O čemu su pričali Borhes i Sabato?

Horhe Luis Borhes i Ernesto Sabato, „Razgovori“, Akademska knjiga 2021.„Već 75 godina razmišljam o samoubistvu.“

Navesti dvojicu najvećih argentinskih pisaca na razgovor značilo je biti spreman i na ledenice i na varnice. U sedam susreta između decembra 1974. i marta 1975. koje je inicirao i na magnetofonsku traku snimio Orlando Barone nije bilo naglih pokreta ni teških reči, a jedini incidenti bili su vezani za paradoks. Borhes izjavljuje da arhitekte boluju od monotonije, i negoduje zato što su Argentinci od Francuza primili „ružan običaj“ da se ulice nazivaju imenima ličnosti: „Ne sećam se da u Engleskoj postoji Ulica Šekspir“. Kao što junakinja Henrija Džejmsa naivno poveruje da bi čovek u kog se zaljubljuje mogao da se odrekne svega osim omiljenog slikara, Sabato i Borhes krenu od uverenja da zastupaju oprečne stavove o književnosti i muzici, pa s ne malo iznenađenja demantuju jedan drugog.

Svoje ključne teme samo oni umeju da formulišu, ali ih svi razumeju. Razgovor pokreće teza da je Francuska sinonim za racio; tim povodom Borhes iznosi šaljivi predlog da se napiše istorija književnosti „na osnovu logike, a ne na osnovu običnih geografskih slučajnosti“: „Tada bi Rable bio Španac, a ne Francuz“, kaže Borhes.

Borhes i Sabato nisu se razilazili samo politički: jedan je sporio uticaj filozofije, drugi ga apsolutizovao, jedan je cerebralan a drugi pesimista, jedan forsira fusnote dok drugi ne izlazi iz formalnih okvira književnog teksta. „Ne mogu da opišem osećanje tišine koje vlada između Borhesa i Sabata“, piše Barone, tako razumljivo patetičan i kad kaže da sa sobom na razgovore nosi fasciklu, knjigu i otvoreno srce.

Aleksandar Genis, „Koža vremena“, Geopoetika 2021.

„Poput nesanice, preciznost je teško breme.“

Podnaslov „Knjiga promena“ i niz heksagrama na koricama kreiraju nimalo varljiv utisak da su kratki eseji Aleksandra Genisa put od šećera i čemera ka samospoznaji svih nas. Knjiga-triptih počinje „Nekrolozima“, posvećenim telegramu, svemiru i slavi, između ostalog, a završava se „Zapovestima“, koje su sve same maskirane ispovesti, iako njihovi naslovi naoko zabranjuju tek one načelno nepreporučljive aktivnosti kao što je guranje bureta uzbrdo.

Kao i u slučaju triptiha u likovnim umetnostima, srednji deo ove panoramske knjige je onaj ključni: stoga je odeljak „Koža vremena“ ne samo najobimniji, već i razlistan u hiljadu pravaca. Teme centralnog dela knjige voze nas od Arktika do Tarantina, od (bes)korisnosti filologije do Amerike u svim njenim pakovanjima, dimenzijama i nijansama. Stara tema bolesti kao metafore izranja u novom ruhu – u odeždi od toalet papira! – i postaje „centralna metafora pandemije: rascepljen globus“.

Genis je majstor iskričavih zen očiglednosti koje treba da nas razvedre a ne da nas satru melanholijom: očekivano je da nam se „sadašnjost (...) nikada ne dopada“; da se „tuga krije iznutra, a radost se gomila spolja“, da „kada ne pazimo na sebe, epidemija utiče na karakter“.

„Tugu je nemoguće ne primetiti –  ona nasrće na srce, batrga se u stomaku i zagušuje grlo“: ovakve rečenice nemoguće su bez konteksta u kom se prepliću vedrina duha i nesvarljiv talog iskustva, cinične opservacije o svetovima istorije, geografije i tehnologije, i nadljudska ljubav prema tekstu i umetnosti.

Bonus video: Sergej Trifunovic promocija knjige "Stovarište"

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sergejtrifunovicpromocijaknjigestovaristedz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2716609"]