Džejn Kempion, žena koja je rasturila Holivud

Džejn Kempion je prva žena koja je nominovana dva puta za Oskara za najbolju režiju. Zahvaljujući njenom primeru, i drugi će ga sigurno uskoro slediti, piše „Gardijan“.

Nominacija Džejn Kempion za Oskara za najbolju režiju 2022. – njena druga, posle nominacije za „Klavir“ (Piano, 1994). – vrednija je pažnje zbog onoga što govori o instituciji nego zbog potvrde 67-godišnje direktorke, odsutne iz dugometražnog igranog filma više od jedne decenije.https://www.youtube.com/watch?v=cyTn4XIYH8MDo danas su samo dve žene – Ketrin Bigelou i Kloi Žao – osvojile nagradu za najbolju režiju. Ako to zvuči nerazumno, razmislite o ovome: za 93 godine samo sedam žena je bilo nominovano za nagradu – Lina Vertmiler 1977. (za „Sedam lepotica“), Kempion 1994., Sofija Kopola 2003. („Izgubljeni u prevodu“), Bigelou u 2010. (za „The Hurt Locker“), Greta Gervig 2018. (za „Lady Bird“), Emerald Fenel 2021. (za „Ženu koja obećava“) i Žao te iste godine, pobedivši sa „Nomadlandom“. Tokom prvih pola veka nagrade, dvostruki Ks hromozomi i sposobnost da se uspešno nadgleda film su očigledno bili nepomirljivi. (Nešto što treba razmotriti sledeći put kada se desničarski mediji budu žalili na holivudsku liberalnu pristrasnost.)Ipak, Kempion duguje svoju karijeru Evropi, a ne SAD-u. Neuobičajeno za anglofonskog filmskog stvaraoca, ona je u velikoj meri kreacija filmskog festivala u Kanu. Predvođen jednim od svojih izviđača, pokojnim Pjerom Risijenom, i oduševljeno dočekan od strane bivšeg direktora festivala Žila Žakoba, njen prvi kratki film, „Peel“, premijerno je prikazan tamo 1982. i osvojio je Zlatnu palmu za kratki film. Još dva kratka filma, „Passionless Moments“ (1983) i „A Girl's Ovn Stori“ (1984), svaki je prikazan u sekciji „Un Certain Regard“ na festivalu, a do 1989. je diplomirala u takmičarskom delu sa svojim debitantskim igranim filmom „Slatkica“. Samo četiri godine kasnije, postala je prva filmska rediteljka koja je osvojila Zlatnu palmu za “Klavir“.https://www.youtube.com/watch?v=_to6kknvU8YKempion je 2014. pozvana da predsedava žirijem festivala, a na ceremoniji zatvaranja te godine, kada je tada 83-godišnji Džejkob uručio nagradu za „Camera d’Or“, pozvao ju je da stane pored njega na podijum. „Džejn“, rekao je tiho, „znaš šta mi značiš“.Ovo bi moglo izgledati anegdotično, ali ono što je Kan uradio sa tom ranom podrškom pokazalo se temeljnim na dva načina. Prvo, to je ojačalo Kempionovu veru u njen sopstveni umetnički senzibilitet. „Kada sam otišla u Kan“, rekla je Ričardu Penji, programskom direktoru Filmskog društva Linkoln centra. „Pomislila sam, ’Oh, mogu da nastavim da radim ovo.’“ I drugo, pomoglo je da se australijski bioskop ponovo uvede u širi svet, dajući mu profil koji nedostaje od ranih 70-ih godina vrhunca australijskog novog talasa.To što je bila žena u tadašnjoj (a mnogi bi tvrdili, i dalje) enklavi u kojoj su dominirali muškarci, samo je dodalo njenom misterioznom osećaju drugosti. Vredi napomenuti da je, kada je osvojila Zlatnu palmu – koju je podelila sa Čenom Kajgeom za „Zbogom, moja konkubino“ – bila jedna od samo dve žene među 23 filmska stvaraoca u konkurenciji.Kempion je, ukratko, morala da se bori za