0
Pametan pisac drži jezik za zubima, govorio je Džon le Kare. Majstor špijunskog romana, koji je preminuo juče u 89. godini, imao je obično ime – Dejvid Kornvel, ali ga je pametno pretvorio u nesvakidašnje, uzevši literarni pseudonim Džon le Kare.
Bio je plodan autor objavivši 21 roman, među kojima su „Špijun koji se sklonio u zavetrinu“, „Krpar, krojač, vojnik, špijun“, „Savršeni špijun“, „Smajlijevi ljudi“, „Ruska kuća“, „Noćni menadžer“…
Zahvaljujući filmskim i televizijskim adaptacijama, mnoge knjige britanskog pisca došle su do daleko šireg čitalačkog auditorijuma, iako su istraživale tamnu stranu života jednog profesionalnog špijuna. U „Zoni sumraka“ Kareovih junaka razgraničavanje dobrog i lošeg nikada nije bilo jednostavno, podseća BBC.
#related-news_1
Dejvid Džon Mur Kornvel rođen je 19. oktobra 1931. godine u Dorsetu. Piščev otac Roni bio je, kako su beležili Kareovi biografi, prevarant „neobrazovan, šarmantan i ekstravagantnog ukusa“.
Možda je upravo zahvaljujući ocu vrlo rano otkrio svu umetnost prevare i dvostrukog značenja koja će kasnije biti u srži njegovog stvaralačkog rada. Kada je imao samo pet godina majka napušta porodicu i dečak u svojoj glavi izmaštava „bajku“… u kojoj je otac agent tajne službe, zbog čega je stalno odsutan od kuće.
Iako iz skromne porodice i sa velikim traumama iz detinjstva završava studije stranih jezika na Univerzitetu Bern, a stiže i do mesta predavača na prestižnom Univerzitetu Iton.
Posle dve godine na ovom univerzitetu, odlazi u diplomatiju. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova poslat je u Bon, gde radi kao sekretar u Britanskoj ambasadi. A potom i za tajnu službu MI5.
S obzirom na to da su mu tada bili dostupni tajni dokumenti, dodatno raspaljuje svoje detinje maštarije o tajnim agentima. Sa velikim elanom, na putu od posla do kuće, počinje da zapisuje ideje o špijunskim krimi pričama. I dok je još radio za tajnu službu uspeo je da objavi svoj prvi roman. Ali, znajući da taj posao sa sobom nosi i zabranu bavljenja drugom delatnošću, uzima pseudonim. I tako 1961. godine izlazi prva knjiga Džona le Karea „Call For The Dead“. Tada debituju ličnosti koje će se provlačiti kroz mnoge njegove romane, između ostalog i njegov najpoznatiji junak Džordž Smajli.
– Čim sam kreirao Smajlija, sa čitavom prošlošću, sećanjem, nezgodnim privatnim životom, znao sam da imam nešto sa čim mogu da živim i radim – prisećao se pisac, a taj Smajli pojavljuje se kasnije u romanima „Krpar, krojač, vojnik, špijun“, „The Honourable Schoolboy“ i „Smajlijevi ljudi“.
I sam postavši špijun, nije se baš u toj ulozi „proslavio“. Izdajica u redovima tajne službe Kim Filbi, razotkrio je pisca Rusima kao jednog od britanskih agenata, navodi BBC.
Ali, iz te kratkotrajne špijunske karijere proisteklo je i nešto dobro. Jer, taj izdajica Filbi kasnije će postati inspiracija za Džeralda, jednog od junaka njegovog najpoznatijeg romana „Krpar, krojač, vojnik, špijun“.
Do osvajanja literarne slave morao je malo da se strpi. Kada je objavljen njegov treći roman „Špijun koji se sklonio u zavetrinu“ konačno se oslobodio posla za državu, posvetivši se u potpunosti pisanju.
Taj roman, objavljen na vrhuncu Hladnog rata, promenio je dotadašnje poimanje većine da špijuni sa Zapada nisu, poput njhovih kolega sa Istoka, skloni „prljavštinama“. Ova knjiga ne samo što je ovenčana priznanjem „Golden Dagger“ za najbolju literarnu krimi- fikciju, već je poslužila kao osnov za istoimeni film sa glumačkom zvedom Ričardom Bartonom.
I za razliku od tada veoma popularnih romana Jana Fleminga o dogodovštinama tajnog agenta 007, Džejmsa Bonda u kojima je sve „prštalo“ od luksuza, romantike i trijumfa dobrog nad lošim, Kare je čitaocima nudio sasvim drugačiju, daleko mračniju priču. Piščevi špijuni bili su odlika nesavršenstva, svesni svih svojih mana, kao i mana sistema kojem su služili.
Sam pisac često je isticao da njegovo delo iz 1965, godine „The Looking Glass“ na najbolji način opisuje kakav je zapravo svet obaveštajnih službi i zašto su one toliko puta omašile u svojim tajnim zadacima. A u sledećoj knjizi „Mali grad u Nemačkoj“ radnja se odvija u Bonu, gradu u kojem je Kare radio, a pisac upozorava na uspon radikalne desnice na tamošnjoj političkoj sceni.
Bio je odsečan u stavu da u svetu u kome preovlađuje tajnovitost na svakom koraku špijunski romani treba da daju doprinos demokratiji i otvorenom mišljenju. Nije bežao od toga da tajni svet prikaže u iskrivljenom ogledalu, i tako svima da do znanja u kakvo „čudovište može da se izrodi“.
Kada je 1986. godine objavio roman „Savršeni špijun“ mnogi kritičari su zabeležili da je to njegovo najbolje, ali i najličnije delo. Konačno je, i po sopstvenom priznanju, uspeo da razveje sva negativna sećanja iz detinjstva, naročito onih koji se tiču oca ubacujući u delo sećanja na Ronija Kornvela.
Zanimljivo je da mu je 1987. godine konačno bilo dozvoljeno da stupi na tlo Rusije, tačnije Sovjetskog saveza posle zabrane koja je bila na snazi još od njegovih špijunskih dana. Spekulisalo se tada da je zahvaljujući supruzi Mihaila Gorbačova, Raisi koja je upijala Kareove knjige, piscu bilo dozvoljeno da dođe u tu zemlju i bude gost Udruženja sovjetskih pisaca.
Među brojnim ekranizacijama njegovih dela u poslednje dve i po decenije spadaju i filmovi „Krojač iz Paname“, „Tihi baštovan“, kao i rimejk ostvarenja „Krpar, krojač, vojnik, špijun“.
Politički aktivan čitavog života, što je bilo evidentno i u njegovim knjigama pridružio se 2003. godine mnogim svojim kolegama potpisavši esej „Amerika je poludela“, kojim je oštro kritikovana invazija SAD na Irak.
– To kako su Buš i njegova hunta uspeli da preusmere bes Amerikanaca sa Osame bin Ladena na Sadama Huseina jedan je od najvećih marketinških trikova u istoriji – razočarano je pisao le Kare, zbog čega je napadan za anti-američke stavove.
I dok je razotkrivao za mnoge tajni i nedostupni svet, svoj privatni je držao zaključanim. Godinama nije želeo da prizna da je i sam, kratko, bio špijun. Svoju privatnost je gotovo opsesivno čuvao. Uvek bi putovao sam, počesto i pod drugim imenom.
Nije bio rad ni da daje intervjue, a medijima je poručivao da je ono što piše „proizvod mašte, a ne realnosti“.
Uporno je za života odbijao i sva ponuđena priznanja, insistirajući da nikada neće postati ser Dejvid Kornvel. Nije hteo ni „titulu eksperta špijunaže“ koju su mu mediji nadenuli:
– Dobar pisac je ekspert samo za sebe, ni za šta drugo. I ako je pametan, drži jezik za zubima!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
