0
Franc Erlih, arhitekta, bauhausovac, levičar 1937. je zatočen u logoru Buhenvald. Sedam godina kasnije Ivan Ivanji, književnik i prevodilac, posle kapije u Aušvicu prolazi i kroz kapiju Buhenvalda.
Na njoj slova od kovanog gvožđa. Poruku bauhausovskog rukopisa kreira Franc Erlih: JEDAM DAS SEINE – (Svakom svoje). Poziv da otvori izložbu o Francu Erlihu, Ivanji dobija 2008. od profesora Folkharta Knigea, direktora Memorijalnog centra Buhenvald.
Prošle nedelje 9. maja, na Dan pobede, Ivan Ivanji otvara Muzej prinudnog rada u Vajmaru. U tamošnjem pozorištu istog dana, njegovo poslednje, ne samo, književno veče. Čitao je odlomke iz romana „Slova od kovanog gvožđa“ (Stubovi kulture) u kome promiču bauhausovci: Erlih, Vagenfeld, Gropijus…
Neposustale radoznalosti i upornosti, Ivan Ivanji pronalazi da je kreator poruke sa kapije logora Buhenvald, kao pripadnik Hitlerovog kažnjeničkog bataljona, bio zarobljen u Jugoslaviji. Uz to razotkriva i neke „fotošopirane“ delove ratne biografije poznatog nemačkog arhitekte. Erlih u memoarima navodi da je u zarobljeništvu radio kao arhitekta i da je na temeljima srušene sinagoge u Pančevu projektovao i izgradio pozorište.
Koincidencija, „slučaj komedijant“ ili šta već, odlučuje da se Franc Erlih, Ivan Ivanji, kao učenik srednje tehničke škole i njegov ujak, inženjer Imre Šomlo, kao Erlihov šef, glavni građevinac iste zime ‘45.-‘46. nađu u Pančevu. Otuda sva trojica vrlo dobro znaju da je na ruševinama sinagoge, uz dozvolu beogradskog rabina, podignuto ne pozorište, već privremeni magacin za pozorišne kulise.
Dokumenti do kojih Ivanji dolazi dokazuju da je Erlihov partijski sekretar, ćelije KP Nemačke, na Bauhausu, bio stolarski radnik iz Srebrenice. Bio je to Selman Selmanagić. Iz više izvora rođen u Srebrenici, dok na jednom mestu nalazim da je Istanbul mesto rođenja, gde njegov otac radi kao advokat. Selman je zaista imao stolarsku „šaru“ iz Sarajeva, potom i Ljubljane. Međutim, njegovo poznavanje nemačkog jezika prilikom dolaska u Desau bilo je oskudnije od Paje bakšiša u „Otpisanima“: “Nicht Paja, ich bin Spira“. Vešt zanatlija, postaje arhitekta.
Po završetku akademije dobio je diplomu sa rednim brojem 100, a da nikad nije pohađao srednju školu. „Korbizje iz Bosne“, o kome se i danas u Bosni malo zna, napušta Nemačku. Pre toga kratko radi kao tehnički crtač u Gropijusovom birou. Nema posla ni u Srebrenici, ali ima u Jerusalimu i Haifi.
Po izbijanju Drugog svetskog rata, Selmanagić se, gle čuda, vraća u Nemačku i to baš u Berlin. Sigurnije je – valjda. Radi prvo u arhitektonskom birou „Ajerman“, a od 1942. kao scenograf u filmskom studiju UFA, gde Gestapo ne lista, već trebi svako slovo biografije uposlenika.
„Teško da im je promaklo da je naš Selman bio sekretar partijske ćelije Bauhausa, koji u Berlinu dočekuje kraj rata i Ruse. Vrlo brzo ga sustižu nagrade i ordenje Nemačke demokratske republike. Postaje profesor i gradi brojne monumentalne zgrade, dok Francu Erlihu daju relativno skromne poslove. Sve su to činjenice. Sovjetski Džejms Bond iz Srebrenice? Jedino objašnjenje za životni put i uspehe tog genijalnog graditelja jeste da je bio dvostruki špijun, ali da je pretežno radio za sovjetsku službu, a hitlerovsku vukao za nos“ – (pro)nalazi Ivanji.
Jedno od najvažnijih zdanja, koje je on projektovao i izgradio, bio je stadion „Valter Ulbriht“ u Berlinu, otvoren za svetski susret omladine 1950. godine. Stadion je srušen posle ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke, da bi 2006. na tom istom mestu počela izgradnja nove centrale nemačke obaveštajne službe BND.