mesto pod suncem. Ipak, nekako je uspela da to postigne bez žrtvovanja nijednog od kvaliteta koji je čine jedinstvenom. Previše je lako, u svim ovim pobožnim pričama o njenim dostignućima, prevideti kakva je zaista čudna režiserka Kempion. Njena fascinacija devijantnim ponašanjem, taktilnošću objekata, fetišističkim simbolima je potpuno njena. Njen film je neskriveno senzualan, impresionistički i često dvosmislen – a rezultati su podjednako nagrađujući i frustrirajući.https://www.youtube.com/watch?v=x9brMfU0OGUI nakon što je upoznala industriju pod sopstvenim uslovima sa „Klavirom“, ona je zatim pokušala, sa različitim stepenom uspeha, da se prilagodi šablonu uvaženog komercijalnog filmskog stvaraoca. Njen film „Portret jedne dame“ iz 1996. godine, zasnovan na jednom od najomiljenijih romana Henrija Džejmsa i koji se može pohvaliti nekim zvezdama na A-listi (Nikol Kidmen, Džon Malkovič), predstavljao je elegantnu adaptaciju, a la „Hauardov kraj“ ili „Doba nevinosti“. U stvari, to je bila grozničava dekonstrukcija, skoro postmoderna u svom tretmanu karaktera i incidenta. Nešto od toga je uspelo, veći deo nije – ali je teško poreći čistu smelost njenog pristupa.Na prvi pogled, „Moć psa“ (The Power of the Dog) izgleda kao izvanredno delo u njenoj filmografiji: svojevrsni američki vestern (nema veze što je snimljen u njenom rodnom Novom Zelandu) i njen prvi film sa muškim protagonistima. U stvari, oseća se potpuno u skladu sa ostalima. Njen pogled na svet je refleksivno feministički, koliko god ona poricala pripadnost („Ne volim klupski mentalitet bilo koje vrste, čak i feminizam“, rekla je rediteljki Ketrin Dikman još 2012. godine, „iako imam veze sa svrhom i poentom feminizma“) , a ipak je specijalizovana za stvaranje izrazito antifeminističkih svetova u kojima će živeti njeni likovi.https://www.youtube.com/watch?v=LRDPo0CHrko&t=2sRani kolonijalni Novi Zeland, Rim iz 1880-ih, ruralna Montana 1920-ih ... nijedan od ovih miljea nije baš simpatičan uzroku rodne ravnopravnosti. Ipak, Kempionove heroine – i njeni (anti)heroji – okupiraju ih i pokušavaju dizajnom i jednostavnom upornošću da ih priklone svojoj volji.Teško da se može mnogo verovati u dodelu Oskara da će se stvari ispraviti: ovo je, na kraju krajeva, veliko telo koje je „Zelenu knjigu“ proglasilo najboljim filmom 2018. A kategorija najboljeg reditelja ostaje u velikoj meri lutrija: da, Kenet Brana treba da bude nominovan za „Belfast“, dok prvi put Megi Džilenhol ostaje nenagrađena za „Izgubljenu ćerku“ (po mom mišljenju, bolji film od „Moći psa“, i još jači prikaz rediteljskog umeća) čini mi se malo manje od naučno-fantastičnog.Ali kakav god bio rezultat 27. marta, plima se preokrenula. Ne nedostaje talentovanih filmskih stvaralaca koji trenutno rade u SAD, Evropi, širom Latinske Amerike i Bliskog istoka. I na ovaj ili onaj način, svi oni duguju Kempion. Vrata su bila zatvorena predugo, a ona je – talentovana i gruba, nestrpljiva prema konvencionalnoj pobožnosti – pomogla da se otvore.Bonus video: Rediteljki Jovani Tomić uručena Nagrada Bojan Stupica

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tnjgjovanitomicnagradabojanstupicagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3094207"]