Bogomil Đuzel, jedan od najznačajnijih savremenih makedonskih pesnika, dramaturg i nekadašnji direktor Struških večeri poezije, član Makedonske akademije nauka i umetnosti, preminuo je 22. aprila u 83. godini, saopštili su njegovi prijatelji.
Bogomil Đuzel, pesnik, esejista, prozni pisac i prevodilac sa engleskog, jedan je od osnivača Udruženja nezavisnih pisaca Makedonije (1994) i prvi predsednik ove organizacije, rođen je u Čačku, a studije je završio u Skoplju. Objavio je petnaestak zbirki poezije i više knjiga proze i eseja. U poeziji se oglasio još ranih šezdesetih godina, a među njegovim najznačajnijim zbirkama su „Medovina“ (1962), „Mironosnici“ (1965), „Mrak i mleko“ (1986), „Opstanak“ (2003)… Njegove pesme uvrštene su u sve relevantne antologije makedonske poezije, a prevođene su, osim na jezike u regionu, i na više svetskih jezika.
Bio je dugogodišnji dramaturg Makedonskog nacionalnog teatra, višegodišnji direktor Struških večeri poezije, član MANU od 2012. godine. Prvi je preveo Šekspira na makedonski jezik i poznat je kao vrsni prevodilac sa engleskog. Bio je i glavni urednik književne revije „Naše pismo“ od njenog osnivanja 1995. godine.
„Bogomil Đuzel ugledna je pesnička, intelektualna i građanska figura makedonskog kulturnog prostora. Potekao je iz Makedonije, živeo je u Makedoniji i pisao na makedonskom jeziku, ali njegovo stvralaštvo ne može da se svede i ograniči isključivo na makednoski kulturni prostor, budući da je od samih svojih pesničkih početaka pomerao nacionalne jezičke i književne granice, stojeći rame uz rame sa velikanima evropske i svetke savremane literature“, kaže književna kritičarka Elizabeta Šeleva i podseća da su njegova dela prevedena na mnoge svetske jezike, a samo na engleskom objavljene su mu tri knjige.
Ona navodi da je „Đuzelovo pesništvo nosilo jedan fundementalni paradoks pripadništva i otpadništva“ i dodaje da je „njegova poetika poetika suprotsavljanja“.
„Njegova poezija predstavlja ultimativno pesništvo egzistencijalnog revolta. A čitavo njegovo stvralaštvo, ali i lični životni stav, nosi jednan vitalistički duh, prkos, nepokornost, rezistentnost iskonskoga ‘ne’. Prometejstvo, erotičnost i bunt bili su ključne poetske teme, stavovi i pozicija Bogomila Đuzela u makedonskoj književnosti. Ne samo na ovim pesničkim prostorima, nego i šire, u danima nakon Đuzelovog odlaska, svima nama će nedostajati upravo ta prepoznatljiva crta i žestoka lepota životnog stoicizma i njegovog dostojanstva, do kojeg je s otmenošću držao, usprkos surovom nasleđu (inicijalne, porodično-istorijske) traume“, navodi Šeleva.
Ona kaže i da je životna priča Bogomila Đuzela još od detinjstva „prožeta iskonskim i autentičnim tragizmom“, ali da on u svom stvatalaštvu „nije bio sklon, niti je voleo eksponiranje i eksploataciju bola“, kao ni sopstveno „kapitaliziranje“ kroz ulogu žrtve, niti je bio voljan da se upušta u marketing sopstvenog dela i trku za estradnim pesničkim prestižom.
Pesnikinja Radmila Lazić, na vest o Đuzelovoj smrti, kaže da će ga „Beograd pamtiti kao izvrsnog makedonskog pesnika, ali i izuzetnu ličnost koja se 1982. solidarisala sa piscima Srbije u protestu za odbranu pesnika Gojka Đoga, lično učestvujući, pored slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna, na jednoj od protestnih večeri održanih u tada Udruženju književnika u Francuskoj 7“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar