0
Oskar za najbolju priču na filmu je 1957. dodeljen Robertu Riču, ali se ispostavilo se da je on računovođa koji nije napisao ni slova. Sa druge strane, Dalton Trambo, najveći scenarista svog vremena, nije mogao da je potpiše jer je bio na crnoj listi kao zagriženi komunista u Americi u vreme "lova na veštice". Da li je on autor, misterija koja je decenijama ostala nerazrešena.
Priredio: Matija Jovandić
Makartizam u Americi i „lov na veštice“ u vreme Hladnog rata ostavili su traga na Holivudu. Zbog levičarskih uverenja, umetnici su dospevali na crnu listu. U Holivudu je na nju među prvima upisan Dalton Trambo, najveći scenarista svog vremena, još 1946. godine, nakon što ga je Vilijam R. Vilkerson, osnivač „Holivud riportera” u kolumni „Glasam za Džoa Staljina“, zajedno sa još nekim imenima iz sveta filma označio kao simpatizera komunista. Celih 75 godina kasnije, novinari ovog magazina Geri Baum i Skot Fajnberg, pišući o ispravljanju nepravde prema Trambu pišu i o najvećoj misteriji u istoriji Oskara: da li je on Robert Rič?
Datron Trambo je 15. maja 1975. godine rehabilitovan. Jedan od najvećih holivudskih scenarista, zagriženi levičar čija karijera se survala kada je dospeo na crnu listu, ležao je bolestan u svom domu u zapadnom Holivudu kada je čuo da mu neko kuca na vrata. Bio je to producent Volter Majriš, tadašnji predsednik američke Akademije za fimsku umetnost i nauku, sa Oskarom u ruci.
Njih dvojica sarađivala su mnogo godina ranije, a Majriš je bio svestan toga da je Trambo pisao pod pseudonimima. „Znao sam i za jednu od onih priča koja je dobila nagradu Akademije i niko je nije preuzeo“, ispričao je Majriš (99) za „Holivud riporter“, misleći na film „Neustrašivi“, prikazan pre 65 godina i nagrađen Oskarom za najbolju priču na ceremoniji 1957. godine.
Trambo, koji će umreti sledeće godine od srčanog udara, a prethodno su mu operisana i pluća zbog kancera, primio je Majriša na stolicu kraj svog kreveta. „Rekao sam mu da Akademija želi da ispravi nepravdu koja mu je učinjena. Bio je uzbuđen zbog toga. Rekao mi je: ‘Ne mogu da ti opišem koliko mi to znači'“, priča Majriš.
Narednih dana je Trambo, koji je u javnosti gajio imidž podrugljivca, govorio novinarima o priznanju, navodeći da je to „kao upoznavanje sa 19 godina starim vanbračnim detetom – trebalo bi da ga volite, ali emocija nema“. A onda je dodao: „Namera mi je da zbijam šale, ali je to ipak neprilično jer je mnogo ljudi povređeno u to vreme i mnoge su karijere uništene“.
Saga o Trambovom Oskaru za „Neustrašivog“, sada zaturena fusnota iz vremena crnih lista, komplikovanija je od proste priče o iskupljenju na kraju, pišu Baum i Fajnberg. Posle istraživanja arhiva i ranije nepoznatih dokumenata kog su se njih dvojica poduhvatili, oni navode da su možda i drugi scenaristi zaslužili svoj deo – i Oskara – za taj film, ali ga nikada nisu dobili. To je priča o dobrim delima, lošoj politici, ovakvim i onakvim motivima i, ne slučajno, trajnom riziku u kreativnoj industriji da se bude preveslan.
Sredinom 20. veka ime Daltona Tramba bilo je sinonim za „holivudski scenarista“. On je, kao što ga je odglumio Brajan Krenston u filmu „Trambo“ (2015), bio briljantan, vrcav i ekscentričan, poznat po tome što je scenarija „zatezao“ tokom celonoćnih sesija u kadi.
Pre nego što će završiti na nišanu Komiteta za neameričke aktivnosti SAD i desničara u filmskoj industriji, već je napisao klasike kao što su „Kiti Fojl“ (1940), „Čovek zvani Džo“ (1943) i „30 sekundi iznad Tokija“ (1944), zarađujući 4.000 dolara nedeljno (oko 65.000 dolara danas), što je, kako je i sam rekao, do tada bila najveća zarade za spisateljske usluge na duge staze.
Trambo u zatvoru, pa na crnoj listi
Međutim, to što je 1947. godine odbio da, zajedno sa još devet drugih „neprijateljskih“ svedoka, odgovara na pitanja o svojoj vezi sa Komunističkom partijom, u koju se učlanio četiri godine ranije, dovelo ga je na crnu listu studija, pred sud i, posle tri godine procesa, i u zatvor na 11 meseci.
Nakon što je pušten iz zatvora 1951. godine, preselio se sa suprugom i troje male dece u Meksiko i tada su „skoro umrli od gladi“, kako je svedočio u pismu objavljenom u knjizi njegove prepiske „Dodatne replike“ (1970). Uspevao je potom da nekako skrpi kraj s krajem pišući scenarija pod više od 10 pseudonima, ali za daleko manje novca nego ranije, a radeći „triput više“.
Jedan od njegovih glavnih spasilaca bila je produkcijska kuća „King Bros“, koju su vodili Frenk, Moris i Herman King, muvatori sa debelim cigarama koji su odbacili svoje prezime Kozinski, preselili se u Holivud, obogatili se prodajom džuboksa i ušli u filmski biznis.
Počeli su sa filmovima B produkcije, a onda postigli uspeh sa krimićem „Dilindžer“ (1945). Viktor Navaski piše u knjizi „Nabeđivanje“ (1980), istoriji crnih lista, da su braća King „uveli redovnu praksu da zapošljavaju ljude sa crne liste pod pseudonimima, ne kao vid protesta protiv represije, nego da bi, uz sračunat rizik, dobijali najveće talente za minimalne novčane iznose“. Trambo je bio njihova zlatna koka.
Trambo je u aprilu 1953. pisao braći King očajan zbog finansijske situacije, tražeći od njih avans i sugerišući da mu je situacija toliko mračna da razmišlja o samoubistvu da ne bi gledao svoju porodicu kako se muči. Uz pismo je priložio i scenario za „Dečaka i bika“.
„Sada ima, kao što vidite, 133 strane umesto ranije 172. Međutim, ove 133 strane mogu još da se skrate na 121. Da bih to uradio, morao sam nemilosrdno da izbacim sav dodatni materijal i scene“, naveo je.
Da li je sve te intervencije Trambo uradio na nekom svom prethodnom scenariju ili na rukopisu nekog drugog i da li je zasnovan na Trambovoj originalnoj priči ili je nju napisao neko drugi, pitaju se novinari „Holivud riportera“.
Izvesno je da je film proizašao iz toga, „Neustrašivi“ u režiji Irvina Rapera sa dečakom Majklom Rejom u glavnoj ulozi, sentimentalna priča o meksičkom dečaku iz siromašne porodice koji se vezuje za bika kog je njegovoj porodici poklonio bogati zemljoposednik. Kada zemljoposednik umre, ostavljajući imanje u dugovima, dečaku je bik oduzet, prodat i poslat u ring u glavnom gradu. Tu počinje dečakova odiseja da spase bika od bodeža na koridi.
Kada je snimanje filma „Neustrašivi“ započeto u jesen 1956. niko nije imao mnogo razloga da očekuje nagrade. Bio je to film iz produkcije braće King. U njemu nije bilo filmskih zvezda. I nije postigao uspeh ni kod kritike ni na blagajnama. Ali kada su objavljene nominacije za Oskara, našao se u tri kategorije: za najbolju montažu, najbolji zvuk i najbolju priču, kategoriju koja je vrednovala priču po kojoj je scenario nastao. U noći dodele, 27. marta, glumica Debora Ker izašla je na podijum u Holivudu i objavila da je dobitnik Oskara za najbolju priču film „Neustrašivi“, a da je njen autor Robert Rič.
Ko je Robert Rič?
Trambo, koji je ceremoniju pratio od kuće, bio je šokiran. Njegov sin Kristofer, preminuo 2011. godine, ispričao je novinarima da je njegov otac samo zurio u ekran i izustio: „E, neka sam…“ Pošto autora nije bilo na ceremoniji, nagradu je u njegovo ime preuzeo Džesi Laski Mlađi, tada potpredsednik esnafa scenarista pri Udruženju pisaca.
„Do udruženja je doprla vest da Robert Rič neće prisustvovati dodeli, pošto se njegova supruga porodila i morao je da bude u porodilištu“, zapisao je Laski u memoarima objavljenim 1975. godine. Međutim, dan nakon što je odneo statuu kući, umesto da Rič dođe po nju, pozvali su ga iz esnafskog udruženja da mu jave da su proverili adresu Roberta Riča u Holivudu i tamo ga nisu našli, a da su potom ostali zapanjeni kada njegovo ime nisu našli ni na jednom spisku članova udruženja. Proverili su i bolnice, dodao je Laski, ali nigde nije zabeleženo da je kod njih bio Ričard Rič.
Odlučili su da sve drže u tajnosti, sve dok se sledećeg dana, u nedelju, nije pojavio Robert Rič iz severnog Holivuda. Ušetao je u sedište Akademije i rekao da nije on napisao priču, izjavio je tada portparol ove ustanove novinarima, odbijajući da zalazi u detalje zbog „škakljive situacije“.
Sledećeg dana se „Njujork tajmsu“ javio telefonom muškarac koji se, kako je preneo ovaj list, „predstavio kao Robert Rič, sestrić gospodina Kinga“ i rekao da se on predstavio kao autor scenarija samo sa ciljem da dobije dve ulaznice za ceremoniju, ali mu to nije pošlo za rukom.
Obećao je svojim poslodavcima, rekao je novinarima „Njujork tajmsa“, da će sve to da raščisti pre nego što dobije otkaz i da će uraditi sve da se ceo taj haos razjasni.
Producenti izmišljaju scenaristu
I Frenk King zvao je novinare iz agencije AP, insistirajući na tome da je u pitanju nesporazum: „Moj sestrić, iz neke vrste šale, pošto se isto zove, rekao je nekim ljudima da je on Robert Rič koji je napisao scenario za film. Ali on nije pisac. On radi kao računovođa. Robert Rič koji je napisao scenario negde je u Evropi. Pokušavam od jutros da mu pošaljem telegram da bi se ovo razrešilo“.
U javnosti je Frenk King pokrenuo priču o Riču, opisujući ga kao američkog umetnika koji živi u Evropi, a on ga je upoznao i sprijateljio se s njim u Minhenu pre više godina, dok je služio vojsku i od koga je poručio kratku priču, ali posle navodno nije mogao nigde da ga locira.
Magazin „Lajf“ objavio je nešto što su nazvali „rekonstrukcija Roberta Riča“. Ilustracija, skicirana po Kingovom opisu, prikazivala je visokog muškarca od 31 godine sa razdeljkom, orlovskim nosom i jarećom bradicom, za koga je King rekao da bi ga „prepoznao bilo gde“.
Mlađi brat King, Herman, nosio se sa štampom odbacujući spekulacije da je Rič pseudonim za pisca sa crne liste kao „apsolutno smešne“ i „đavolski blesave“. A odluku navodnog Riča da ne preuzme Oskara pravdao je rečima da „misli da je on pisac kome nije stalo do slave“.