Da je kojim slučajem Ivan Ivanji došao do imena Virinee Holc, verujem da bi napisao još jedan roman. Gospođica Holc bila je još jedna članica partijske ćelije KP Nemačke na Bauhausu. Pre toga deveruša, u slavonskoj nošnji na venčanju Aleksandra Prvog Karađorđevića i rumunske princeze Marije. Gospođica Holc s jugoslovenskom reprezentacijom hazene osvaja prvo mesto na Svetskom prvenstvu u Pragu. Uz to, postavila je jugoslovenski rekord u skoku uvis, bacanju diska i u trčanju štafete. Igrala je tenis, vozila kajak i skijala …
Virinea Holc bilo je kodno ime Koke, kako su je svi zvali u porodici, a reč je zapravo o Ivani Tomljenović Meler, ćerki Tomislava Tomljenovića, nekadašnjeg bana Hrvatske i Slavonije i vlasnika rudnika Majevica. Ivana, jedna od četiri ćerke hrvatskog bana, po završenoj Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu, u klasi profesora Ljube Babića, odlazi na postdiplomske studije u Beč. S nekoliko studenata 1929. prekida studije i odlazi u Desau na Bauhaus.
Upisuje Odsek fotografije, koji je vodio Valter Peterhans, fotograf, matematičar i filozof. Među Ivaninim fotografijama su i tematske zabave, poput Festivala brade, nosa i srca u kojima su učestvovali majstori profesori, pa i sam Gropius, glumeći rivala Korbizjea. Na njenim portretima najčešće Poljak Naftali Rubinštajn, kolega sa Odseka za oglašavanje i grafički dizajn. On je autor Ivaninog često reprodukovanog portreta. Ivana Tomljenović je autorka jedinog sačuvanog kraćeg filma snimljenog u Desauu.
Povodom uvođenja Šestojanuarske diktature i ubistva Đure Đakovića i Nikole Hećimovića, nekadašnja deveruša je, na nagovor Koste Novakovića, uradila kolaž koji se našao na izložbi “Terror in Jugoslawien” u Berlinu. Kosta Novaković je deset godina kasnije pod optužbom za „frakcionaštvo“ izbačen iz KPJ odlukom CK pod Titovim vođstvom, da bi zajedno sa grupom jugoslovenskih komunista uhapšenih u SSSR-u streljan u Moskvi aprila 1939. godine.
Izložbu su organizovali jugoslovenski komunisti izbegli u Nemačku. Plakat izložbe postaće naslovnica brošure “Diktatur in Jugoslawien”, na kome se nalazi patuljasti lik kralja Aleksandra, koji ponosno stoji na izrešetanom telu Slavka Oreškog, s optužnicom protiv Nikole Hećimovića iza leđa kralja.
Ivana Tomljenović napušta Desau, odlazi u Berlin, gde radi scenografije za pozorište i plakate za filmove. Druži se s jednim od najznačajnijih pisaca drama Bertoldom Brehtom. Zatim odlazi u Pariz.
Prvi put kada sam video Ivanu Tomljenović, na fotografiji iz tridesetih godina, znao sam da će se upoznati sa Kočom Popovićem. Ali, da su „akcije“ Koče Popovića na tom planu bile nisko kotirane govore reči Ivaninog nećaka, Marijana Hanžekovića juniora:
„Birala je samo visoke i dobro građene muškarce. U nju je bio zaljubljen i Predrag Peđa Milosavljević, veliki srpski slikar“. S druge strane Hanžeković ne krije da je Ivani Popović, kako je rekao, „otvorio vrata pariskih salona nadrealista, gde je upoznala rodonačelnika tog pokreta pisca Andrea Bretona„.
Posle Pariza, Ivana Tomljenović prelazi u Prag, gde se udaje za Alfreda Melera, stručnjaka za elektroniku, koji je radio za “Filips”. Zajedno su radili luminokinetičke instalacije i kinetičke aranžmane za izloge ekskluzivnih prodavnica, što je bila “apsolutna novost i proglašeni su senzacijom”. Družili su se s austrijskim umetnikom Oskarom Kokoškom, koji se pred nacizmom sklonio tamo.
Na jednu prašku epizodu iz 1934. podseća Barbara Šarić (Vizkultura): “Neko će vreme provesti u policijskoj stanici, gde će je češka policija privesti da ispita Ivaninu eventualnu povezanost s atentatom na kralja Aleksandra.”
Posle iznenadne smrti muža, Ivana Tomljenović Meler sredinom tridesetih dolazi u Beograd, gde radi plakate za prvu fabriku aviona Rogožarski, na kojima je vidljiv trag Bauhausa. Vraća se pre rata u Zagreb, gde do penzije radi kao gimnazijska profesorka likovnog vaspitanja. Međutim, za njen društveni život nema penzije. Ne miruje: letovališta, skijališta, gde u jednom austrijskom upoznaje Gretu Garbo i njenog brata. I tako je bilo do sudnjeg dana – 30. avgusta 1988. godine.
Bonus video: Ivan Ivanji