Planirala je da ode u Ameriku, ali zbog majke ostaje u selu Zmajevac i završava u Aušvicu: Tužna sudbina dizajnerke Bauhausa Oti Berger

Natpis na ulaznim vratima logora dizajnirao je Franc Erlih, nemački arhitekta i kaligraf. On je 1939. bio oslobođen, ali je naredne četiri godine za Buhenvald projektovao zatvoreničke i stražarske barake, kockarnicu za SS i zoološki vrt. Tipografija slova na ulazu u logor neobično podseća na „rukopis“ Bauhausa. Tu školu Elrih je pohađao u Desauu od 1927. do 1930. godine.

Valter Gropius, osnivač Bauhausa, verovao je da će ljudi koje će formirati njegova škola (iz)graditi moderan svet. U Desauu je sazidan ”Dom gradnje” (”Bauhaus”). U tom institutu na temeljima „nove objektivnosti“, sadržajnosti da se drugačije gleda, ali i da se pogledom drugo traži, studiralo je oko dvesta studenata. Profesori su bili Kandinski, Kle, Gropijus, Majer, Moholi Nađ…

Roe moli Gebelsa

Ali tu vrstu entuzijazma nacionalsocijalistička stranka nije delila. Pred lokalne izbore 1931. čvrsto su obećali da će prvo, kada dođu na vlast, srušiti Bauhausovu zgradu. Kao i da će svi strani profesori biti otpušteni, jer nije red da “nemački građani gladuju, dok se stranci dobro plaćaju iz poreza izgladnele nacije.” To predizborno obećanje ispunili su već avgusta 1932., kad je Skupština izglasala zatvaranje Bauhaus–Desaua.

Bauhaus se preselio u Berlin u preuređenu fabriku telefona. Nju 10. aprila 1933. opkoljava policija. Uhapšeno je 32 studenata, osumnjičenih za ilegalnu, komunističku aktivnost. Gestapo je zapečatio zgradu. Ludvig Mis van der Roe, upravnik Bauhausa, zajedno sa studentima šalje molbe i Gebelsu, da se škola ponovo otvori. U međuvremenu, Kandinski studentima predlaže:

„Učlanite se u Naci partiju“.

Hitler je već uveliko kancelar, tako da nema „čarobnog ključa“ za vrata Bauhausa, osim ako osoblje potpuno ne očisti od Jevreja, otpusti profesora Kandinskog, dok bi bilo poželjno da se bar deo zaposlenih učlani u Nacionalsocijalističku stranku. Uslovi su jednoglasno odbijeni. Od 20. jula 1933. Bauhaus više ne postoji.

Bauhaus je, bez ikakve sumnje, bio sve ono što nacizam nije bio - liberalan, demokratski, otvoren… Po nekima, postao je mesto herojstva, čak i mučeništva. Kako su se u novoj političkoj geometriji, koja je hitala u susret ništa manjeg rata od Velikog snašli, odgovorili, odupreli studenti i profesori škole svetskog ugleda?

U Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku decembra 1938. otvorena je izložba „Bauhaus 1919-1928“. Kustos izložbe Herbert Bajer, austrijski slikar i vajar, koji je posle četiri godine u Bauhausu, na Gropijusov predlog, imenovan za majstora Radionice za štampu i reklamu. Bajer je bio poslednji od majstora škole koji je stigao u Ameriku, gde su već bila dvojica bivših direktora Bauhausa Gropijus i Mis van der Roe, kao i Laslo Moholi-Nađ.

U slavu Hitlera

Godine nakon Hitlerovog dolaska na vlast Bajer je proveo praveći reklamne postere za nacističke kampanje. Tokom Olimpijskih igara 1936. dizajnirao je brošuru za izložbu za turiste u Berlinu. Brošura je slavila život u nacističkoj Nemačkoj i autoritet Hitlera. Godinu dana kasnije Bajerova dela uključena su u nacističku propagandnu izložbu „Degenerisana umetnost“.

Posle rata, živeći u SAD, Bajer je odbio da razgovara o tome, nazivajući taj period ličnim „reklamnim čistilištem“. Otuda bi bilo brzopleto odnos Bauhausa i nacizma tumačiti kroz odnos crvenog i crnog, jer u toj gami ima više valera, nijansi.

Prvi i poslednji upravnik Bauhausa Valter Gropius i Mis van der Roe crtaju svastike za nacističku izložbu „Nemački narod - nemački rad“. Vilhelm Vagenfeld, dizajner čuvene lampe Bauhaus VG 24, klasifikovan je kao „politička štetočina“ zbog odbijanja da se pridruži nacističkoj partiji. Pre toga je učestvovao na visokorangiranim nacističkim izložbama. Slikar Vilhelm Imkamp odustao je od apstrakcije da bi radio kao ratni umetnik. Posle rata, tiho se vraća apstrakciji.

