Podeli:
Val Kilmer u filmu "Svetac", Foto: IFA Film / United Archives / Profimedia

Od kada je Val Kilmer (60) prošlog meseca objavio memoare, "I'm Your Huckleberry", odmah su postali bestseler i ponovo su privukli pažnju javnosti na nekada veliku zvezdu, u poslednje vreme prilično povučenog glumca.

Val Kilmer više ne zvuči kao Val Kilmer, filmska zvezda osamedestih i devedsetih, koja je potom nestala sa ekrana. Ne zvuči kao on od kada je obavio traheotomiju (veštački otvor na prednjem zidu vratnog dela dušnika koji mu omogućava disanje) i sada priča i hrani se kroz cevčice.

Zahvaljujući brojnim vokalnim vežbama koje je imao na časovima glume na Džulijardu, prestižnoj akademiji za talente koju je upisao sa 17 godina, kao najmlađi student u istoriji, naučio je da koristi svoj glas “kao da je truba”.

Mrzeo je vojničku disciplinu na Džulijardu, mrzeo je te glupe vokalne vežbe. A sada, zahvajujući njima, može kako-tako da koristi svoj glas iako bi, po svim pravilima, trebalo da je nem. Eto, kako je na kraju sve ispalo dobro, kaže on za “Njujork tajms”.

Zapravo, sve njegove priče su takve, ispričane sa nekakvom predodređenošću, sudbinom zapisanom u zvezdama.

Recimo, na putu po Africi 1994. odlučio je da jedno jutro provede istražujući pećinu sa slepim miševima. Kasnije istoga dana, pod naletom inspiracije, pozvao je svog agenta koji je već nedeljama unazad pokušavao da ga dobije i pita da li bi igrao Betmena, pošto je Majkl Kiton odustao.

Druga priča: danima pre nego što će prvi put ugledati svoju (sada bivšu) suprugu Džoanu Voli, sanjao je da sreo ženu koja mu je suđena i, čim se probudio, napisao je pesmu “Tek smo se upoznali, ali udaj se za mene, molim te”. Odmah potom otputovao je u London i otišao na neku predstavu. U njoj je igrala Džoana.

Bio je toliko opčinjen da ju je pratio do paba na “afterparti”, samo da bi mogao da je gleda. Bilo je to sumanuto, čak i za njega, pa nije napravio nikakav dalji korak. A onda, dve godine kasnije, 1987, ona je sasvim slučajno, zapravo, sudbonosno, angažovana da glumi s njim u filmu “Vilou” i – na kraju su se venčali.

Val i Džoana Voli Kilmer u filmu “Ubij me ponovo”, Foto: Rights Managed / Mary Evans Picture Librar / Profimedia

Eto, ako imate vere i vidite da je svaki delić vašeg života samo parče veće slagalice, ništa nije slučajno. I sve je dobro.

Pre nego što pokušate da shvatite priču o tome šta se desilo Valu Kilmeru, morate prvo da odlučite u svojoj glavi ko je on, uopšte, bio. Uzaludni su pokušaji da ga uporedite sa bilo kojom drugom filmskom zvezdom, kako iz tih tako i iz ovih dana. Jer on je bio i konvencionalni superstar i nestalni osobenjak.

Njegov prvi film “Strogo poverljivo” (1984) o američkoj rok zvezdi u Istočnom Berlinu, bio je ujedno pomalo čudan, pomalo smešan, sa ovim izuzetno lepim klincem u glavnoj ulozi, isklesane vilice, zlatno plave kose, napućenih usta, spremnim za šalu. Na Džulijardu se, međutim, spremao za nešto klasičnije uloge. Igrao je u Euripidovom “Orestu” i Čehovljevom “Šumskom duhu”, u predstavama sa Šonom Penom, Kevinom Bejkonom i Pati Lupon.

Ali, jednom kad je zapao za oko Holivudu, sve se odigravalo previše brzo da bi mogao bezbedno da skoči sa trake. Posle “Istinskog genija” (1985) došao je “Top gan” (1986), i svi su znali ko je Val Kilmer. Kako i ne bi?

Ledeni, pilot koga Maverik u liku Toma Kruza pokušava da pobedi u tituli za najboljeg među najboljima, u celom filmu možda izgovara 17 reči, ali u tome vidite Kilmerov najveći dar, a to je da ni od čega napravi nešto – da udahne pravi život u junaka koji je bio tamo samo da bi digao loptu Maveriku, da bi ovaj mogao da zakuca. Trenutak u kojem Ledeni “grize” vazduh, Kruzu ispred nosa, postao je omiljeni gif mnogima.
Pričalo se da je Val bio toliko posvećen da što uverljivije odigra Ledenog, da je na setu podelio ekipu u dva tima: “Ledeni” i “Maverik”.

Posle toga nove uloge su mu same padale u krilo: lud, pohlepan, Medmartigan, negativac za koga nekako navijate u “Vilou” (1988), povodljivi istražitelj u “Ubij me ponovo” (1989) koji postaje meta prevarantkinje (još jedno partnerstvo sa suprugom Džoanom Voli), pa “Dorsi” (1991) Olivera Stouna, koji su bili izuzetno gledljivi zbog njegove glume Džima Morisona, toliko metodične i uronjene, da su mnogi, gledajući Kilmera, zaboravili kako je pravi Morison izgledao ili zvučao.

A, onda, voljeni vestern “Tumbstoun” (1993), gde je ponovo uronio u metod igrajući tuberkuloznog zubara Doka Holideja, znojavog i žućkastog, koji se bori vazduh između dva dima cigarete.

Negde u to vreme Kilmera je snašlo ono što snađe svakog dobrog i zgodnog glumca – blokbasteri: “Betmen zauvek”, “Ostrvo dr Moroa”, “Svetac”. Ali, ocenjivali su kritičrai, sada je već bio više telo, a manje duša.

Stizale su glasine o problemima na setu – da se stalno žali i postavlja nemoguće zahteve, da je bezobrazan prema kolegama i sve vreme “u liku”, da se svađa sa Stounom… Džoel Šumaher ga je, posle snimanja “Betmena”, nazvao psihotičnim.

Iako je trebalo da igra ovog superheroja u još nekoliko nastavaka, to se nije dogodilo. Nekoliko je verzija zašto ga je Džordž Kluni zmenio – Kilmer kaže jer je došlo do preklapanja rasporeda sa snimanjem “Sveca”, ali jedan od faktora sigurno je bio i njegov karakter.

Pričalo se da je na snimanju “Dr Moroa” članu filmske ekipe izgoreo zuluf upaljenom cigaretom. On to demantuje.

Sve ovo objašnjava zašto je teško skontati ko je stvarno Val Kilmer. I on sam tek sada to može da dokuči, daleko bolje nego ranije.

Mogao je da bira uloge, nuđene su mu unosne franšize, u njegov talenat niko nije sumnjao. Imao je toliko očigledan i suptilan dar da je stvarao nezaboravne scene u filmovima gde je jedva bio sporedan lik. Ali, odjednom je postao “radioaktivan”.

Nije znao kako da se nosi sa onim što mu se dešavalo. Ušao je glumu jer je hteo da igra ozbiljne uloge, ali što su one bile veće, to su bile praznije i šupljikavije.

– Sve mi je to bilo smešno. Deset godina sam se školovao da bih igrao Hamleta – kaže sada. Uvek je sebe video kao karakternog glumca. Nosio je u sebi “stotinu različitih glasova” i milion različitih imitacija.

– Slava mi nije bila prioritet a stigla me je – jadikuje.

U skoro svakom intervjuu tokom promocije “Betmena” žalio se zbog kostima, a iz čista mira uzimao je Toma Kruza u usta (“Imao sam sasvim drugačiju karijeru od njegove. Nikad ne znaš da li neka uloga donosi komercijalni uspeh. Život je prekratak da bismo o tome brinuli”).

Možda je samo bio ljubomoran što je Kruz dobijao bolje glavne uloge a sam nije umeo da izdrži pritisak vodećeg glumca.

Ali, u manjim ulogama isijavao je isti onaj magnetizam kao i pre: recimo, Elvisom inspirisan lik u “Pravoj romansi” ili pljačkaš u “Vrelini”… Problem je bio taj što se nije snalazio u “normalnim” ulogama, a u trentuku kada se nametnuo kao filmska zvezda, devedesetih, normalne uloge su bile jedina opcija – likovi normalnih tipova u neobičnim životnim situacijama.

Međutim, nije mogao tek tako da se pokloni i ode. Zaveo ga je životni stil. Pogledajte ga samo na fotki sa Šer iz 1984. iz nekog od tabloida. To ga, sad kaže, podseća na onu izreku: “Bog hoće da hodamo, ali đavo nam šalje limuzinu”.

Pozvan je da ode na kurs kod Tadašija Suzukija, japanskog Stanislavskog, ali je odustao. Nije hteo da kaže “da” Holivudu, ali nije umeo ni da ga odbije.

U trenutku kada je shvatio koliko je očajan, bilo je prekasno. Pokušao je da nadomesti loše filmove drugim umetničkim poduhvatima koji su mu hranii dušu. Počeo je da radi na dokumentarcu o nuklearnom razoružanju. Kada je snimao “Wonderland” 2003, gde je igrao porno zvezdu Džona Holmsa, zatvorio se sa fotografima Alijem Alborzijem i Piterom Birdom na setu i napravio kolaže od tih fotografija i stranica iz scenarija, zalepio ih po zidovima Hotela “Šato Marmon” u Holivudu i prosuo krv po njima; kompleksni umetnički projekat koji nisu baš svi razumeli.

Prihvatao je uloge, zamišljajući da će, kada bude imao dovoljno love, moći da izađe iz svega a da pri tom zadrži ogromni ranč u Santa Feu, sa sve životinjama i osobljem, kao i umetnicima koje bi gostio.

– Kockao sam se svojim statusom i dobio bih, da nije bilo 2008 – tvrdi Kilmer. Ne samo da je izgubio svoj status u Holivudu, već je jedina dobit koju je ostvario – ranč – zbog ekonomske krize izgubio polovinu svoje vrednosti i Kilmer je morao da ga proda.

– Izgubio sam dom, kao i milion drugih ljudi. Bilo je prilično grozno – priznaje glumac.

Problem sa ulogama rešen je tako što mu ih više niko nije nudio. Niko nije hteo da radi sa njim. Telefon je prestao da zvoni. U svojim memoarima ovako opisuje taj period:

“U nepokolebljivom pokušaju da ohrabrim reditelje, glumce i druge saradnike da cene istinu i suštinu svakog projekta, u pokušaju da udahnem suzukijevski život u pregršt holivudizovanih momenata, proglašen sam teškim i uspeo sam da iznerviram čelnike svih studija”.

Ne piše to da bi se izvinjavao već da bi razjasnio zašto se tako ponašao.

Kadar iz filma “Twixt” F.F. Kopole, Foto: American Zoetrope / AFP / Profimedia

– Svako mora sam da zaradi svoje spasenje, da odredi kako će da živi i po kojim moralnim načelima. Ono zbog čega se ja loše osećam je to što sam, usput, neke ljude povredio – ističe Kilmer.

Ali, životna lekcija Vala Kilmera glasi: ako imaš dovoljno vere – ako možeš da vidiš malo dalje i setiš se da će stvari da se razreše – sudbina preuzima kormilo. Ovo ne važi samo za njegovu karijeru. Ovo važi za ceo njegov život.

Godine 2014. Val je konačno živeo kako je hteo. Više nije bio pod ugovorom za franšize u koje nije verovao, imao je nešto love, kuću u Malibuu, sin i ćerka živeli su blizu (razveo se od Džoane 1998), konačno je mogao da radi šta želi.

Počeo je da bira projekte koji su mu bili važni. Postao je opsednut Markom Tvenom. Napisao je komad “Citizen Twain” gde je obučen kao Mark Tven a nastupa kao stend ap komičar. Teško da ćete negde videti srećnijeg Kilmera.

Sem Tvenom, opsednut je i Meri Bejker Edi, hrišćanskom autorkom i osnivačicom religioznog pokreta Hrišćanska nauka, u koji je Kilmer počeo da veruje još sa sedam ili osam godina.

Ne seća se kada su se pojavili simptomi raka grla. Seća se da je 2014. bio u Nešvilu i da je osetio veliku izraslinu u vratu. Nije mogao da guta. Rekli su mu da ima rak grla ili, kako bi to hrhišćanski naučnici rekli, “nagoveštaj raka grla”. Pošto, prema njihovom verovanju, “umesto da kažem da nešto imam, radije ću reći da ima nagoveštaja da je to tako”.

Verovao je da je najbolji lek da molitvama odagna strah, kako njegovo telo ne bi ispoljavalo ono što bi se moglo dijagnostikovati kao bolest. Dakle, to nije rak već samo njegov strah koji se tako iskazuje. Morao je da se moli. Da pronađe veru u sebi. Ali, nije bilo lako. Članovi njegove porodice nisu hrišćanski naučnici i nisu hteli da ga puste da se isceljuje samo na taj način, a on nije hteo da kroz sve prolazi sam.

Iste godine je prošao kroz operaciju, zračenje i hemioterapiju, “koji su mi uništili grlo. I dalje je suvo kao barut”. Ugrađena mu je cevčica za disanje i cevčica za hranjenje. Ubrzo potom primećen je u javnosti sa maramama oko vrata i blago nagnutom glavom, kao da ne može da je drži.

Foto: Lev Radin / Zuma Press / Profimedia

Kada je 2016. Majkl Daglas pričao u medijima o svojim nevoljama sa rakom grla, pomenuo je kolegu iz filma “Duh i tama”, Vala Kilmera, koji pati od iste blesti. Kilmer je sve demantovao.

Više puta je, potom, ponovio, pa i u intervjuu za “Njujork tajms”, da nije imao rak. Sve je stvar hrišćanskog isceljenja.
– Ništa nije ni dobro ni loše dok ga naše misli ne učine takvim – rekao je, citirajući “Hamleta”.
– Molitva je bila moj vid lečenja – tvrdi.

Doktori su radili ono što su morali, ali je molitva učinila svoje, uveren je u to. Više na pati od raka, kaže. Zapravo, nikada i nije. Pati od nečega svim drugačijeg.

Pokazuje na cevčice u grlu.
– Ovo je od zračenja i hemioterapije. Nije od raka. Medicinski odgovor na rak je ono što mi je naudilo – ističe.

Više nema poroka. Gleda sve moguće emisije o kuvanjima i žudi za danima kada će opet moći normalno da jede, mada, nije siguran kada će se to dogoditi. A kada se desi, kaže, “biću kao Orson Vels”.

Nijednom nije bio uplašen tokom medicinskog tretmana, nijednom nije paničio. Baš kada je on završavao srednju školu, njegov mlađi brat Vesli, koji je dobio dijagnozu da ima epilepsiju, udavio se u kadi. Vesli je bio “supergenije”, kaže, nadareni filmski autor koji je pre svoga vremena pravio stop motion animaciju. Ali, Kilmer i dalje priča sa njim. Vesli mu se javlja u kancelariji i razmenju ideje ili tračare. I majka, koja je umrla prošle godine, dolazi mu u poslednje vreme, “kao da je na nekoj žurci i govori mi koliko je srećna što je opet sa mužem i sa Veslijem”.

Kod hrišćanskih naučnika, smrt nije smrt, samo što ljudska bića imaju ograničenja, a jedno od njih je to da druge ljude osećaju kroz pet čula. Kada neko umre, nije zaista otišao, samo se ne pojavljuje u našim čulima.

Dakle, ako se hrišćanin naučnik moli za svoje zdravlje a, ipak, umre, to ne znači da molitva nije uspela. Sve molitve su uspešne, samo nam se ponekad ne svidi odgovor, objašnjava Kilmer.

I, kako, onda, da se plašite raka, kada nešto kao što je rak ne postoji? Kako da se bojite smrti kada smrt ne postoji? Odgovor je očigledan: ne možete.
– Neko vam dođe i kaže da imate samo četiri meseca života, ali koncept vremena je ljudski koncept. U božanskom konceptu, vreme ne postoji – tvrdi Kilmer.

Njegov život je konačno onakav kakav želi. Prebrodio je vreme kada se strah manifestovao u njegovom telu, osvestio ga, prošao kroz to i sada je na drugoj strani.

– Osećam se kao da ne mogu biti na boljem mestu za privlačenje sve kvalitetnijih uloga – priča Kilmer.

Prilike dolaze kada ste smireni i niste očajni. Samo ove godine treba da ima premijeru pet novih filmova. Biće i u nastavku “Top gana”. Otkriva da su ovoga puta Ledeni i Maverik prijatelji. Više od toga nije smeo da kaže.

Komentari

Vaš komentar