Amer Hadžić: Olako prihvatamo savete kako da budemo srećniji

Izložba bosanskohercegovačkog umetnika Amera Hadžića "Uputstvo za sreću" biće večeras u 18 časova u Aleksić Galeriji, u Kragujevcu. Postavka povezuje slikarstvo, skulpturu i diorame u umetnikovo istraživanje slika, poruka i obećanja na koja se oslanjamo u svakodnevnom životu.

Amer Hadžić postavlja prepoznatljive junake crtanih filmova, stripova i popularne kulture u prostore obeležene grafitima, natpisima i tragovima vremena. I neposredna prepoznatljivost tih junaka priziva iskustvo igre i bliskosti, dok okolnosti u kojima se nalaze otvaraju pitanja novca, moći, uspeha, usamljenosti i potrebe da se nastavi dalje.

Naslov izložbe može se čitati kroz poruke koje se pojavljuju na zidovima njegovih slika. One obećavaju sreću, pozivaju na istrajnost i nude jednostavne odgovore. U odnosu prema likovima i prostoru, međutim, te rečenice dobijaju drugačiji prizvuk: ohrabrenje može postati pritisak, a duhovit prizor otkriti nelagodu. Humor i sarkazam omogućavaju umetniku da govori o protivrečnostima svakodnevice bez zatvaranja prizora u jedno značenje.

Iskustvo crteža i grafike vidljivo je u odnosu jasnih obrisa figura i slojevitih površina. Prostorni radovi i diorame uvode stvarnu dubinu i traže promenu ugla gledanja. Skulpture sa Snupijem na skejtbordu nastavljaju isto istraživanje kroz razmeru, ravnotežu i nagovešteni pokret, čiji ishod ostaje otvoren.

Amer Hadžić, koji je rođen 1987. godine, diplomirao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu, na Odseku grafika, gde je stekao i zvanje magistra likovnih umetnosti u klasi prof. Salima Obralića. Stručno i umetničko usavršavanje nastavlja i u polju master studija iz oblasti slikarstva pod mentorstvom prof. Tatjane Milaković, a 2013. godine dobija Povelju Univerziteta u Sarajevu. Iste godine počinje da radi na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu, kao viši asistent na Odseku grafika.

Autor je brojnih samostalnih izložbi ali i učesnik velikog broja kolektivnih postavki, bijenala i trijenala umetosti, kako u BiH tako i na internacionalnoj sceni. Od 2021. godina direktor je Centra za umjetnost i umjetničku edukaciju „ArkA“ koji je utemeljen kao prvi otvoreni grafički studio u Bosni i Hercegovini, ali i galerijsko edukativni prostor različitih umetničkih iskaza. Dobitnik je značajnih nagrada, od kojih se posebno ističe priznanje Collegium Artisticum za grafiku - najviše priznanje iz oblasti grafike Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine.

Izložba "Uputstvo za sreću" trajaće u Aleksić Galeriji do 30. novembra, a u razgovoru za Nova.rs likovni umetnik Amer Hadžić najpre priča o tome koliko je sam naziv postavke višeznačan:

- Uputstvo podrazumeva da postoji neki tačan redosled koraka koji nas vodi do rezultata, a sa srećom to baš i ne funkcioniše tako. Tu je već sadržana određena ironija. Svakodnevno smo okruženi savetima kako da budemo srećniji, uspešniji i zadovoljniji, kao da za sve postoji proverena formula. Zanimljivo mi je koliko lako prihvatamo takve poruke i koliko nam njihova sigurnost zapravo prija. Na mojim radovima te poruke dolaze u dodir sa prostorima i situacijama koje ih dovode u pitanje. Naslov zato istovremeno govori o našoj potrebi da pronađemo oslonac i o sumnji u jednostavna rešenja koja nam se nude.

Slike, skulpture i diorame spojili ste na postavci kao plod istraživanja poruka i obećanja na koja se oslanjamo u svakodnevnom životu. A koje su to poruke i obećanja?

- To su uglavnom poruke koje dobro poznajemo: da verujemo u sebe, da istrajemo, da će trud biti nagrađen i da nas iza sledeće prepreke čeka bolji život. Ima ih u reklamama, na društvenim mrežama, ali i u načinu na koji razgovaramo sami sa sobom. One mogu biti ohrabrujuće, ali mogu stvarati i osećaj da smo za svaki neuspeh sami krivi jer se nismo dovoljno potrudili. Na slikama me zanima odnos takve poruke i prizora u kojem se ona pojavljuje. Rečenica koja zvuči samouvereno na istrošenom zidu može delovati sasvim drugačije. U skulpturama se slično pitanje pojavljuje kroz ravnotežu i rizik, dok nas diorame navode da promenom položaja proverimo ono što smo prvo videli.

U katalogu izložbe izrazili ste želju da "prvi trenutak prepoznavanja otvori mogućnost pažljivijeg gledanja". Da li su zato tu prepoznatljivi junaci crtanih filmova, stripova i onih iz popularne kulture i zašto oni simbolišu pitanja novca, moći, uspeha, usamljenosti i potrebe da se nastavi dalje?

- Ti likovi nam omogućavaju da vrlo brzo uspostavimo odnos sa slikom. Uz mnoge od njih smo odrastali i već nosimo određena osećanja prema njima. Ali zanima me trenutak posle tog prepoznavanja, kada počnemo da primećujemo gde se lik nalazi, šta piše iza njega i u kakvoj je situaciji. Njihovo značenje nastaje upravo iz tih odnosa. Isti junak u drugačijem okruženju može delovati samouvereno, izgubljeno ili usamljeno. Tu se iskustvo detinjstva susreće sa brigama odraslog čoveka. Voleo bih da posmatrač zastane pred tim susretom i da poznato lice postane razlog da slici posveti više vremena.

A kako svi ti junaci popularne kulture na kraju postaju ishodište za razmišljanje o poverenju, očekivanjima i načinima na koje održavamo nadu?

- Poverenje je tu prisutno već u našem prvom odnosu prema poznatom liku. Prilazimo mu sa uspomenama i očekivanjima koja smo imali mnogo pre nego što smo videli konkretnu sliku. Kada se on nađe u nesigurnoj situaciji, i ta očekivanja postaju upitna. Recimo, Snupi na skejtbordu ima oslonac i pred njim je mogućnost pokreta, ali ne znamo šta će se dogoditi. Taj trenutak mi je blizak jer često i sami tako funkcionišemo. Nastavljamo da pravimo planove iako nemamo garanciju da će se ostvariti. U tome vidim nešto vrlo ljudsko, a humor mi omogućava da toj nesigurnosti priđem bez velike patetike.

Primetili ste jednom da je nostalgični beg od realnosti samo jedan od mehanizama koje zapažate u savremenom društvu. A zašto nam je svima, naročito na ovim prostorima, neophodan beg od stvarnosti?

- Mislim da potreba za takvim predahom postoji svuda. Kada nas svakodnevica preoptereti, okrećemo se nečemu što poznajemo i uz šta se osećamo sigurnije. Na ovim prostorima dugotrajna neizvesnost i iskustva različitih kriza mogu dodatno pojačati tu potrebu. Nostalgija nam pritom često ulepša prošlost: pamtimo osećaj koji smo imali, a potisnemo sve ono što mu nije odgovaralo. Mene zanima i ta njena zavodljivost. U mojim radovima poznati junaci ulaze u prostore na kojima su ostali tragovi vremena i ljudskog prisustva, tako da taj povratak bezbrižnosti nikada nije potpun. Slika nas privuče nečim bliskim, a onda nas ponovo suoči sa sadašnjošću.

Vi bežite, po sopstvenom priznanju, u svet popularne kulture i umetnosti, no napominjete da se ona ne bi trebalo uzimati sasvim ozbiljno. Zašto?

- Kada sam to rekao, mislio sam na umetnost koja dopušta sebi igru, ironiju i šalu na vlastiti račun. Meni je ta sloboda veoma važna. U radu sam posvećen crtežu, kompoziciji i izvedbi, ali ne osećam potrebu da svaku temu predstavim u svečanom tonu. Sarkazam me privlači i zato što ga prepoznajem kao jedan od načina na koje ljudi podnose svakodnevne apsurde. Ponekad duhovit ili naizgled banalan prizor preciznije pogodi neku nelagodu nego dugo objašnjenje. Dopada mi se mogućnost da neko pred slikom prvo oseti zadovoljstvo ili se nasmeje, pa da tek onda primeti nešto što mu ne da mira.

Izlagali ste, ne samo u BiH, već i u Beogradu, regionu, pa u Beču, Njujorku… Jednom ste rekli da su za dobru izložbu ključni ljudi s kojima umetnik radi. Ako sve te postavke imate iza sebe, jeste li onda okruženi pravim ljudima?

- Imao sam priliku da ostvarim saradnje koje su se nastavile i posle prve izložbe, i to mi mnogo znači. Vremenom postajete pažljiviji prema tome kako i sa kim predstavljate svoj rad. Važno mi je da ljudi sa kojima sarađujem razumeju ono što radim i da postoji spremnost da se u to ulože vreme i trud. Profesionalnost se vidi u pripremi, odnosu prema delima i onome što se događa kada prođe otvaranje. U tom smislu i izložbu u Aleksić Galeriji posmatram kao priliku da se rad predstavi u celini i da se gradi odnos sa publikom koji može da traje.

Zanimljiv je vaš stav da karijera ne može da se razvije samo "besmislenim predstavljanjem rada na bilo kakvoj lokaciji". A kako onda doći do krajnjih umetničkih destinacija?

- Za mene su te destinacije pre svega sredine u kojima rad može da ostvari pun život: kroz ozbiljnu izložbu, kolekciju, stručni razgovor ili odnos sa publikom koja mu se vraća. Do toga se dolazi postepeno. Umetnik mora da razvija svoj rad, a potrebno je i da postoje ljudi koji znaju kako da ga predstave i povežu sa odgovarajućim prostorima i kolekcionarima. Zato mi je važnije kakav smisao neka izložba ima i šta iz nje može da proizađe nego koliko ću nastupa upisati u biografiju. Dobra saradnja podrazumeva i razmišljanje o sledećem koraku. Samo otvaranje, koliko god bilo uspešno, teško može da zameni taj kontinuitet.

Živite i stvarate u Sarajevu. Kako je danas jednom likovnom umetniku u BiH?

- Zahtevno je, posebno ako želite da od umetničkog rada napravite održivu profesiju. Ograničena podrška kulturi, teškoće u finansiranju izložbi i komplikacije pri predstavljanju radova izvan zemlje problemi su o kojima sam već govorio. Umetnik veliki deo energije troši na organizaciju i pronalaženje uslova za rad. Istovremeno, Sarajevo je prostor iz kojeg je nastao moj pogled na svet. Njegova arhitektura i tragovi života na zidovima duboko su prisutni u onome što radim. Važan mi je i rad kroz ArkA centar, gde se umetnost susreće sa publikom kroz izložbe i edukaciju. Takvi prostori pokazuju koliko inicijativa postoji. Voleo bih da imaju stabilniju podršku i da umetnicima ostaje više vremena za stvaranje.