Orson Vels: Priču je napisao Robert Flaerti i snimao sam film po njoj
Talas histerije proširio se sa dana na godine i mnogo izvan Holivuda, pošto su ljudi širom sveta pokušavali da shvate zašto osoba koja je dobila Oskara ne bi htela da otkrije ko je, pišu novinari „Holivud riportera“. U to vreme je i Gručo Marks ispalio: „Nije li vreme da Udruženje pisaca podigne spomenik Nepoznatom piscu?“
Metež je značio i da je oko onoga što je štampa nazvala „Holivudov Oskar beskućnik“ nastala jagma i svako ko je hteo mogao je da tvrdi da je njegov. I Orson Vels imao stav o tome, ocenjujući da tu „nema nikakve tajne“. “Neustrašivi” su, verovao je on, zasnovani na originalnoj priči preminulog dokumentariste Roberta Flaertija, prema kojoj je Vels počeo da snima film malo posle „Građanina Kejna“, ali ga nikada nije završio.
„Kings Bros napravio je film za RKO, koji su vlasnici mojih filmova. Nadam se da će Flaertijeva udovica dobiti Oskara“, rekao je slavni reditelj.
A onda je za spornu statuetu saopšteno: „Akademija je prihvatila u dobroj volji autorstvo onako kako je navedeno pod naslovom ‘Neustrašivi’. Do danas nema jasnog dokaza da je autorstvo utvrđeno. Sve dok se pisac ne predstavi i potvrdi kao pravi autor priče, i dokaže da je kvalifikovan da primi nagradu, Oskar će ostati u rukama Akademije“.
Izveštaj FBI: Trambo je pravi autor
Prema do sada neobjavljenom izveštaju FBI od 14. maja 1957. a dobijenom po zakonu o slobodnom pristupu informacijama, Robert Rič rekao jednom od agenata dva dana nakon dodele Oskara da je Trambo pravi autor „Neustrašivih“, pišu Baum i Fajnberg. Rič je to znao jer je njegova prava uloga u vezi sa filmom bila da bude posrednik. Povezan preko rodbinskih veza sa Kingsima, služio je kao poverljivi kontakt sa Trambom, kome je nosio novac u gotovini u zamenu za rukopise.
U vezi sa svim tim, Trambo se držao rezervisano prema medijima kada su ga pitali odmah nakon dodele Oskara da li je on Rič. „Hteli su da napišem komad o tome. Naravno, bila bi to farsa“, rekao je pomalo drsko. Par dana kasnije obznanio je: „Skromno odbijam da to i potvrdim i negiram. Tako mogu da ukradem pomalo priznanja za svaki film koji je ikada snimljen“.
Nekoliko meseci kasnije, rekao je agenciji AP da, ako je i napisao scenario, u tome „nema nikakvog kriminala“.
„To je sve legalno. Čovek ima nešto da proda, a neko to kupi. Pravo pitanje je: da li je crna lista dobra, punokrvna, američka patriotska ustanova? Po mom mišljenju, tome će uskoro doći kraj“, kazao je on.
Trambo, koji se pomirio sa tim da više nikada neće videti svoje ime na ekranu, prelomio je da je misterija oko Riča dobra za njegov posao, uveren da bi mogao da se iskoristi u reklamiranju budućih filmova.
„Mislim da bi trebalo da rezervišem ime Robert Rič za sebe za sve radove koje pišem za film jednom kada crne liste više ne bude. To je, na kraju krajeva, ime pisca sa najviše publiciteta u svetu filmske industrije; a pošto sam ga stvorio, trebalo bi da žanjem onakvu korist kakva bi iz toga mogla da proistekne“, pisao je u decembru 1957. svom advokatu.
A opet, 16. januara 1959. godine, dva dana nakon što je Akademija obznanila propis prema kom pisci sa crne liste nisu mogli da budu u konkurenciji za Oskare, pre skoro pa sigurne nominacije pisca sa crne liste Nedrika Janga, potpisanog pseudonimom na „Prkosnima“, Trambo je priznao da je Rič u lokalnoj emisiji na CBS.
„Nikada više neću napisati ništa što neću potpisati pod mojim imenom. Ili, naravno, kao Robert Rič“, rekao je.
Sledeće godine, zahvaljujući reditelju Otu Premingeru i producentu Kirku Daglasu, Trambovo ime potpisano je i na „Egzodusu“ i na „Spartaku“, kako i dolikuje.
