Borko Petrović: Internet je danas vitalan za opstanak umetnika

Piše: Barbara Garčević

Slikar Borko Petrović predstavio je beogradskoj publici izložbu "Glavni lik" u Galeriji 73, prvu samostalnu postavku u Beogradu posle više od 12 godina. Kroz desetak slika velikog formata, intenzivan kolorit i ekspresivan slikarski gest, Petrović na izložbi, koja je otvorena 23. oktobra i može se pogledati još danas, istražuje ljudsku figuru i njeno mesto u savremenom svetu.

Borko Petrović, rođen 1971. godine u Beogradu, diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna, na odseku za scenografiju, a član je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2000. godine. Aktivno se bavi slikarstvom i izlagao je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, kao i na umetničkim sajmovima u zemlji i inostranstvu, uključujući Nemačku, Italiju, Švajcarsku, Španiju, SAD, Veliku Britaniju i Kinu. Radovi Petrovića nalaze se u privatnim kolekcijama širom Evrope, Amerike i Australije.

Umetnik je na izložbi u Beogradu predstavio radove u kojima se prepliću figuracija i apstrakcija. I dela ne nude jednoznačna tumačenja, već otvaraju prostor za lično čitanje i preispitivanje. Sa umetnikom smo razgovarali o izložbi, razvoju njegovog slikarskog jezika, iskustvu predstavljanja radova u inostranstvu i pitanju koje je nametnuo već samim naslovom izložbe - ko je zapravo glavni lik?

Posle mnogo godina ponovo ste izlagali u Beogradu. Ko je glavni lik vaših slika i šta vas je navelo da upravo ovu temu stavite u prvi plan?

- Glavni lik mojih slika je savremeni čovek, ali ne neko konkretan, već univerzalna figura koja živi u ovo vreme velike digitalne i vizuelne buke. Naziv izložbe „Glavni lik” zapravo odražava moje dublje promišljanje o tome u kojoj meri čovek današnjice zaista učestvuje u sopstvenom životu. U središtu tog promišljanja nalazi se kontrast između nametnutih narativa koji nam se svakodnevno plasiraju i samog čoveka koji se pred njima nalazi, preispitujući svoje mesto i ulogu u sopstvenom životu. Voleo bih kada bi moje figure dale impuls posmatraču da pronađe način kako da postane glavni lik sopstvenog života.

Vaše slike kreću se između apstraktnog i figurativnog. Gde se za vas završava apstrakcija, a počinje figuracija? Da li je ta granica uopšte važna ili je presudnije ono što slika prenosi?

- Ova beogradska izložba donela je promenu u odnosu na moj prethodni ciklus "Fragmenti prisustva", gde je prisutnost čoveka bila asocijativna kroz apstrakciju. Ovde sam napravio svestan iskorak, pa se figura jasno izdvaja, ona stvara određeni odnos sa apstrakcijom. I dalje se kroz apstrakciju oseća prisutnost, ali sada nosi karakter kolektivnog, a ne pojedinačnog. Međutim, za mene ta granica nikada nije kruta, kao što ne postoji ni kruta linija između našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, pa se tako javlja jedno prožimanje i apstraktnog i figurativnog, a u tome naviše učestvuju boja i potez. Najvažniji je intezitet emocije koju stvara ta kombinacija ekspresije i energija poteza. To, u stvari, uvlači posmatrača u sliku, bez ideje kao posrednika. Kontakt je direktan.

Intenzivan kolorit, snažan gest i veliki formati obeležavaju vaš slikarski izraz. Kako nastaje jedna slika ? Polazite li od ideje, emocije ili samog procesa slikanja?

- Moje slikarstvo je intuitivno, belina platna, kao i veličina, za mene predstavljaju izazov i avanturu. Tako pristupam slikanju. Ne opterećujem se i ne tražim prečice. Ideja je uvek prisutna, ali više kao izvor svetla koji mi osvetljava put, a ne struktura rada. Volim i forsiram slojevitost slike. Neretko prelazim platna po nekoliko puta, bez straha od greške. Tačnije, koristim grešku kao putokaz ka sledećem sloju. Tako dolazi do konstrukcije slike koja stvara, za mene, ugodnu situaciju. U tom trenutku prepoznajem obrazac nekog unutrašnjeg dijaloga koji vodim, bilo da je reč o nečemu što me zaokuplja trenutno ili o mislima koje nosim godinama unazad. Sve se to, na neki način, metafizički povezuje i skladno uklapa sa idejom koja je od samog početka bila prisutna u procesu slikanja.

Studirali ste scenografiju, disciplinu u kojoj se prostor, svetlo i figura povezuju u jedinstvenu celinu. Da li je to obrazovanje uticalo na vaš slikarski rukopis i razmišljate li danas, dok slikate, kao scenograf koji postavlja scenu?

- U scenografiji baratate sa fizičkim prostorom i uvek, pre svega, razmišljate o toj celini koju morate da ostvarite sa ostalim učesnicima u projektu. Takođe, postoji neka vrsta rampe koja se uvek nameće - da li između gledaoca i scene u pozorištu ili između kamere i izgrađenog prostora u filmu ili seriji. Vi kreirate dubinu tog prostora, iza te rampe stvarate pozicije gde će se odigravati radnja. I svakako to ima uticaja na moje slikarstvo. Ja takođe u slikarstvu tražim te tačke, tačnije pozicije radnje. Ali, u ovom slučaju oni su nosioci težišta slike. Inače teže je to postići u slikarstvu, jer se stvara u materiji, a materija ima svoj otpor. U kreiranju filma otpor prave ljudi, ali sa time se bave reditelji.

Ostvarili ste značajan uspeh i van Srbije. Koliko su međunarodna priznanja i izlaganja uticali na vaš umetnički razvoj, ili su, pak, samo potvrdili put kojim ste već išli?

- Izlaganja donose neprocenjivu vrstu autorefleksije, i to je uvek nadahnuće za dalje. Kada svoj rad prikažete publici koja vas ne poznaje, dobijate najčistiju moguću reakciju na svoju umetnost. Ukoliko zapazite da u vašoj umetnosti postoji neki univerzalni jezik koji komunicira sa različitim sredinama, to vas još više ohrabri da težite manje komericjalnom putu. Takođe, izlaganja imaju i jedan aspekt koji je izuetno važan umetnicima. Oni kroz postavku u galeriji najbolje mogu da sagledaju gde su zapravo. Mogu da vide šta je dobro, a šta manje dobro. Tako se dobija iskustvo koje je izuzetno bitno za dalji rad.

Gotovo istovremeno sa otvaranjem izložbe u Beogradu, otvorena je i vaša izložba u Milanu. Šta povezuje ove dve postavke, a po čemu se razlikuju? Šta ste predstavili publici u Milanu?

- Izložba u Galeriji 73 je samostalna i nosi veću težinu, a u Kulturnom centru u Milanu je izlaganje grupno. U Italiji sam predstavio rad "Kolektivno telo" koji pripada upravo ovoj tematskoj celini. Ipak, u Beogradu je publika bila u prilici da vidi zaokružen ciklus od desetak monumentalnih platna velikog formata koji su u potpunosti ovladali prostorom galerije. U Milanu je poenta bila u dijalogu mog rada sa drugim savremenim autorima u tom internacionalnom okviru. Interesantno je da su i jedna i druga izložba otvorene isto veče.

Da li je danas teško izboriti se za vidljivost na umetničkoj sceni? Koliko su galerije i izložbe važne za afirmaciju umetnika, a koliko njegov rad može da dopre do publike i mimo institucionalnih okvira?

- Mislim da je situacija danas mnogo bolja nego ikada. Postoji mogućnost stalne vidljivosti i brže reakcije publike preko mreža i portala galerija koje se bave prodajom umetnosti. Ne znači da je lako, jer je ta vidljivost dosta prigušena količinom umetničkog sadržaja koji se plasira ali, opet, mogućnosti su veće nego što su bile pre. Galerije i izložbe su i dalje jako važne, jer one daju konstruktivniji i jači okvir umetničkoj karijeri. Ali, prisutnost umetnika na internetu je postala vitalna za opstanak umetnika, jer se 90 odsto radova proda upravo na taj način.

U vremenu u kojem se vizuelni sadržaji smenjuju ogromnom brzinom, šta za vas znači ostati veran slikarstvu kao fizičkom, sporom i intuitivnom proces?

- Kada se bavite slikanjem vi se u stvari bavite sobom. Svi elementi nastanka slike zapravo mapiraju neke vaše duhovne prostore. To je daleko teže doživeti i sagledati na drugačiji način. Zato bavljenje umetnošću iz mog ugla nema alternativu, pa se to pitanje i ne postavlja. Na kraju, digitalni svet ima svoje pozitivne i negativne strane, ali virtuelni sadržaj, bez obzira na svu svoju atraktivnost, ostaje dosadan naspram samo jednog dana provedenog u ateljeu.