0
Muzika nema rok trajanja. Iako živimo u vremenu kada mislimo da ljudi stalno traže da konzumiraju nešto novo, ipak želimo da se vratimo nečem iz prošlosti, kaže pevačica i autorka za naš portal.
Osećam se kao neka diplomatkinja, samo što nismo u inostranstvu, već smo u Beogradu, kaže za Nova.rs Bojana Vunturišević, dok razgovaramo o novoj ulozi pevačice i tekstopisca kao ambasadorke “Kids festa”, koji se održava od 12. do 20. oktobra dvadeseti put.
Bojana je široj javnosti poznata po solo karijeri i albumima “Daljine” (2017) i “Ljubav” (2023), ali i kao nekadašnja pevačica alternativne grupe Svi na pod. Poslednjih godina je angažovana u produkcijskoj kući “Basiviti”, ali je prepoznatljiva i kao predvodnica i osnivačica plesnog hora “Dance Factory”, koji će otvoriti “Kids fest” u subotu u 15 časova, s kojim je već nastupala na istoj manifestaciji 2017. godine.
– Nama je je svaki izlazak iz našeg suterena u centru grada, gde probamo, spektakularan. Četrdesetoro dece i osamdesetoro roditelja – prilično smo brojni. Još kad dođu komšije, kumovi, babe i dede, eto, više nas nego publike. Šalim se, ali mi volimo da nastupamo, volimo koncerte, mi smo “party hor”. Uvek se radujemo nekom pozivu, jer znamo da će uslediti dobra žurka – raspoloženo priča Bojana Vunturišević o klincima sa kojima entuzijastično radi već desetak godina.
Repertoar hora je specifičan, što je i očekivano s obzirom na muzički bekgraund osnivačice.
– Vratila sam u repertoar Bajagu i pesmu “Kosooka”. Volim da kopam po pesmama koje nisu na prvu loptu i nisu hitovi. Pevamo “Rođendan” hrvatskog repera Vojka V., pesmu “Tulum, parti, žurka, igranka” Ide Prester i njene grupe Lolobriđida, ali i Vladu Divljana i “Radostan dan” sastava Katarina II. Pevamo i naše autorske pesme. Zajedno s pesnikinjom Radmilom Petrović, napisala sam pesmu “Suncokreti”, koja je bila himna svetskog Dana dece sa Daunovim sindromom, i uči se u školama u Crnoj Gori i beogradskoj “Drinki Pavlović”. Jako mi je teško da nađem pesmu koju deca mogu da pevaju, pogotovo ako je iz sadašnjeg vremena. Mislim da bi trebalo da se stvara više pesama za decu. Ranije smo imali Minju Subotu, Branka Kockicu, Ršuma… Vredi se time pozabaviti, jer je jako važno – poručuje Bojana.
Kada pričamo o klincima i današnjoj muzici, mnogi kritikuju ono što naša deca slušaju poslednjih godina. Međutim, naša sagovornica na to gleda iz drugačijeg ugla, i šaljivo kaže da “nije rođena na bečkom dvoru 1864. godine”.
– Rođena sam u Požarevcu 1985, a odrastala u Kostolcu. U osnovnu školu sam krenula 1991, kada sam čula Dr Igija. U mojoj kući se slušalo Bijelo dugme, na televiziji Lepa Brena, ali ja danas nisam “kraljica kokaina”, ne nosim bundu od nerca, jer za to nemam ni novca ni herca. Nisam postala promiskuitetna i nemoralna osoba, iako sam slušala devedesetih tu muziku na rođendanima, na televiziji. Na Studiju B je tada Biljana Lukić vodila top-listu na kojoj su bile pesme Cece, Dragane Mirković… Možda je ona to zaboravila, ali ja nisam, urezano mi je to u DNK. Deca danas slušaju svašta, stvari koje možda nisu primerene, ali to ne znači da u 5. razredu neće čuti “Poison” grupe Prodigy ili u 8. razredu “Kiling In the Name Of” benda Rage Against the Machine, koje će im pomeriti tlo po kojem hodaju.
Poslednji album Bojane Vunturišević “Ljubav” iz prošle godine je sjajno prošao. Održala je čak tri rasprodata koncerta u Doma omladine, nastupala na festivalima i po celoj bivšoj Jugoslaviji – od Makedonije do Slovenije.
– Na tim koncertima publika je pevala pesme sa mog poslednjeg, ali i sa prvog albuma, što je još jedan dokaz da muzika nema rok trajanja. Iako živimo u vremenu kada mislimo da ljudi stalno traže da konzumiraju nešto novo, ipak nešto ostaje. Ipak želimo da se vratimo nečem iz prošlosti.
Kada je Bojana počela da kao autor sarađuje sa kućom “Basiviti”, neki su joj zamerili što se okrenula estradnim izvođačima, kao što je Senida, ili producentima, poput Slobodana Veljkovića Cobija. Ali takve stvari bivšu pevačicu grupe “Svi na pod” ne uznemiravaju, zbog čega naglašava da nije imala nikakav strah da se prepusti novim izazovima.
– Volim nove stvari koje su malo škakljive i pomalo žuljaju. Senida je vrlo specifična, i njene pesme Cobi i ja lepo izmaštavamo. Senida iz mene izvlači neke reči za koje nisam znala da umem da smislim. “Sve žene u meni žive kad si tu”, na primer. Tu uočavam naš jugoslovenski mentalitet, pronalazim zajedničke elemente, nekako kao matematički zadatak, uklapam reči u njene melodije koje su vrlo inspirišuće i meni je to zabavno. Deca se igraju sa “Lego kockama”, a ja sa Senidom. Kao neko dete u parku, eto, takav je meni rad s njom.
Deluje kao da je Bojanina nekadašnja grupa Svi na pod, sa kojom se i proslavila kao pevačica i koautorka hitova “Ćao, Nevena”, “Bugi vugi” i “Ljubavi”, ostala u nekom prošlom životu, jer je nakon tog benda radila toliko različitih i drugačijih stvari.
– To nije čak ni moj prošli život, već “pret-pret-pretprošli” život. Ako ćemo po nekoj rodbinskoj liniji, Svi na pod je u mom životu čukun-baba. E, onda možete da mislite koliko čovek ima života. Pa ja sam posle tog benda proživela još jedno tri-četiri života. Sada sam ponovo ušla u studio, polako pokrećem mašinu, imam dva demo snimka. Uglavnom stvaram iz besa, bola i tuge. Pošto sada živim u blagostanju, ne znam šta će da izađe iz mene, pa tako prizivam loš vazduh, nekulturu, neki raskid… Da bih mogla lepo da stvaram, neohodno je da me nešto žulja.
Muzički ukus Bojane Vunturišević nije svakidašnji, kao što nije ni bilo šta što radi, tako da nas ne iznenađuje kad nam otkriva trenutne muzičke favorite.
– Omiljeni bend mi je ansambl “Ladarice”, a najviše volim njihovu pesmu “Bilećanka”. Slušam partizanske pesme, i tako rušim kapitalizam, spajam Jugoslaviju, plačem, veselim se, i sećam se svih tih predela koje sam videla ovog leta dok sam se vraćala sa Korčule, sa mora. Prolazila sam kroz Bosnu, i suze su mi išle dok sam čitala parole sa zidova. Išla sam do Tjentišta, videla onaj fantastični spomenik “Bitka na Sutjesci” i rekla: “Ustani, Josipe, da ja legnem.”
Bojana je poznata kao društveno angažovana osoba, koja se ne libi da na koncertima pozove ljude na proteste. Bila je aktivna na protestima “Srbija protiv nasilja”, i definitivno nije neko ko želi da ostane po strani, kao brojne njene kolege.
– Verovatno trpim neke posledice. Iskrena da budem, strah me je da se angažujem, ali imam i dugačak jezik. U toj borbi uvek pobedi jezik. Uvek moram nešto da kažem. Ja bih i na zadnjicu progovorila. Izlazim na izbore i proteste, jer je to deo mog vaspitanja. Mi smo 24. septembra 2000. godine (protesti povodom nepriznavanja izbornih rezultata koji su prethodili 5. oktobru, prim.aut.) prvi izašli na ulicu. To u Beogradu, možda, nije velika stvar, ali izaći na ulicu u Kostolcu jeste – zaključuje Bojana Vunturišević.
Bonus video: Stižem na svoju omiljenu binu: Bojana Vunturišević o nastupu na EXIT-u
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare