Najveća ljubav bio joj je pijanista, a do smrti je voleo američki oficir: Dve ljubavne priče čuvene slikarke Milene Pavlović Barili

Piše: Marina L. Bulatović

O njenom školovanju i uspesima - prvoj samostalnoj izložbi u Novinarskom domu u Beogradu 1928, prvom predstavljanju publici van Srbije u Londonu 1931, pa sve do „osvajanja“ Amerike i izložbama u Njujorku i Vašingtonu pisano je mnogo puta, dok se o njenom ljubavnom životu ipak manje zna.

Na otvaranju Milenine samostalne izložbe u Parizu, njeni prijatelji su pozvali brojne poznanike, među njima i Latinoamerikance koji su tu studirali i gradili umetničke karijere. Tako je na izložbu stigao i kubanski pijanista Rodrigo Gonzales koji je odmah kupio jednu njenu sliku - Milenin „Autoportret“. O tom (fatalnom) susretu svedoči i zajednička fotografija.

Rodrigo je bio njena najveća ljubav. Ta strastvena veza trajala je sedam godina, ali nije imala srećan kraj… U pariskim bistroima, sa prijateljima, vodili su uzbudljive razgovore o muzici, slikarstvu i umetnosti. Iako su ponekad bili razdvojeni, oni su jedno drugo nosili u srcu. Milena gâ u pismima najčešće pominje kao „R.“ i govori da je njegova svirka „poput prirodne stihije“. Zajedno su putovali po Azurnoj obali. Milena je šetala i po šest kilometara sâma, a uvek su se viđali na večeri... On bi ustajao kasno po podne i odmah odlazio na sviranje, a posle večere - (opet) svirka do zore.

Koliko je njihova veza postala ozbiljna svedoči i podatak da je Milena, pred odlazak u Ameriku, pisala njegovoj majci. Ona se nadala da će se i on ukrcati u mali francuski brod i da će zajedno zaploviti preko okeana u „Obećanu zemlju“. Ali, R. se nije ukrcao... I pored toga, jedna od retkih slika koju je Milena ponela sa sobom u Njujork bila je Portret Kreolca s Kube (slika njenog Rodriga).

Oni su se sreli još samo jednom, u Njujorku, 1940. Iz Francuske, Rodrigo je iznenada došao u „Veliku jabuku“ gde je ostao čitavih mesec dana. Posle četiri-pet susreta, Milena je konačno stavila tačku na R. i prebolela svog „Crnog Mocarta“. Shvatila je koliko se on promenio – bio je drugi čovek, njoj potpuno stran. Rodrigo je izvesno vreme proveo u Indiji, pa je u „Obećanu zemlju“ stigao sa jednom starijom ženom koja mu je bila medijum i guru (ona je bila Španjolka ili Engleskinja). Muzika gâ više nije zanimala, već samo duhovni život i put ka prosvetljenju. Nudio je Mileni i da se venčaju. Ali, ona je to odlučno odbila…

Izreklamirala venčanje

Krajem 1943. Milena se udaje za Amerikanca Roberta Tomasa Astora Goslena, koji je bio oficir avijacije. Upoznali su se kod zajedničkog prijatelja, nakon njene izložbe u Vašingtonu (maj 1943).

U pismima, Goslen ističe dâ su se upoznali kod zajedničkog prijatelja čiji je portret ona radila. Bio je siguran da na nju nije ostavio nikakav utisak jer, kada ju je pozvao na čaj, Milena gâ se nije setila i odbila je poziv. Međutim, on je bio uporan i na kraju je uspeo da je ubedi da se vide. Na prvom sastanku, Goslen je predložio da mu ona uradi portret, a Milena je pristala. Čitavog leta, on je sedeo pored nje, pet dana u nedelji, dok je ona slikala. Silno se zaljubio, ali se plašio da joj to prizna. Na kraju leta bio je pozvan u vojsku i upućen u kasarnu u Severnu Karolinu (Grinsboro).

Venčali su se na katolički Badnji dan 1943. baš u Severnoj Karolini, gde je Goslen službovao. On je tada imao 22 godine, a Milena 34. Goslena su očarale njene crne oči i sjajna gusta kosa, taman ten... Izlazili su noću, kad-god bi on dobio dopust iz vojske.

Milena je lično poslala u novine tekst za objavu o njihovom venčanju, svesna značaja reklame i PR-a za njen rad i buduću karijeru.

Ćerki Milenino ime

Krajem decembra 1944. Milena i Goslen se sele u novi stan u 88. ulici u Njujorku, gde su proveli tri najsrećnija meseca i dočekali Novu 1945. godinu.

Utom je Mileni stigla i nova ponuda da izradi dekor i skice kostima za balet „San letnje noći“ za veoma veliki honorar. Njen poslovni uspeh postao je izvestan, obnovila je i ugovor sa reklamnom firmom pod vrlo povoljnim uslovima, pa finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Nazirao se kraj rata u Evropi, a Milena se radovala skorom susretu sa roditeljima…

No, u ponedeljak uveče, 5. marta 1945., zaljubljeni par se sastao u baru hotela Plaza, gde su popili po nekoliko koktela i tu slučajno sreli veliki broj Mileninih prijatelja. Plesali su... Odatle su se uputili u jedan italijanski restoran gde su večerali i ponovo sreli prijatelje.

Ujutru, kada se Goslen probudio, otišao je u kuhinju da pripremi doručak. Potom je pokušao da razbudi Milenu i primetio je da teško diše. Odjurio je do komšija i zamolio ih da telefoniraju lekaru koji živi u blizini da hitno dođe. Lekar je ubrzo stigao, dao joj je injekciju kofeina i poslao pô kola hitne pomoći kako bi je smestili u bolnicu da dobije kiseonik. Ali, pre nego što su bolnička kola stigla, ona je preminula.

Goslenu je trebalo devet godina posle njene smrti da se sabere i ponovo oženi. Sa činom poručnika, razrešen je vojne dužnosti. Jedno vreme je živeo u Parizu, a zatim u Madridu, baveći se poslovima u reklamnoj industriji. U Madridu je upoznao svoju drugu suprugu, sa kojom se venčao u leto 1954. Kasnije je posetio Požarevac, Mileninu rodnu kuću i galeriju, a svojoj ćerki jedinici iz drugog braka dao je ime – Milena.