Povratak romantičnih pankera: “Dark Matters” je ime novog albuma legendarnih The Stranglers, kojim više nego dostojanstveno zaokružuju karijeru, kao jedan od najvoljenijih sastava iz doba “novog talasa”.
Priča o The Stranglersima počinje 1974, ali pravo ubrzanje dobija 1977, sa objavljivanjem njihovog debija Rattus Norvegicus, pravog remek-dela panka ili možda – ranog “novog talasa”. Mada smo svi bili ubeđeni da je to što slušamo na njihovoj ploči taj pank o kome se toliko pričalo, svaka kasnija analiza pokazala je da tu ima mnogo više melodije i složenog sviranja, nego kod drugih prvobitnih engleskih pank grupa. No, to nije ni važno, jer su The Stranglersi jednostavno bili dobri – i stvarni, kao drugari sa ćoška.
Uz to: mediji su ih otvoreno nipodaštavali, ali ih je zato publika volela.
Oslobođeni pritiska da budu ono što drugi hoće, The Stranglers su se sami preko niza ploča nametnuli kao važna grupa svog doba: No More Heroes (1977) i Black and White (1978) zacementirali su njihovu slavu sa dva ozbiljna dela novog radikalnog rokenrola, koji je tad zavladao svetom. Singl sa revolucionarnom obradom soul klasika “Walk on By” svakako spada u njihove velike trenutke, na kome je pored fascinacije The Doorsima, u punom sjaju izbilo brilijantno muziciranje ovog benda. Ispred svega toga išla je fama o momcima što su videli mračnu stranu ulice i preživeli sva iskušenja – The Stranglers su oduvek bili poznati kao bend koji se ne plaši nikakvog fajta, ne sluša šta im se govori i radi svoju stvar. Radnička omladina širom sveta u njima je naprosto morala prepoznati svoje ortake. Tako je bilo i širom Jugoslavije, gde su uvek bili voljeni, do te mere da su prvi put nastupali još 1978. u Zagrebu.
Originalnu i najvažniju postavu činili su Hugh Cornwell (gitara, glas), Dave Greenfield (klavijature), Jean-Jacques Burnel (bas, glas), Jet Black (bunjevi), kreirajući jedinstvenu zvučnu sliku: ogorčeni glas, razbijački bas što izmiče tlo pod nogama, neverovatne solaže na klavijaturama, i savršeni, ali diskretni bubnjevi. The Stranglers su imali divljačan zvuk kog niko nije imao, te stav koji je govorio u ime besperspektivne većine mladih, otpadnika po socijalnoj sudbini.
Mangupski drčni i zdravo duhoviti, oni nisu prihvatali nikakve šeme, te su bezobrazno radili šta su hteli. Kad su promenili fazon i razvili sopstvenu pop stilizaciju na La Folie (1981) i Feline (1983), bilo je to još jedno uspelo kontriranje industriji i način da se iznerviraju kritičari, dok ih je, sa druge strane, tako otkrio nenadano širok krug publike. Konačno su evergreen hitom „Golden Brown“ učinili da ih sluša ceo svet, zapušivši usta svima, te je potonji niz izdanja samo učvrstio njihovu poziciju do kraja osamdesetih, uz par hitova u novom, mekšem stilu, koje se još uvek vrte na radio stanicama („Skin Deep“, „Always the Sun“, „96 Tears“). The Stranglers su postali neočekivani klasici.
Šokantan odlazak Hugha Cornwella iz grupe 1990, nije doveo do prestanka rada, te su The Stranglers nastavili dostojanstveno da nastupaju i ponekad snimaju sa drugim vokalima, sve dok se početkom dvehiljaditih na mestu pevača nije ustoličio Baz Warne, koji je od Norfolk Coast (2004) do danas postao frontmen vredan pažnje. Bilo im je potrebno čak deset godina da snime novi studijski album, ali upravo objavljeni Dark Matters (Coursegood) sav je u znaku dirljivog odavanja počasti, prošle godine od kovida preminulom Daveu Greenfieldu, retko talentovanom virtuozu na klavijaturama, jednom od najboljih koje je rok muzika ikad videla – uz to funkcionalnom autisti, što se dugo nije znalo. Greenfield je posthumno prisutan na skoro svim numerama, dajući Dark Matters posebnu memorijalnu težinu, sa kojom se bend nosi uz karakterističan humor ljudi koji su svašta prošli zajedno.
Novi album The Stranglersa privukao je iznenađujuće veliku pažnju, jer je po objavljivanju u septembru dospeo do 4. mesta na britanskoj top listi, gurajući se sa Iron Maiden i Manic Street Preachers – nipošto loše postignuće posle skoro pola veka rada, i najviša pozicija za njih još od 1983. Udarna stvar je „This Song“ – pravi hit u najboljoj tradiciji the Stranglersa – reži, grči se i ne da se. Čovek u glavnoj ulozi u spotu je Stuart Pearce – čuveni desni bek Notingem Foresta i engleske fudbalske reprezentacije, potom trener tamošnje nacionalne omladinske selekcije, te vrlo popularni trener Mančester Sitija (pre nego što je klub postao bogat), heroj predgrađa i veliki fan The Stranglersa, što redovno dolazi na njihove nastupe. Verovatno nisu mogli pronaći bolju javnu ličnost da predstavi svojim licem ceo njihov pogled na svet – onih koji su često saterani u ćošak, ali nađu način da se izvuku.
„Water“ je pesma na čiji neosporan muzički intenzitet su ponosni, i izvode je već deceniju, ali ona se, nažalost, odnosi na davno zaboravljeno “arapsko proleće”, pa samim tim gubi na oštrici, no to i nije tako važno. Zvuči toliko klasično strenglerovski, da vam je milo što je slušate – ima onu nezaboravnu monolitnu grandioznost u kojoj se režući bas i prefinjene klavijature utrkuju, da bi se na kraju sve složilo u barokni završetak. Stilizovana nežnost suptilno elegantne „If Something’s Gonna Kill Me (It Might as Well Be Love)“, sjajno bi pristajala nekom od njihovih blagih pop-rok albuma iz osamdesetih, kad su imali uspeha širom sveta. Sa svojom čarobnom cikličnom temom na klavijaturama i zanesenim refrenom, ovo je verovatan sledeći hit i svakako jedna od velikih novih pesama u The Stranglers kanonu – šansonjerska na pank način, stil kog su oni sami izmislili još sa “Strange Little Girl”. Najtopliji trenutak svakako je „And If You Should See Dave…“, još jedna neublaženo osećajna kompozicija, u potpunosti posvećena Daveu Greenfieldu, tokom koje se podseća na zajedničke trenutke, posebno u video verziji. Godine su to rada u grupi čiji zvuk je obeležio, tako da čovek ima šta i da pamti.
Dva radikalna rokerska komada kao da su izašla iz ranog nasleđa benda – zvuče nepredvidljivo, kako su oni uvek i zvučali: bučna rokačina „No Man’s Land“ lomi se u pravcu kakofoničnog eksperimenta, pre nego što se vrati u redovne tokove, dok „Payday“ upotrebljava latinizirani ritam da bi nam ispričala još jednu storiju o izrabljivanju običnog sveta. No, oni mogu da budu i sentimentalni i to im ovom prilikom jako pristaje – ovde postoje dva trenutka u kojima progovara “meka” strana The Stranglersa: balada sa španskom gitarom „Down“, rekapitulira osećaj promašenosti, pre nego što se pojavila ona posebna osoba u životu našeg junaka i sve izmenila, dok je „The Lines“ akustičan komad tokom koga glavna ličnost prebira bore na licu, i priseća se kad je i zašto koja od njih nastala. Obe traju toliko kratko da zvuče više kao setni audio-intermeco, ali imaju mnogo smisla u dramaturgiji albuma.
Završavaju u odličnom raspoloženju: „The Last Men on the Moon“ ima onaj ubitačan energetski naboj kog smo uvek povezivali sa The Stranglersima. To je epsko krljanje koje nam priča priču u fazonu “Toiler on the Sea” (album Black and White), samo smeštenu u svemir – još jedan momenat kad The Stranglers postaju komentatori svetskih zbivanja i to nikad ne zvuči nadobudno. „White Stallion“ je netipična – ali šta je kod njih tipično, kad su sve do sad probali da sviraju i uvek su ostali svoji. Tako i sad – ovo je rok komad, ali u njemu ima i operskog pevanja, sviranog dance ritma, provokativnih izjava, drugim rečima – više iznenađenja u jednoj pesmi nego kod nekih u celoj karijeri. Elegična ljubavna „Breathe“ ostavljena je za perfektan kraj kao metaforična pričica o večnoj čežnji i nedostajanju onoga što volimo, rastajanju i sastajanju. Opisana situacija sa devojkom, čije udaljeno prisustvo budi jake emocije kao da je tu, pored nas, doživljava vrhunac u refrenu “fight to the end, fight to the bitter end” – tako kaže pevač na kraju, da bi sasvim namerno pocrtao kako je ovo možda poslednja pesma The Stranglersa koju slušamo. Ona počinje kao farsična bossa nova, sa tihim pevanjem, predivnim klavirskim ukrasom, da bi pred kraj dobila odgovarajuće moćan gitarski solo, što se iz buke obrušava pravo u tišinu, obznanjujući da se time na veliki način završava jedna velika karijera. The Stranglersi su upravo rasturili istoriju.
Dark Matters definitivno zvuči kao dobar rok album u novotalasnom stilu, jedan od njihovih najboljih posle odlaska Hugha Cornwella, i pošten dodatak jedinstvenoj karijeri. Za mene, kao slušaoca The Stranglersa od početaka – Baz Warne je ovde postao punopravan član grupe, iz desetak razloga, koliko ima i numera na ploči. Najveće postignuće je u tome što su The Stranglers na Dark Matters prisutni sa istim duhom kog su imali na početku karijere. Oni su naprosto uvek morali da se razlikuju od svih, pa su za kraj stvarno rešili da ostave nešto ne samo dobro i odu u stilu, nego su napravili aktuelnu ploču, koja bez problema komunicira sa okolinom 2021, zvučeći smisleno lično angažovano i krajnje primereno savremenom dobu. Sama ta činjenica nekako oduzima dah.
Kad su The Stranglers pre par godina svirali u Beogradu – u onom slobodnom svetu bez kovida, koji nam je sad sve dalji – stajali su u jednom trenutku pred 40.000 ljudi, okupljenih na Beer Festu na Ušću. I niko nije otišao. Ko je video taj prizor, znao je da su pred nama te večeri bile legende, i da se to na ovim prostorima dobro zna. The Stranglers su opstali takvi kakvi su, protiv svih pravila – i baš zato su velike, autentične legende rokenrola.
Bonus video:
Nova Super lista
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare