Pesnik Kiril Medvedev proteklih dana boravio je u Srbiji kao gost Indirekt Showcase festivala, na kome je promovisao svoju knjigu "Sve je loše". Medvedev možda nije toliko poznat srpskoj publici, ali je u pitanju vrlo živopisna umetička figura koja je, između ostalog, bila i u zatvoru zbog suprotstavljanja režimu Vladimira Putina i njegovim oligarsima. O tome i o mnogim drugim temama Medvedev govori samo za Nova.rs.
Vreme u kom živimo verovatno je najsuprotnije poetičnom ikad. Ipak, vi ste i u takvom vremenu uspeli da postanete „profesionalni“ pesnik. Vaše pesme se prevode i čitaju na mnogim mestima u svetu. Kako ste uspeli da postignete to?
„Ne bih se složio s tim da je naše vreme sasvim nepoetično. Poezija je način viđenja sveta i način intimne komunikacije sa svetom, to postoji uvek. Pesnik može da bude i ogorčen na svet, može da psuje čovečanstvo kad stvari ne stoje dobro. Ali moja poezija ne radi ni to. Moja poezija je pokušaj da ubrizgam malu vakcinu smisla u meso sveta, onoliku dozu koliku uspem iz sebe da iscedim, svakako malu i nedovoljnu. U svetu gladnom i žednom smisla, čak i to malo koliko mogu da ponudim naišlo je na odjek, ništa nisam uspeo, samo je moj mukotrpni rad na sebi u formi poezije prepoznat kao nešto potrebno“.
Vi ste najpoznatiji živi ruski pesnik širom sveta. Da li se osećate nelagodno kada shvatite da nosite kapitensku traku koju su pre vas nosili Puškin, Ljermontov, Majakovski i Brodski?
„Duboko verujem da ima mngo boljih ruskih pesnika od mene u sadašnjem naraštaju. Samo oni iz nekakvog razloga nisu privukli pažnju prevodilaca. To ima veze s tim što se poezija u sadašnje vreme daleko manje prevodi nego proza. Takođe, ima veze s tim što su moje pesme u slobodnom stihu, koji se daleko lakše prevodi nego neke druge forme. U svakom slučaju, nema „kapitena“ u poeziji, postoji samo ono što je uspelo da privuče pažnju ljudi i ono što nije“.
Kako ste počeli da pišete poeziju? Recite nam nešto o vašem životu u vreme kad ste počeli da otkrivate – ili uzimate za ozbiljno – to da ste pesnik.
„Izgleda da je poetski izraz neizbežno povezan s nekom traumom. Čoveku mora da se desi nešto užasno da bi postao pesnik. U mom slučaju, početak pisanja poezije poklapa se s jednim veoma haotičnim i iščašenim događajem iz mladosti – moj otac bio je kockar i izgubio je naš stan u nekom moskovskom kazinu na kocki. Porodica se odjednom našla na ulici, postali smo beskućnici. Stan u kom sam odrastao preuzeli su mafijaši i pretvorili u javnu kuću i studio za snimanje pornografskih filmova.Tad sam bio student istorije, ali zbog košmara koji mi se dešavao morao sam da uzmem akademsku pauzu. Moja porodica se preselila u jednosobni stan moje bake, ali nisam mogao tu da boravim, jer su nas i tamo neprestano uznemiravali poverioci mog oca. Spavao sam na ulici ili u noćnom klubu u kom sam radio kao čistač. I čitao sam, čitao, čitao poeziju u ogromnim dozama, a zatim počeo da pišem. Ubrzo sam naučio da sviram gitaru i počeo da pravim pesme kao kantautor. Preko dana radio sam kao kurir, raznosio sam pošiljke po raznim krajevima Moskve i dok sam se vozio, pisao sam pesme. Veliki deo moje prve zbirke „Sve je loše“ nastao je tako. Nešto kasnije upisao sam književnost i diplomirao. Moj diplomski rad bio je esej o poeziji Čarlsa Bukovskog, čiju poeziju sam prvi preveo na ruski“.
Da li ste bili iznenađeni kada ste dobili ponudu da vaša knjiga bude objavljena na srpskom, kao i poziv da doputujete u Srbiju da promovišete knjigu? Kako se osećate sada, kad se vaša turneja po Srbiji završila – da li je Srbija za vas prijatno ili neprijatno iznenađenje?
„Srbija je veoma prijatno iznenađenje za mene. Pre svega, sretao sam samo dobre i drage ljude, gde god da odem. Stekao sam dosta novih prijatelja u vašoj zemlji. To je pravo bogatstvo, steći prijatelje preko onog čime se bavite. Naravno, svuda ima i neprijatnih iznenađenja. Začuđen sam time što sam otkrio da je i u vašoj zemlji cenzura kulture veoma slična onoj koju srećem svakodnevno u Rusiji. Otkazali su nam tri od šest promocija koje je moj srpski izdavač zakazao. Mada su obrazloženja naoko neutralna, neki detalji jasno su ukazivali na to da je reč o političkoj cenzuri i strahu ljudi da ne izgube posao ako upriliče promociju pesnika koji nije po volji vlasti u Rusiji, pa samim tim ni u Srbiji. No, za mene je čaša uvek do pola puna, a ne do pola prazna, i radujem se onom što sam dobio – susretima sa svim tim divnim ljudima koje sam video i s kojima sam podelio svoju poeziju i misli na promocijama koje su održane“.
Godine 2004. odrekli ste se autorskih prava na svoje knjige. Zašto ste to uradili? Nakon sedamnaest godina, da li ste i dalje uvereni da ste doneli dobru i produktivnu odluku? Šta je po vašem mišljenju pogrešno u vezi sa sistemom zaštite autorskih prava širom sveta? I kakve su šanse da ostvarimo slobodnu kulturu, u smislu u kom Lorens Lesig definiše taj pojam?
„Odričući se kopirajta, rešio sam da istupim iz sistema koji omogućuje kapitalističkoj šapi da upravlja kulturnom produkcijom. Da sam ostao u sistemu kopirajta, sad bi pravima na prevođenje i objavljivanje moje knjige upravljale neke izdavačke kuće, neke agencije za preprodaju autorskih prava i nekakvi advokati, a ja bih od toga dobio mrvice, ako bih uopšte išta dobio. Draže mi je da moje pesme bude besplatne i dostupne svakom ko želi da ih objavi i reprodukuje, citira, obradi ili plagira. Uveren sam da je to bila odlična odluka. To je ubrzalo i olakšalo objavljivanje i prevođenje moje poezije na druge jezike. Nadam se da će još autora slediti moj primer i tako omogućiti da kultura ponovo bude slobodna“.
Kao socijalistički mislilac i aktivista, mislite li da digitalna era nosi dobre ili loše vesti za radničku klasu? Sve više i više ljudi koristi kompjutere na svom poslu, a ipak ne stiče se utisak da to koincidira sa sve većom slobodom, boljim pravima radnika, dužim trajanjem slobodnog vremena i godišnjih odmora, kraćim radnim vremenima… Da li kapitalizam, a naročito digitalni kapitalizam može da učini ljude srećnim?
„Kapitalizam nam sve vreme nudi surogate sreće – novi ajfon, nove čizme, novi auto, novo potrošno smeće. Takva sreća traje mnogo kraće od trajanja kupljene stvari, radost zbog kupovine začas prođe, a mi uvidimo da smo jednako usamljeni i otuđeni kao i pre. Da, mnogi ljudi sad rade od kuće, a njihovi poslodavci ne samo što su stekli time mnogo više njihovog vremena i energije, već su dobili mogućnost i da kontrolišu da li su njihovi prsti na tastaturi onoliko koliko poslodavac smatra da treba da budu. Drugim rečima, kontrola je sve jača i agresivnija, slobode sve manje. Ipak, postoje i jasni pokazatelji da su, bar kad je duhovna kultura u pitanju, ljudi siti digitalnih dostignuća i da se vraćaju analognom. To su pre svega knjige i gramofonske ploče. Kad su se pojavile elektronske knjige i sprave koje olakšavaju čitanje takvih knjiga, svi su bili uvereni da će štampane knjige ubrzo postati prošlost. To se nije desilo, čitaoci i dalje mnogo više kupuju štampane knjige i ne žele da ih se odreknu. Digitalne knjige dosegle su određeni, ne preveliki procenat udela na tržištu, i tu su stale. Slično je i s gramofonskim pločama, koje su napravile spektakularni povratak i potisnule kompakt diskove – slušanje muzike preko interneta naravno postoji, ali svaki pravi jubitelj muzike ipak sluša ploče“.
Vi ste socijalista i marksista, a ipak podržavate Alekseja Navaljnog koji je liberal – kako uspevate da premostite taj jaz? Da li je on manje zlo od dva zla ili stvarno verujete da on može da donese ikakvo dobro Rusiji ako dođe na vlast?
„Navaljni je privukao veliku pažnju javnosti u Rusiji raskrinkavanjem korupcije. Postoje trenuci kad moramo da stavimo u drugi plan ideološke razlike i udružimo snage da uradimo ono što je dobro za našu zemlju, a to je u prvom redu borba protiv korupcije, koja u Rusiji ima jezive razmere. Ako se pokaže da je Navaljni učinio više štete nego koristi, boriću se i protiv njega. Ipak, jako je važno da uspostavimo smenjivost vlasti, jer ova vlast ima kontinuitet sa sovjetskom i s tadašnjim mehanizmima vlasti. Kod nas se to nikad nije promenilo“.
Možete li da opišete kako sadašnji režim u vašoj zemlji guši sve forme kulture koje smatra za nepatriotske? Kako cenzura funkcioniše? Koja je uloga provokatora u tome?
„Zvanično, u Rusiji nema cenzure. Nezvanično, kad su u pitanju državni fondovi za kulturnu produkciju, njima jednostavno ne može da pristupi niko ko nije politički podoban i odobren kao „patriota“ od strane vlasti. Ali to nije sve. Čak i kad neke stvari uradite sopstvenim snagama, uz mnogo volonterskog rada i entuzijazma napravite nekakav filmski ili muzički festival, tad na scenu stupaju „patriotske“ snage u vidu nekakvih bizarnih organizacija koje upadaju na vaše događaje i sabotiraju ih, provociraju, isključuju struju, javljaju da su podmetnuli bombe i rade slične stvari. Kad pozovete policiju, policija vas ili ignoriše ili otvoreno staje na stranu provokatora. Sve je teže u Rusiji realizovati bilo koji oblik nezavisne kulture“.
PROČITAJTE JOŠ:
Da li ste primetili bilo kakve sličnosti između cenzurisanja kulture u Rusiji i istog procesa u Srbiji tokom vašeg boravka u našoj zemlji?
„Prekratko sam bio tu da bih mogao da uočim takve sličnosti. Neke stvari su se desile koje liče na ruske prilike, ali su ipak manjih razmera. Na primer, na poslednjoj promociji jedan mladić me pre početka programa upitao da se izjasnim: „Da li ste vi za Putina ili protiv?“. Da sam u Rusiji ne bih imao dileme da je to provokator. Ovde su mi rekli da iza njega nije stajala nikakva organizacija, prosto da je to bio nekakav lokalni zanesenjak. Nadam se da nikad nećete doživeti ono što kulturni stvaraoci u Rusiji doživljavaju kad odbiju da sarađuju s vlastima“.
Da li su naše dve zemlje trajno osuđene na ono što Zapad naziva „endemska slovenska korupcija“?
„Nipošto. Iako toga ima, iako je to slično u obe naše zemlje, ljudi se bude, građani se bude, javljaju se sve snažniji pokreti iz unutrašnjosti. Ljudima je u Rusiji, a čujem i u Srbiji, muka od toga da im neko uništava okruženje, vodu, vazduh, prirodu, gradove i sela u kojima žive, da im neko otima novac i umesto da taj novac završi u boljem zdravstvenom sistemu, boljim školama i putevima, on završava na privatnim računima političara i njihovih poslušnika. Ti pokreti će samo jačati i u Rusiji i u Srbiti i biće omča oko vrata vlasti ili u bojem scenariju za njih, povodac koji ih sprečava da domaše rukom do narodnog novca i resursa“.
Došli ste u Srbiju s aurom disidenta – pravo iz zatvora. Da li ste sad u nekom ozbiljnijem problemu s vlastima? Treba li da brinemo za vas?
„Ne, ne brinite. To je bio samo desetodnevni pritvor, zbog onog što kod nas policija naziva huliganstvom. Stajao sam s mojim prijateljima na protestu i sprečavao da prođu kamioni prema gradilištu na kojem se ruši jedan istorijski moskovski trg da bi na tom mestu oligarh Oleg Deripaska sazidao nekakav apartmanski hotel. Neke od mojih prijatelja policija je premlatila i završili su s potresom mozga i drugim povredama. Ja sam prošao malo bolje od njih i proveo sam deset dana u pritvoru, okružen pijancima dovedenim na trežnjenje, ljudima koji su vozili u alkoholisanom stanju ili bez dozvole. Još sam daleko od Dostojevskog i Solženjicina i njihovih robijanja“.
Mnogi ljudi u Srbiji, a verovatno i u Rusiji ne mogu da zamisle kakva bi bila Rusija bez Putina na vlasti. Da li on zaista ima tako veliku podršku građana Rusije kao što se govori ili je i to dezinformacija?
„Da, Putin ima veliiku podršku, ali tu podršku ima samo kao ličnost, njegova partija je već odavno neomiljena. S druge strane, i sam Putin je mnogima dozlogrdio, mislim da je toga i sam svestan i da već i sam lagano pakuje kofere. Polako će gubiti jednu po jednu polugu vlasti dok sasvim ne ostane bez nje. Kad dođe do smene vlasti, ključno pitanje biće spremnost i snaga novih vlasti da saseku korupciju. Šta god mislim ili ne mislim o Putinu kao čoveku, za vreme njegove vladavine korupcija je dosegla nezapamćene razmere, i to mora prestati“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar