1
Tragično mi je što je Rusija bila uspešan primer globalizacije, zemlje u kojoj su ljudi nakon pada Gvozdene zavese počeli da putuju, razmenjuju razmišljanja... Dugotrajna izolacija će tek boleti Ruse, kaže za Nova.rs Miloš Starović, generalni direktor za tržišta u razvoju i kontinentalnu Evropu Bank of America i autor knjige "Kraj jedne ere: Od ekonomske integracije do izolacije Rusije".
Svi bismo mi pre živeli u Njujorku nego u Moskvi. Duhovnost je jedno, ali život nešto drugo. Jer, ja i ako živim u Njujorku mogu da pripadam ruskom duhovnom prostoru. Te reči poslala je Milošu Staroviću u poruci saradnica na rukopisu prve knjige jednog od najuspešnijih ekonomista s ovih prostora u svetu.
Poredeći ga s Novakom Đokovićem, ali na polju ekonomije Neven Anđelić s londonskog Univerziteta Ridžents beleži u pogovoru knjige „Kraj jedne ere: Od ekonomske integracije do izolacije Rusije“ da je „Miloš primer da talenat i težak rad mogu omogućiti svetski uspeh“. A Starović, danas generalni direktor za tržišta u razvoju i kontinentalnu Evropu Bank of America svakako je primer za ugled. Rođen u Sarajevu 1985. godine, s početkom rata seli se s porodicom u Beograd, gde završava osnovnu školu i gimnaziju, a potom, kao stipendista italijanske vlade, odlazi na studije međunarodne ekonomije na Univerzitetu Bokoni u Milanu. Tokom studija jedno veme boravi i u Moskvi. Nakon završetka magistarskih studija u Milanu, dobija posao u banci „Barclays“ u Londonu, a prvi radni dan u engleskoj prestonici poklopio se sa bankrotstvom američke investicione banke „Lehman Brothers“, što je bila inicijalna kapisla za svetsku ekonomsku krizu. Dok je radio u Londonu, primljen je i na doktorske studije na Univerzitetu Sen Galen u Švajcarskoj, gde je doktorirao 2016. Iste godine kad se desio Bregzit, nakon čega se seli u Pariz i dobija posao u drugoj najvećoj američkoj banci „Bank of America“.
Miloš Starović je čovek koji govori engleski, italijanski, ruski i francuski jezik, gostujući je predavač na nekoliko evropskih univerziteta, pisao je više članaka o međunarodnoj ekonomiji za nedeljnike „Vreme“ i NIN, a izdavačka kuća „Clio“ upravo mu je objavila prvu knjigu „Kraj jedne ere: Od ekonomske integracije do izolacije Rusije“.
A debi književno delo Starović započinje školovanjem u Beogradu, pa se „seli“ na studije u Evropi, boravak u Rusiji, a onda beleži i angažman u svetskim finansijskim centrima i učešće u intenziviranju ali i zatvaranju ruskog tržišta. Ispisano vrlo pitko „Kraj jedne ere“ jedinstveno je autobiografsko beleženje sutona jednog i rađanja novog sveta.
– Istorija je dosta toga spakovala u epizodi kojom se bavim u knjizi, od kraja devedesetih do invazije na Ukrajinu prošle godine. Taj period je protkan s četiri tektonska događaja – svetskom ekonomskom krizom 2008, Bregzitom 2016, pandemijom Kovida 2020, i invazijom koja se dogodila 2022. Želeo sam da predočim lični doživljaj svega, jer sam počeo da učim ruski jezik u školi u Beogradu, pa sam prošao kroz iskustva u Rusiji kao student na razmeni, kad je malo ko na fakultetima u Evropi govorio ruski, do perioda kada je ruski bio deficitaran jezik na Zapadu, i kada je Rusija bila na vrhuncu svetske integrisanosti u globalnu privredu. Bio je to poželjan jezik u biografiji stručnjaka, a sad smo došli u situaciju da se briše iz biografije, i nema nikakvu relevantnost kad je reč o poslovnom ambijentu i strateško-ekonomskim odnosima u Evropi – priča u razgovoru za Nova.rs Miloš Starović.
Knjigu ne pišete suvoparno, kao ekonomista, već je prožeta intimnim doživljajima, ličnim životom, od selidbe s Konjarnika na Senjak i prvog susreta s ruskim koji vam je tada delovao tako čudno…
– Da, bio mi je čudan, ali bio sam u uzrastu kad ne možete da znate zbog čega učite određeni jezik. Prosto, u školi na Senjaku ruski je bio prvi jezik i o tome se nije raspravljalo. Ali, nije tada bila Rusija u moćnoj poziciji, niti je to bio jezik za koji smo smatrali da bi mogao da se kapitalizuje. Mnogo više se tada pričalo o značaju učenja nemačkog, francuskog… Škole u Beogradu su u to vreme počele da se distanciraju od ruskog i prebacuju sve programe na nemački, francuski, pored engleskog. Ali, ispostavilo se da je meni ruski pomogao u karijeri, u strateškom pozicioniranju. A na kraju sam doživeo da sam morao da zatvorim rusko tržište u rapidnom roku, nakon velikog broja investicija tokom godina. Doduše, od aneksije Krima počeo je polako taj period distanciranja od Rusije, minimiziranja bilo kakvih strateških projekata, ali opet ekonomski odnosi su održavani, postojao je dijalog i obazriva nada da će odnosi moći da idu uzlaznom putanjom u budućnosti. Ali, nakon invazije prošle godine talas je odneo sve kao kule od peska.
Iako ste pre prve knjige objavljivali tekstove u „Vremenu“ i NIN-u, da li je vaša ideja bila da sve misli i lična iskustva stavite na papir ili vam je to neko sugerisao?
– Bila je to potpuno moja odluka. Kad sam radio na procesu zatvaranja i izlaska sa ruskog tržišta, bile su to noći i noći provedene u kancelariji, ogroman psihološki pritisak i počeo sam da razmišljam kako nešto na čemu se toliko radilo od pada Gvozdene zavese i Berlinskog zida može tako brzo da se „odstrani“. Smatram da se moja generacija, bar karijerno, više nikada neće baviti ruskim tržištem. Ovo što se desilo je kao kamen bačen u vodu i proći će jako puno vremena da bi se odnosi sanirali. Čak i kad se rat završi. Ne spekulišem da li će Rusija da preživi kao ekonomija, ili će da bude samofinansirajuća, i pozicionira samu sebe, ali sigurno je da je taj proces integracije i umreženosti sa Evropom, SAD, sa razvijenim svetom bespovratan u bliskoj budućnosti i smatrao sam da je to trebalo zabeležiti.
„Kao što 1999. skoro nije bilo moguće biti dobar Srbin, tako je proleća 2022. ideja da je Rus dobar stvar prošlosti“, beležite… Kroz celu knjigu pravite blage analogije između ovog što se dešava u Ukrajini s turobnim trenucima na ovom tlu, od sankcija, preko bombardovanja, do tračka nade i nestanka iste s Đinđićem…
– Jesu te dve stvari neuporedive, ali su možda psihološki slične. Jer, stepen izolacije koji ljudi osećaju na svojoj koži je sličan. Imao sam potrebu da u knjizi opisujem događaje iz Srbije kako bih demistifikovao naš odnos prema Rusiji, pri tome ne kritikujući kulturološke aspekte, tradicionalne veze, ni poštovanje duhovnosti, već više taj mit koji i moja generacija ima. A pride mnogi od njih Rusiju nikad nisu ni posetili.
Pišete kako ste se zaljubili kroz jezik u rusku književnost, šta vas je opčinilo, pa one divne večeri poezije u Ruskom domu, koje ste pesnike upijali, pominjete i njihove nevesele sudbine… I doživeli ste da je ista ta ruska umetnost, sasvim neopravdano, izopštena zbog invazije na Ukrajinu?
– Da, ali sve što je neprirodno u jednom momentu mora da padne. Možda bi moglo da se objasni zašto je Zapad bio kritičan prema ruskim, a svetskim umetnicima koji nisu osudili agresiju, ali to ne opravdava kulturu izopštavanja. Zapad ne shvata da svi ti svetski umetnici, koji su ruski državljani, smatraju da bi njihovo javno oglašavanje bilo mešanje u politiku. To su, verovatno, posledice života u Sovjetskom savezu, gde određena dešavanja u političkom i geopolitičkom domenu ne treba ni slučajno javno komentarisati. I došli su u situaciju da su tokom globalizacije bili potpuno integrisani, postigli svetsku slavu, a sad su „osuđeni“, jer ćute i nisu iskazali svoj stav.
Opisujete nekoliko situacija u kojima vas neko gleda popreko ako progovorite na ruskom ili doživite neprijatnost. Koliko vas to lično dira, jer izuzev toga što vam je supruga Ruskinja, vi s Rusijom veze nemate?
– Nemam, ali to me pogađa više iz fenomenološkog aspekta. U knjizi pišem i o situaciji kad sam izlazio iz svoje zgrade u Parizu i čuo porodicu kako priča na ruskom. I rekao sam im – Vi pričate ruski! Ali, oni su čudno odreagovali, rekavši mi -Pričamo i ukrajinski! Nisam to razumeo, tu vrstu odbrane… To jesu neki neprijatni momenti kad je teško.
Ponajpre u „Kraju jedne ere“ svedočite iz prve ruke o usponu ruske ekonomije, tokom studijskog boravka u Moskvi, pa eksploziji ruskog kapitala dok ste živeli u Londonu, i moći oligarha drugde u svetu, da bi se s ratom u Ukrajini i trenutkom kad je Boris Džonson prvi izopštio Rusiju sve stropoštalo kao kula od karata?
– Rat u Ukrajini je neočekivan. Iako ratna dešavanja na tim prostorima traju od 2014. godine, mislim da invaziju 2022. godine, u 21. veku, kad živimo u dobu veštačke inteligencije, tehnološkog razvoja, kulturne razmene, niko nije očekivao. Svet je sada umrežen. A kad je umrežen, kao rezulat globalizacije, delite i uspone privrede, ali i negativne aspekte, poput svetske ekonomske krize, ili virusa Kovid koji je zahvatio celu planetu. Napad na Ukrajinu je bio okidač da se započne proces izopštavanja jer se smatra da je to atak na globalizaciju. I prvi put imamo ovakvu izolaciju još od Drugog svetskog rata. A pride ovaj sukob je uništio infrastrukturu Ukrajine, koja se prelama na dostupnost i cene hrane, jer je ta zemlja bila veliki izvoznik žitarica.
Sve to reflektovalo se i na druga tržišta, pa i naše. Ogroman rast cena prošle godine pravdao se upravo ratom u Ukrajini. Stoji li ta teza?
– To je rezultat globalizacije. Ne možemo mi da budemo izolovani. Kao što nas je 2008. zahvatila svetska ekonomska kriza, ili kasnije korona, rat se održava na sve zemlje u regionu, pa i na nas. To je globalni šok i veliki broj tih događaja je uvezen kao rezultat.
Citirate na jednom mestu Angelu Merkel i njenu davnašnju prognozu kako će Putin biti najveći lider na svetu. Ali, danas je jedan od najomraženijih…
– Da, to je i fenomen i donekle tragikomedija. Predsednik Putin je u javnim nastupima svojevremeno govorio da evroatlantski savez može da se prostire od Lisabona do Vladivostoka, a Angela Merkel je smatrala da uvoz sirovina iz Rusije treba da se uveliča nekoliko puta. Uprkos svim tim tektonskim poremećajima malo je i neobjašnjivo kako smo do ovoga došli. Tragično mi je što je Rusija bila uspešan primer globalizacije, zemlje u kojoj su ljudi nakon pada Gvozdene zavese počeli da putuju, razmenjuju razmišljanja… Mislim da će dugotrajna izolacija boleti više nego trenutna. Jer, kad ste izolovani, to pre ili kasnije dođe na naplatu.
Iako u knjizi samo konstatujete stanje stvari, ipak se ne usuđujete da prognozirate šta će biti s Rusijom i Ukrajinom?
– Nažalost, ovde nema ni pobednika, ni gubitnika. Ukrajina je, nažalost, sada razorena zemlja i možemo se samo moliti da se sukob što pre okonča. Ali, sigurno je da će se nastaviti izolacija Rusije. Ne mislim tu samo na Zapad. Znate, drastičnim merama nakon invazije, i osudama su se priključili i Japan, Okeanija, a Švajcarska prvi put posle sredine 19. veka. I zemlje bivšeg Sovjetskog saveza, poput Kazahstana i Uzbekistana se distanciraju od Rusije i minimiziraju veze koliko god je to moguće. I sama Turska, koliko god se trudila da balansira, uvek na kraju posluša Zapad.
Srbija još uvek balansira. Mislite li da je to održivo?
– Mislim da je u Srbiji specifična situacija. Srbija je većinom okružena zemljama Evropske unije ili članicama NATO-a. I prirodno je da to bode oči. Jer, zašto jedna zemlja, koja je kandidat i okružena s EU, ne prati tu politiku. A pogotovo imajući na umu da je naša ekonomska razmena s Rusijom na nivou statističke greške. Pričamo o procentima, koji su ne više od pet, šest odsto. Mislim da se kod nas malo previše glorifikuje Rusija.
Supruga vam je Ruskinja, i iako živite u Parizu, kako kao porodica doživljavate sve ovo?
– Meni je frapantno, tužno i tragično da se Moskva više ne smatra evropskim gradom. Kad hoćete da bukirate let za Moskvu iz Pariza, pretraživač vam predoči da je destinacija blokirana. To se jedino desilo, iz mog iskustva, s Pjongjangom u Severnoj Koreji i Damaskom u Siriji. Prirodno je da sve to strašno teško pada. A teško mi pada da čak i ta nova generacija Rusa, koji su videli svet posle pada Gvozdene zavese i Berlinskog zida, nema potrebu da iskaže mišljenje javno. Ne očekujem od njih da zauzmu politički stav, ali pričamo o nemogućnosti letenja, poseta. I boli kako mlada generacija Rusa ima sposobnost da se prilagodi. Kao da su naučeni u tom Sovjetskom savezu, kad su teško živeli, da je ovo nešto prihvatljivo i da s tim može da se živi.
Mislite li zaista da će ruski jezik postati kao latinski, što spominjete u knjizi?
– To sam možda malo i preuveličao metaforički, ali iz aspekta bliže budućnosti, kad je reč o ekonomiji i ekonomskoj diplomatiji, da, postaće.
Iza sebe imate impresivnu karijeru. Živeli ste i radili svuda, od Italije, preko Londona, do Pariza. Vidite li sebe jednoga dana ponovo u Srbiji?
– Teško pitanje. Trenutno živim u Parizu. Studirao sam u Italiji, živeo u Londonu 11 godina, u Pariz se preselio posle Bregzita. Trenutno ne razmišljam o tome, ali nikad se ne zna. U Parizu mi je dobro!
Bonus video: Ćulibrk – samo slušamo kako živimo najbolje u istoriji, a to nije tačno