Ipak, trebalo bi se čuvati prebrzih zaključaka, iako su katkad zavodljivi, čak i ubedljvi. Nakon što je završio studije Bauhausa, Vili Jungmitag  se preselio u Berlin, gde od 1930. radi kao slobodni fotograf. Specijalizovao se za dečje portrete.

Na jednoj od fotografija dvoje dece, oboje su tevtonski plavi, svako odgovara rodnim stereotipima – dečaci, devojčice – koje je promovisao nacionalsocijalizam. Fotografije su mogle biti zamišljene kao nacistička propaganda, iako ih je napravio jedan od retkih studenata Bauhausa, čiji je antinacizam bio i ostao neupitan. Zbog skrivanja odbeglog druga iz zatvora 1944, Jungmitag je osuđen na smrt.

Trag Baranje

Stanislav Vinaver ranih 30-ih bio je ataše za štampu, dopisnik Centralnog presbiroa u Berlinu, gde ostaje do 1934. Proveo je jedan dan u Desauu, gde je u školi razgovarao i sa studentkinjom koja je stigla iz Jugoslavije.

„Gospođica Oti Berger je ovde omiljena. U Zagrebu je na Akademiji bila pet godina. Jedna nesrećna operacija uništila joj je sluh. U njenom ateljeu i za ručkom moram sa njom da se dopisujem na komadićima hartije, kao sa Betovenom. Kako je sluh gotovo izgubila – to njen smisao za materijalnost materije postaje nekako oduhovljen. Ona je u odseku za tkanje. Modeli se prave u Bauhausu, a razrađuju u fabrikama“, piše Vinaver („Ukrotitelji haosa“ - Službeni glasnik)

Oti je radila s velikim tekstilnim fabrikama ne samo u Vajmarskoj republici već i u Holandiji, Švedskoj. Norveškoj, Engleskoj… Osim duha Bauhausa, njeni radovi nose trag i elemente narodnih nošnji i tkanja tekstila u Baranji, gde je rođena. Tekstil koji se proizvodio pod njenim imenom bio je označen malim pisanim slovima "o.b."

- Nemci nemaju osećaj za boje kao mi na Balkanu - rekla je Oti Vinaveru ukazujući da "ima nešto neobično na Balkanu što nije došlo do izraza".

Oti Berger 1930. u Berlinu otvara vlastiti atelje za tekstil, koji je vrlo brzo, kao Jevrejka, bila prisiljena da zatvori. Bila jedina dizajnerka Bauhausa koja je dobila zaštitu patenta za svoj tekstil. Planirala je da se preseli u SAD na poziv Moholi Nađa, kako bi na novom Bauhausu u Čikagu vodila Tekstilno odeljenje. Međutim, za razliku od Leni Rifenštal, američku vizu nije dobila. U leto 1938. vraća se sa verenikom Ludvigom Hilbersajmerom, kolegom sa Bauhausa, u Kraljevinu Jugoslaviju. Odlučila je da ostane zbog bolesti majke. Okupacija je zatiče u rodnom Zmajevcu.

Pred kraj rata 1944. njen put se na čudesan način ukršta sa radom njenog nekadašnjeg kolege Frica Ertla s Odseka za arhitekturu. Kao arhitekta, tada već i član nacističke partije, Ertl je dizajnirao na arhitektonskim planovima označeno kao “Kupališta s posebnom namenom”.

Ovog maja biće tačno osamdeset godina od masovnog hapšenja Jevreja u baranjskom selu Zmajevac. U transportu 29. maja među 4.000 ljudi iz Bačke i Baranje je i Oti Berger. Našla se pred Erlovim „kupalištem“. Na ulaznim vratima na nemačkom, francuskom, grčkom i mađarskom pisalo je “Kupaonica i soba za dezinfekciju”. Na zidu “kupališta” natpis “Čistoćom do slobode“. Kuke za odeću u svlačionici bile su numerisane - da se zatvorenici ne brinu hoće li odeću naći …

Bila je to poslednja stanica. Aušvic. Put do krematorijuma u kojima bi se spaljivalo ono što je ostalo i od Oti Berger. Fric Ertl je 1972. oslobođen optužbi za učestvovanje u masovnom ubistvu, jer, tvrdio je, nije znao namenu zgrada koje je projektovao.

Bonus video: Vremeplov o dobu u kom su živeli Hitler, Staljin, Tito