Ponovo se nastavlja apsolutno uništavanje Beograda, a vlast još jednom pokazuje sav svoj populizam i diletantizam, ocena je stručnjaka za Nova.rs povodom najave da će Beograd dobiti park po ugledu na park Guelj u Barseloni, koji će raditi autor spomenika Stefanu Nemanji, koji je skandalizovao javnost.
Ruskom vajaru Aleksandru Rukavišnjikovu zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić u ime grada ponudio je da uredi jedan park u srpskoj prestonici i to baš po ugledu na jednu od najvećih turističkih atrakcija Barselone – park Guelj, čiji je autor slavni katalonski arhitekta Antoni Gaudi.
Istoričarka umetnosti Irina Subotić ističe za Nova.rs da je park Guelj čuvenog Gaudija simbol jedinstvenog umetnika:
„Potiče iz perioda s kraja 19. i početka 20. veka i taj park odražava Gaudijevu jedinstvenost, ali i svoje vreme. Bilo je to vreme secesije i nekih slobodnih ideja i slobodnih formi koje je Antoni Gaudi inicirao“, podseća Subotićeva.
Baš zbog toga je sa nevericom dočekala najavu da će se u Beogradu praviti nešto nalik Gaudijevom parku:
„Sada, u 21. veku, sasvim je smešno vraćati se unazad i razmišljati da se nešto slično uopšte može sada uraditi. Mislim da nikakav drugi komentar nije potreban, osim da se naglasi kako ponovo ulazimo u sferu mistifikacija, neznanja i apsolutnog uništavanja Beograda“, ocenjuje Irina Subotić.
Arhitekta Đorđe Bobić najavu gradnje parka po ugledu na Guelj naziva za naš sajt još jednom „populističkom idejom“:
„Valjda mu to dođe kao nagrada za vajara koji je napravio ono „čudo“ od bivše železničke stanice. Ne razumem potrebu da se kopira nekakvo svetsko čudo, kao što je park u Barseloni. Mislim da je načelno lepa ideja da se napravi jedan park u Beogradu koji bi bio nešto atraktivno i posebno, ali da bi se tako nešto uradilo postoje nekakve procedure koji su u ovom gradu i u ovoj državi oduvek postojale – dakle, napravi se konkurs na koji se pozovu arhitekte, vajari i umetnici. I tek se onda napravi program i na kraju nešto autentično, što bi moglo da bude prepoznatljivi znak Beograda. A kopija nečega što je već napravljeno i predstavlja svetsku atrakciju, nema svrhu i nikako mi se ne dopada“, priča Bobić.
Ideju o izgradnji parka u Beogradu nalik onom iz Barselone, Rade Marković, vajar, slikar, član UO ULUS-a i nekadašnji predsednik Vajarske sekcije ovog udruženja naziva „diletantizmom“:
„Ideje Gorana Vesića, kao i mnoge druge ideje vezane za uređenje Beograda, od kojih su neke realizovane, poput spomenika Stefanu Nemanji, pokazuju da je na delu potpuni diletantizam. U svim elementima onoga što se zove uređenje grada – od toga šta znači urbanizam ili savremena umetnost, do toga šta je spomenička arhitektura – pokazali su da su potpuni diletanti. I ne samo Vesić već i prethodnici – od spomenika Alijevu na Tašmajdanu ili Romanovu, koji smo dobili tako što je dovežen helikopterom. A najava izgradnje nečeg nalik Guelju u Beogradu liči mi na neke pubertetske izlive želja slušalaca, poput onih ‘pozdrava i čestitki'“- stav je vajara i slikara.
Bobić naglašava da su poslednjih nekoliko godina srpski umetnici, arhitekte i vajari potpuno potisnuti i da sve velike, kapitalne objekte rade stranci.
„Kao i sa Beogradom na vodi, ista stvar dešava se i sa Nacionalnim stadionom i novom zgradom Nacionalne koncertne dvorane. Sve se radi na neki čudan način – vlast odlučuje o svemu, a kulturna javnost i javnost uopšte ne pitaju se ni oko čega. To je veliki udarac za našu arhitekturu i za našu umetnost. One više ne mogu da dođu do izražaja, a pritom ono što se kao proizvod stranaca nalazi ovde u Beogradu je zaista neprihvatljivo – od Beograda na vodi, pa čitave priče oko spomenika Stefanu Nemanji, a Makiš da i ne pominjem… Umesto da se stimuliše domaća umetnost (arhitektura, vajarstvo, slikarstvo) vodi se potpuno pogrešna politika. To ne mogu da razumem, kao ni pravdanje time da su u pitanju krediti stranih banaka koje traže ogromne garancije. Država je ta koja bi morala da priskoči u pomoć i da ima politiku stimulacije domaćeg stvaralaštva – da pomogne našim biroima, vajarima, slikarima da mogu da učestvuju u svetskoj umetnosti. Znate, za vreme druga Tita, šta god o tom vremenu neko mislio, tako se radilo, i jugoslovenska i srpska arhitektura bile su među najprepoznatljivijim, ne samo u Evropi, nego i šire“, objašnjava Bobić.
Kreaciju planiranog parka koja je ponuđena u ime grada Beograda ruskom vajaru Aleksandru Rukavišnjikovu, autor spomenika Stefanu Nemanji je „prihvatio“, kako je naglasio Vesić, međutim i Rade Marković ističe da je to „neprirodan proces“:
„Ako i hoćete da neku površinu u gradu Beogradu pretvorite u park onda se prvo angažuju urbanistički stručnjaci koji kažu da li i gde to može da se realizuje, a onda se raspisuje javni tender. I tek pošto se ljudi jave sa svojim predlozima, konkursima, idejama, i javnog uvida u konkursni materijal sve se usvaja. Jer, to bi trebalo da bude park za građane Beograda, a ne nekakav Vesićev poklon od naših para“, ukazuje Marković.
Najavu zamenika gradonačelnika da će, pored Rukavišnjikova, šansu da učestvuju u izradi novog parka dobiti i mladi srpski vajari, Bobić komentariše ovako:
„Pričam ti priču… Glavni kreator tog parka će biti gospodin koji je napravio skulpturu koja je neprimerena prostoru u kome se nalazi. I time se diskvalifikovao da bilo šta u Beogradu ponovo radi“, sud je Đorđa Bobića.
Na to se nadovezuje Rade Marković, podsećajući da se time „baca udica“ mladim umetnicima u Srbiji koji rade u uslovima nerazvijenog tržišta, a ionako su u teškoj situaciji:
„To su udice zbog kojih bi mi trebalo da prestanemo da mislimo i da kažemo: „Evo ima parče hleba i za nas“. Ali, nije svaki hleb ukusan, čak i kad ste gladni. Bolje je ponekad biti gladan nego jesti takav hleb“, zaključak je Radeta Markovića.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare