Sve se ovde prelama kao u kaleidoskopu i svakom nudi drugačija slika grada. Komešaju se i vreme i ljudi. To je i najveće bogatstvo ovog grada. Ali... često došljaci ne dolaze kao što dolaze gosti, niti ih ovde dočekuju kao što dočekuju domaćini, kaže subotički pisac Boško Krstić, autor romana "Paranoja Barona Aldina"
Razgovarala: Tamara Lakić
Novi roman Boška Krstića „Paranoja Barona Aldina“ nedavno je objavljen u izdanju „Arhipelaga“. Boško Krstić je svojevremeno s romanom „Kaštel Beringer“ bio u najužem izboru za Ninovu nagradu za roman godine. U međuvremenu je napisao nekoliko romana i knjiga eseja, a u svima njima se povlače teme Subotice i bačkog severa. Godinama je organizovao međunarodni književni festival „KIŠobran“, posvećen Danilu Kišu. Počasni je član mađarske Akademije za književnost i umetnost „Sečenji“.
Vaš roman „Paranoja Barona Aldina“ odigrava se, na prvi pogled, u dva grada. Jedno je Subotica, stvarna i moguća, drugo je Šapata, fantazmagorijska, ali nipošto ne i nemoguća. Ali iz romana vrlo brzo vidimo da nije lako, nije ni moguće povući granicu između Subotice i Šapate?
– Subotica je dramatično mesto. Između dvaju reka, Dunava i Tise, oduvek je na putu seoba i živi neko istorijsko vreme. U romanu sam to izrazio kratkom rečenicom: „Iz zgrada kao znoj izbija prošlost.“ To kao da određuje i njenu sudbinu. Svojevremeno je mađarski istoričar umetnosti Janoš Gerle napisao: „…iz subotičkih podruma još izbija vazduh stare monarhije“. Sve se ovde prelama kao u kaleidoskopu i svakom nudi drugačija slika grada. Komešaju se i vreme i ljudi. To je i najveće bogatstvo ovog grada. Ali… često došljaci ne dolaze kao što dolaze gosti, niti ih ovde dočekuju kao što dočekuju domaćini. Žive zajedno ili jedni pored drugih u večitoj napetosti. I kao da su u njoj svi stranci. Zato je i u romanu grad s dva lica – Subotica i Šapata. Ali, možda, ne samo grad već i nešto šire i veće.
Ko je Baron Aldin? Kako je njegov život postao metafora modernih vremena u kojima se dodiruju svakodnevica i prošlost, stvarno i moguće, proživljeno i fantastično, biografija i istorija, različitost i progonjenost?
– Baron Aldin, ne plemeniti iz prošlosti preostali plemić, već zlurado proglašena seoska luda, suočava se naivno s drevnom nevoljom – može li se pojedinac suprotstaviti većini, sistemu, ideologiji, religiji… Zato je negde u ofu legenda o Simonu Čudotvorcu, nesrećnom istraživaču te teze. Ali i mala groteska s početka, predstava istoimene predstave, s gorkim prizvukom na šapatske gadne igre s jednim od svojih najznačajnijih sugrađana, autorom te priče Danilom Kišom. I neizbežan kraj: ponovni Aldinov pokušaj da pobegne od vladavine mase, sa izvesnim krajem, ali i uvek živom nadom da je to ipak moguće. Šta bi bilo da ne verujemo u to. U vrtoglavoj igri između stvarnosti i sećanja javlja mu se prošlost poput iscepanih papirića – kao pokušaj da pronikne šta mu se i zašto događa, ali i kao provera da li je sve što je proživeo bilo istina. Kao da jedno drugo preispituju, proveravaju, potvrđuju ili demantuju. A sve je osporeno, pa i on sam.
Vaš izdavač najavljuje roman pitanjem: „Gde se završava stvarnost, a gde počinje paranoja?“ Da li je u savremenom trenutku uopšte lako razgraničiti i razlikovati stvarnost i paranoju?
– Izmaknuta, izlomljena slika sveta bez stabilnih obrisa, boja i smisla, podložna brzopletim efemernim tumačenjima, oteti ili lažni životi, cirkusanerski pokušaji da se prave vrednosti nadomeste bukom i vašarom, brišu granice, ma brišu sve granice ljudskog poimanja života i smisla i bacaju Aldina u košmar paranoje. Sudbina knjiga u romanu metafora je pretvaranja delića nas samih u Frankenštajne, ljude u delovima, paranoike. Ima vremena kada ljudi ne žive svoj pravi, istiniti život ili, možda bolje – žive dvostrukim životom. Ne vređaju se kada ih vređaju, ne pokazuju odvratnost prema odvratnima, javno se oduševljavaju glupostima, dive budalama i zločincima, kriju svoje misli a razmišljaju tuđima. Ali, pri svemu tome, moraju paziti da ih taj pretvorni život na obuzme potpuno, da ne nagrize njihovu tajnu filozofiju i lukavstvo pa da zbilja pomešaju istinu s lažima. I da se ne izgube u svemu tome i ne postanu oni drugi, lažni. A ako pak uspešno nastave tu igru, da se ne smuče i samima sebi jer su se drugima već odavno smučili.
Napisali ste nekoliko romana i nekoliko knjiga eseja u kojima je govori o misterijama, sudbinama i iskustvima Subotice i bačke ravnice. Da li je to prostor koji najbolje poznajete, koji Vas najviše podstiče ili taj prostor naprosto ima priču u sebi?
– Pišem stalno o Subotici ili Šapati kao o nekakvom gradu koji može biti svaki i svačiji. Lakše je, kao u filmovima, za scenografiju izabrati Pariz, Rim, Madrid, u bedekerima pronalaziti toponime, kao „baš sedim u kafeu na Bulevaru Sen Mišel“; za junake izabrati Ričarda Lavljeg Srca, Mariju Magdalenu, čuvene umetnike; za teme velike ratove, živote slavnih, prvu ljubav, poslednju ljubav. O svemu se može pisati, ali u teškom vremenu i posle teškog vremena, pre pisanja ditiramba i lakih komada, ipak neko mora napisati „Limeni doboš“ (ne mislim na sebe). Ne mičem odavde, jer se na drugom mestu ne bih snašao, ako se uopšte i ovde snalazim. Jer grad svako vidi na svoj način, ima hiljadu lica. I samo kada se spoje možda stvore njegov pravi lik. Ali je to nemoguće, onakav je kakvog ga sam vidiš, uostalom kao što i svako vidi tebe.
U jednom intervjuu ste kazali da vam se „pomešaju život i tekst…“ Recite nam nešto o tom umetničkom i egzistencijalnom postupku.
– Da, pomešaju mi se život i tekst. Priželjkujem da se odmaknem od samoga sebe, od svega, i pišem nešto izmaštano, iz prošlosti ili budućnosti, nešto daleko. Ili da, kao veliki svetski majstori, samo smislim nekakav zaplet, a onda ostavim sjajnim mladim profesionalcima da popune dvesta-trista strana, prevedu na neki od svetskih jezika i puste na velike sajmove knjiga. Ali nisam taj niti to mogu. Otimam tekst iz sopstvene patnje, misli, uspomena i teško sastavljam nekakakvu knjigu nalik samome sebi i sopstvenom životu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar