Mene su te krize fenomenološki, umetnički fascinirale. Prvo je devedesetih bila ekonomska kriza, pa bih snimao automobile po novobeogradskim blokovima, koji su bili zaustavljeni, prekriveni raznim platnima, najlonima i dve godine bez kapi goriva propadali. To jeste dokument krize, kao i buvlje pijace, gde bi ljudi iznosili sve iz svojih kuća i prodavali ne bi li zaradili nešto, kaže za Nova.rs umetnik i profesor Branimir Karanović.
Otpad, buvljaci i sve ono što zagađuje našu sredinu, teme su njegove aktuelne izložbe „Fosilizacija“ u galeriji ULUS.
Autentična umetnička figura našeg vremena, Branimir Karanović, svoju profesionalnu karijeru započeo je sredinom sedamdesetih kada je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, priredio prvu samostalnu izložbu i postao član ULUS-a. Fotografija i grafika obeležile su njegov stvaralački put a na postavci u galeriji ULUS-a (traje do 4. aprila) predstavlja digitalne grafike nastale u poslednjih pet godina koje se bave metaforom starih fosila.
Izložene grafike, kako objašnjava Karanović za naš sajt, svojevrsno su poređenje praistorijskih i današnjih predmeta, koji se bacaju, a jednoga dana će postati ti isti fosili:
– Pretpostavljam da će se videti kao neki zagonetni predmeti, za koje nećemo moći da otkrijemo čemu su služili. Ali, mene pre svega zanima duhovito poređenje likovnih formi, oblika, kolora…Ima tu i neke stvarne zagonetnosti – zašto se neki predmeti ili slike ponavljaju posle više hiljada godina. To su, na primer, oni otisci dlanova iz pećina praistorije i današnji grafiti, odnosno otisci dlanova po zidovima naših gradova, koji simbolišu neku vrstu našeg prisustva, protesta, dekoracije. I shvatite da se malo stvari promenilo posle više hiljada godina – priča naš sagovornik.
U katalogu za izložbu Aleksandar Palavestra zapisao je da grafike Branimira Karanovića snažno opominju, pa se nameće pitanje shvataju li posetioci izložbe umetnikovo upozorenje?
– Zagađenje čovekove sredine je naša stalna tema, i prošlog i ovog veka. Shvatiće poruku kad vide predmete koje prepoznaju i nalaze svuda oko sebe kao bačene. Makar će taj nivo biti jasan, jer fotografija je dokument koji je svima čitljiv. A da li će shvatiti metaforično značenje, drugo je pitanje i zavisi od svakog pojedinca – objašnjava umetnik.
Još na početku karijere, posle prve samostalne izložbe 1975. kritičari su beležili da se zbog pristupa svojim delima, specifičnom upotrebom fotografije i sitoštampe naš sagovornik toliko izdvaja da mu se ne može naći analogija na tadašnjoj beogradskoj umetničkoj sceni…
– Nije to ništa čudno, jer sam se najpre amaterski bavio fotografijom, a onda sam i studirao fotografiju paralelno sa grafikom. Nisam mogao da se odlučim čime ću se baviti u svojoj karijeri i onda sam napravio taj spoj. Naravno, nisam to izmislio. Voleo sam pop-art, i umetnike koji su koristili fotografiju i to onu iz štampe, kao Vorhol, Raušenberg, što mi je dalo podstreka da mogu i sam to da radim. Sećam se da ta moja dela u početku nisu baš bila prihvaćena, jer su smatrali da se grafika radi rukom, a ne fotografijom…Sitoštampa je kod nas tada shvatana samo kao štampa za industrijski dizajn, plakate… A ja sam je prilagodio, jer sam zahvaljujući njoj fotografije mogao da prezentujem kao grafike, dodajući kolorit… Kada se pojavila digitalna štampa mogućnosti su bile još veće. Pošto se paralelno sa grafikom bavim i fotografijom i izlažem i jedno i drugo, zahvaljujući digitalnoj štampi fotografija se ponovo približila grafici i danas se posmatra kao umetnička forma – ukazuje Karanović.
Tokom karijere oprobao se u različitim formama – od crteža, grafika, fotografija, radeći aktove, pejzaže, „redi-mejd“ umetnosti, a danas se bavi, kako kaže, jednostavnim grafikama sa duhovitom idejom. Pitamo ga gde u ovom tmurnom trenutku pronalazi duhovitost?
– U ordinarnim predmetima. Pre dve godine imao sam izložbu „Lica ulica“, sa podnaslovom „Pazim gde gazim“. Koračajući po gradu pronalazim inspiraciju: bilo da su u pitanju rupe na asfaltu, pukotine, ljudi… Kada sam pravio seriju portreta, različitih karaktera, grimasa, kao da sam ih crtao, vidite da to nosi dozu duhovitosti. Naravno, oni su i „redi-mejd“, jer to pronalazim gotovo, samo je stvar kadriranja – priča Karanović i pominje kako i u ovim teškim trenucima društvene mreže, na kojima su se ljudi aktivirali, pomažu:
– Nalaze u crnilu duhovitost svuda, u svom stanu, gledajući sa terase, ispred kuće… Vidite da ljudi imaju potrebe da komuniciraju. Naravno, sada su taj Fejsbuk i moje kolege, koje su mu se protivile, prihvatile. Ta vrsta komunikacije sad je uobičajena jer su ljudi prinuđeni da sede u kućama, manje izlaze, galerije su dugo bile zatvorene. Znate, ova izložba je trebalo da se desi prošle godine, ali odustao sam od nje zbog pandemije, misleći da će situacija ove godine biti bolja. Ali, ispostavlja se da je gora. I izložba je i sada opet bila ugrožena, jer je zbog zaključavanja galerija ULUS bila zatvorena. Ali, uprkos svemu, opet ima posetilaca. Ljudi imaju potrebu da izađu, pa makar i u manjem broju i vide postavku – kazuje naš sagovornik.
Često je ocenjivano da Karanovićevi radovi beleže skriveno lice društvene stvarnosti, jer potencira pojave koje se ovde guraju pod tepih. I sam umetnik se priseća da ga je naročito zanimalo da zabeleži krize kroz koje je naše društvo prolazilo:
– Mene su te krize fenomenološki, umetnički fascinirale. Prvo je devedesetih bila ekonomska kriza, pa bih snimao automobile po novobeogradskim blokovima, koji su bili zaustavljeni, prekriveni raznim platnima, najlonima i dve godine bez kapi goriva propadali. To jeste dokument krize, kao i buvlje pijace, gde bi ljudi iznosili sve iz svojih kuća i prodavali ne bi li zaradili nešto. Ili oni koji su sakupljali sekundarne sirovine po kontejnerima, gde su da bi praktičnije „obavili posao“, pravili specifična kolica od raznih prirodnih materijala i duhovito ih ukrašavali sa pronađenim CD-ovima. To mi je bilo fascinantno i dokumentovao sam to. Tada je baš bila popularna košarka, pa bi svako u svom dvorištu pravio koš. Ali, naravno ne onako kako bi on, po pravilu, trebalo da bude napravljen, već od priručnih materijala, ukrašavali su ih, islikavali… Onda su kompanije i političke stranke shvatile da bi im to bila odlična reklama, pa su tako partije uređivale po novobeogradskim blokovima košarkaške terene, uz svoje plakate, znakove na tablama. Sada to rade kockarnice… Pravio sam i veliku kolekciju izbornih plakata, i to je bio fenomen koji se u Beogradu i srpskim gradovima pojavio, a u mojoj mladosti je bio nezamisliv. Odjednom imamo hiljade plakata sa istim likovima. Lepljeni su po fasadama, izlozima, jedni preko drugih, osušeni, poluiscepani, niko ih nije čistio, skidao, i to je bilo jedno ruglo, vizuelno, a i svako drugo zagađenje grada – seća se naš sagovornik.
Za proteklih pedesetak godina Branimir Karanović, koji je najpre bio profesor na Akademiji umetnostu u Novom Sadu, a od 1996. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, izlagao je u zemlji i inostranstvu, a iza njega su i brojne nagrade, od dve Grafičkog kolektiva, preko priznanja Oktobarskog salona, kako za grafiku tako i fotografiju, ULUPUDS-a, grada Beograda…
– Nagrade su zaista „padale“ dosta često i bile su mi satisfakcija, jer sam ih video kao priznanje kolega i podstrek. A imam danas i satisfakciju da mi se preko društvenih mreža javljaju moji bivši studenti koji su sada redovni profesori, uspešni dizajneri, fotografi po svetu. Prijatno mi je kad me se sete, i drago mi je da mogu da ih pohvalim kad vidim da su uspeli u svojim karijerama. Nešto sam im preneo – konstatuje naš sagovornik.
Osvrćući se na kraju na težak položaj mladih, samostalnih umetnika koji izlaze sa akademija, Karanović ističe da je pred svakim stvaraocem dilema – da li pratiti svoju intuiciju i talenat, ili gledati da se nađe neko zaposlenje, i samim tim žrtvovati umetnički rad zbog finansijske sigurnosti.
– Neko ima sreće, pa uspe da dobije posao koji je kompatibilan sa njegovim umetničkim radom. Imao sam i sam sreću da kao mlad postanem profesor u Novom Sadu i to u svojoj struci. Posao mi je samo bio podrška u umetničkom radu. A profesura na akademijama je odlična stvar, jer stalno crpite nove, sveže ideje od mladih, svojih studenata, dok oni od vas crpe iskustva i znanje. To je obostrano sadejstvo – zaključuje Branimir Karanović.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare