1
"Najveće iskušenje je nemaština. I najmudrije ribe glad tera na udicu." Reči su jednog od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti Johana Volfganga fon Getea koji je preminuo na današnji dan 1832. godine.
Gete je bio nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade.
Stekavši književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha prvog romana „Stradanja mladog Vertera“.
Inspiracija za prvi roman
Prvi put na jednom balu 1772. godine Gete upoznaje Šarlotu Baf koja ima 23 godine. Tada nastaje jedna nemoguća ljubav. Šarlota je verena još 1768. za Kristiana Kestnera. Ipak, Gete ne prestaje da joj se udvara. Taj ljubavni trougao ga inspiriše, Šarlota kroz Getea postaje besmrtna, na osnovu nje nastaje lik Lote u romanu „Jadi mladog Vertera“, priči o nesrećnoj ljubavi mladog čoveka. Roman mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe već imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Veličina dela „Jadi mladog Vertera“ se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj.
Boravak u Vejmaru
Godine 1772. veri se sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. Doprineo je i planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnoj izgradnji vojvodske palate. Njegov prvi veći naučni rad „Metamorfoza biljaka“ objavljen je nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788.
Godine 1791, bio je izvršni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805.
Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine.
Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman „Godine učenja Vilhelma Mejstera“, epske stihove „Herman i Dorotea“, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame „Faust“. Iako se bazira na srednjovekovnoj legendi o čoveku koji je prodao dušu đavolu, zapravo tretira osećaj otuđenosti modernog čoveka i njegovu potrebu da se pomiri sa svetom u kojem živi.
Geteove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani „Vajmarskim klasicizmom“.
U periodu od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila.
Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Smatrao je svoju „Teoriju boja“, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. Tvrdio je da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao:
– To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio!
U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je „bio više čovek srca nego razuma“.
U politici, Gete je bio konzervativan. U vreme Francuske revolucije, on je smatrao je da entuzijazam studenata i profesora predstavlja perverziju njihove energije i ostao je skeptičan u pogledu sposobnosti masa da upravljaju. Iako je od njega često traženo da piše pesme koje pobuđuju nacionalističke strasti, Gete je uvek odbijao. U starim danima, on je objasnio svoj stav Ekermanu:
– Kako sam mogao pisati pesme mržnje kada nisam osećao mržnju? I, među nama, ja nikad nisam mrzeo Francuze, mada sam zahvalio Bogu kad nas je oslobodio njih. Kako sam mogao ja, kome jedine značajne stvari jesu civilizacija, kultura i varvarizam, da mrzim naciju koja je među najkulturnijim na svetu, i kojoj ja dugujem za ogromni deo moje sopstvene kulture? U svakom slučaju taj posao mržnje među nacijama je čudna stvar. Uvek ćete naći da je to moćnije i u većoj meri varvarsko na nižim nivoima civilizacije. Ali, postoji „novo“ na kome to potpuno nestaje, i gde osoba stoji, tako govoreći, iznad nacija, i oseća blagostanje i patnju susednih naroda kao da su to njegov vlastiti – kazao je Gete.
Ljubavni život Getea
Pored uspeha na raznim poljima, ni žena u njegovom životu nije nedostajalo. Sve su na njega ostavlile dubok trag i bile sastavni deo u različitim fazama literarnog stvaralaštva.
Njegova prva besmrtna ljubav je Ana Katarina Šonkopf. Njoj je Gete posvetio 15 pesama i četiri priče. Mesecima se borio za njenu pažnju koju je i dobio. Ipak, veza je kratko trajala. Ana i Gete su bili iz različitih društvenih staleža, te su njihovi roditelji bili protiv njihove veze i potencijalnog braka. Čak je i za Anu, Gete bio premlad. Ona je imala 19 godina, on tek 16. Kada ga Ana napustila i udala se za drugoga, Gete se teško razboleo. Pokazivao je znake depresije i tuberkoloze, zbog toga je morao da napusti Lajpcig i vrati se kući.
Studije nastavlja u Štrazburgu. Tamo se zaljubljuje u Frederiku Brion. Međutim, ta veza je trajala oko godinu dana i on nju napušta isto kao što je Ana njega napustila. Vraća se u Frankfurt dok Frederika ostaje slomljenog srca. Sav prožet osećanjem krivice prema Frederiki Brion, svojoj velikoj ljubavi koju je napustio još u dubokoj starosti on se seća Frederike i okružuje je oreolom najčistije poezije u „Dichtung und Warheit“.
Neki kažu i najveća ljubav Getea, bila je Šarlota fon Štain kojoj je posvetio više od 1000 pesama. Šarlota se u potpunosti razlikuje od tipa žena kakve je Gete inače voleo. Hladna dvorska dama je sedam godina starija od njega, majka je sedmoro dece i mnogi kažu da je za sve vreme njihove veze došlo do samo jednog, jedinog poljupca. Njen muž Hosias fon Štain (verovatno) nije reagovao na Geteova udvaranja.
Gete je imao i ljubavnu vezu sa kućnom pomoćnicom Kristijanom Vulpijus. Ona mu je bila nevenčana supruga, iz tog divljeg braka nastaje i njegovo jedino dete sin Avgust. Gete je sa njom dobio još četvoro dece koja su veoma rano umrla. Društvo je odbijalo, tako da je ona bila vezana samo za kuću. To se menja tek kada se nakon 18 godina venčaju 1806. godine. Iz perioda sa Kristijanom Vulpijus nastaju „Rimske elegije“ Geteovi najbezbrižniji i najerotičniji stihovi.
Preminuo je 22. marta 1832. godine u Vajmaru.
Čuveni citati Getea
– Najveće iskušenje je nemaština. I najmudrije ribe glad tera na udicu.
– Nema sunca bez svetlosti ni čoveka bez ljubavi.
– Čovek može voleti samo ono biće za koje je uveren da će biti prisutno kada mu zatreba.
– Kad jedna žena ima dobrog muža, to joj se vidi na licu.
– Reci mi s kim se družiš pa ću ti reći ko si. Znam li čime se baviš, tad znam šta možeš postati.
– Čovek sve može, samo ako hoće.
Bonus video: Anton Pavlovič Čehov – Čovek je ono u šta veruje
