Ko živi u 2020. godini i nema razloga za bes, svaka mu čast... Ili je lud, ili autističan, ili mu je mnogo dobro u životu, kaže za Nova.rs Boris Vlastelica, pevač i gitarista beogradskog benda "Repetitor", koji 20. novembra objavljuje novi album.
Najznačajniji gitarski bend Balkana, kako često opisuju „Repetitor“, osnovan je pre 15 godina i vrlo brzo se nametnuo na domaćoj muzičkoj sceni. Prekretnica za trio u sastavu: Boris Vlastelica, Ana Marija Cupin i Milena Milutinović bila je pobeda na festivalu „Art&Music“ u Puli 2007. godine, zahvaljujući kojoj su mogli da snime debi album „Sve što vidim je prvi put“.
Grupa, koji su hvalili domaći kritičari, i koje je Džon Rob iz sastava Membranes svojevremeno nazvao najboljim gitarskim bendom na svetu, posle četiri godine od izlaska trećeg studijskog albuma spremila je četvrto izdanje „Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji“.
U izdanju diskografske kuće „Moonlee Records“ novi album izlazi 20. novembra, a frontmen benda Boris Vlastelica u razgovoru za naš sajt objašnjava da između svakog izdanja prave pauzu od četiri godine.
– Mi smo pre svega svirački, nomadski bend, koji život provodi na putu svirajući svaki vikend negde daleko od kuće, tako da je za pravljenje pesama potrebno da stanemo, napravimo pauzu, i posvetimo se samo tome. Takođe, ne padamo pod pritisak žurbe, verujemo da albumi ne treba da imaju filere i da na njima treba da budu pesme iza kojih sto odsto stojimo.
Da li se kao autor danas, u eri Spotifaja i „singl tržišta“, ponekad zapitate ima li smisla objavljivati albume?
– Ne, zato što kao ljubitelj muzike i dalje obožavam da čujem album i da se izgubim neko vreme u bendu ili izvođaču kog volim. Izdavati samo singlove je kalkulantski. Iz ugla slušalaca nema boljeg osećaja nego kada u isto vreme izađe nekoliko pesama omiljenog benda.
Novi album najavljuje singl „Kost i koža“. Koliko mračni stihovi i uznemirujući prizori u video spotu reflektuju trenutak u kome živimo?
– Reflektuju borbu sa svim problemima i sa samim sobom za uopšte dizanje iz kreveta. Reflektuju i ubitačnu moć reči, lažnih i manipulativnih, kao oružja, opasnog poput bombi NATO pakta… I na kraju pronalaze rešenje u poslednjim stihovima, koji su posveta potezu Stojanke Stojanović Coke (penzionerke iz Beograda koja je 2018. godine hicem iz pištolja ubila investitora koji ju je navodno ucenjivao, Zorana Trifunovića, prim.aut).
Album nosi naslov „Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji“. Koji je to prazan prostor i kako ga „neutralisati“?
– To je onaj osećaj kada si sa nekim bliskim, možda i najbližim, ko je i fizički tu odmah pored vas, ali vi osećate kilometre praznine između. I samo jedan potez, jedna reč, jedan gest, tako laki, a u tom trenutku možda i najteži, mogu sve da promene i premoste tu prazninu. To je i želja da sa nekim budete bliže. Napisano je tako, ali može da ima i druga značenja u kontekstu naših koncerata, pandemije i zbog toga smo je i uzeli za naziv albuma.
Vaš izdavač „Moonlee Records“ album najavljuje konstatacijom da je „Repetitor“ sada zreliji, ali i besniji. Bes proističe iz…
– Pa ko živi u 2020. godini i nema razloga za bes, svaka mu čast… Ili je lud, ili autističan ili mu je mnogo dobro u životu.
Jedan ste od retkih sastava sa ovih prostora koji je probio granice zemlje. Kako ste, kao bend koji je navikao na svirke van zemlje, od Evrope, preko Rusije, do Kine, doživeli zatvaranje granica?
– Kao nuždu, višu silu. Čak bih više voleo da su stvarno ostale zatvorene granice kao u Kini, da se epidemija potpuno primiri, pa da se normalno svira. U Vuhanu se danas održavaju festivali za deset hiljada ljudi, a maske su prošlost. To je sve posledica pravljenja karantina od čitave zemlje ili regije. A mi smo za to vreme potpuno otvorili granice bez testova, što nama muzičarima opet ništa ne znači, jer koncerata nema pa nema.
Zbog nemogućnosti da sviraju muzičari su možda i najveća „kolateralna šteta“ pandemije koronavirusa. I sami ste nedavno izjavili da su umetnici, koji žive samo od muzike, u bezizlaznoj situaciji. Vidite li negde rešenje?
– Da, definitivno smo najpogođenija grana. Zapravo, čitava koncertna industrija, i mi koji smo, uglavnom, od javnih događaja živeli. Jedino rešenje koje vidim, naravno, jeste vakcina.
Pre 13 godina singl Vašeg benda „Ja“ našao se na kompilaciji koja je predstavljala novu srpsku muzičku scenu – „Jutro će promeniti sve“. Iz ove perspektive šta su jutra vama, kao bendu, ali i nama kao društvu, donela?
– Dalju ekonomsku devastaciju privatizacijama, klasno raslojavanje, apatiju, gubitak identiteta, fragmentaciju, indvidualizaciju, osiromašivanje na svim nivoima… A nama kao bendu donela su nepresušan izvor inspiracije.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar