Pet pesama domaćih pesnika koje opisuju 2020.

Pandemija, izolacija, osećanje teskobe, strepnje od produbljivanja krize, razmišljanje o onima koji su daleko i sećanje na one koji nisu više tu, nova pitanja bez odgovora, ali i tiha pobuna protiv prinudne zatvorenosti, potreba za otkrivanjima novih polja slobode i nada da će sve to što sada živimo proći čitaju se u odabranim pesmama savremenih domaćih autora."Pandemija je učinila da duboke socijalne razlike postanu još vidljivije. Poznajući ljudsku prirodu, teško je biti optimista pred onim što sledi nakon ovog teškog perioda. Preostaje nam da verujemo da kapaciteti za solidarnost i empatiju nisu iscrpljeni", kaže Goran Korunović, pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu, kome je početkom godine objavljena peta zbirka poezije pod nazivom "Usta bez kapaka".

Goran KorunovićGOJAZNI LJUDIGojazni ljudi lepše gore. Svetla je više.Zasadi svoje otežale sandale i tinjaćešDo kljova kao ratni voćnjaci.Noćas su nečiji kilogrami planuliDuž ulice i do zore je po staklimaGrebao izdahnuti plin.Ko nema mesa među rebrimaNema ni vatre pod tabanima.Jednom smo namamiliTankog mešanca pod nakrivljenu šupuI uspavali ga na slanim rešetkama,Nadali smo se ognjenom klupkuOdmotanom u komšijsku živicuA dobili isplaženi jezik benzina,Ćelavu traku preko izgladnele grbe.Sinoć sam u parku video lomačuKako veje varnice preko snega,Stajala je zatečena plamenomBuknulim iz celulita i podizala braduKao pred vodom koja nadire.Prišao sam da ugrejem dlanoveI ugledao oči konačno izronileIz duplji, zurile su u mene iz pećiPoplavljene mirom i toplinom.Dolaze praznici i porodice se polažuU folije zagrejanih zidova,Po koja usporena kapuljačaUzrasta dimomIli se fosforni stubGasi ispred marketa.Od jutra vetar prevrćeMrtve grane ili neuhranjene ruke,Najlon kože obavija se i providi,Marama bez ukusa prizemljuje sePreko moga lica. Svlačim jeNa asfalt i žurim kući.Danas za ručak imamo potažI odrezak sa pirinčem.***

Ana RistovićHODANJE U SNUSvakog dana tokom policijskog časana guglovim mapama dokono tražimulice u kojima sam živelakoje su koraci voleliza koje su se đonovi lepiliili one gde su sanjali, disali, govorili, misliili mislima pisali, glasom ili smehomgrebali zidove, stopama tapkali svoj putmili ljudi za koje više ne znamkojim putem idu i imaju li još taj putili već poseduju – horizont ceo.Na stolici pred ekranomprelazim na hiljade kilometaragrlim fasade, ulične svetiljke,pešačke prelaze i prozore iza kojihne poznajem više nikog osim sebečinim to dostojanstveno i ćutkekao što stegneš uz sebeodeću pokojnikaznajući koliko je blizu njegovo neboBrojevi na tim kućamagledaju me kao dva uvek razroka oka –jedno zuri u prošlost,drugo u budućnost,dok četiri eksera na pločicizakiva ih za nepomičnosada."Pesma je nastala u kasno proleće tokom prvog talasa pandemije korona virusa, kada smo zaključani policijskim časom svakodnevno, a posebno od petka do ponedeljka, slobodu otvaranja novih prostora na internetu. Muzeji, galerije i biblioteke širom sveta otvarali su svoje prostorije za virtuelne ture, prisustvovali smo besplatnim koncertima onlajn, držali nastavu onlajn, a svet nam geografski nikad nije bio udaljeniji, i budućnost neizvesnija. Znala sam da se zabavljam tokom tih zaključanih vikenda, putujući virtuelno kroz prostore u kojima sam nekada", piše Ana Ristović, jedna od najznačajnijih savremenih domaćih pesnikinja.***"Kada mi je deda u praskozorje promena u Srbiji na kraju devedesetih rekao Ništa se ovde nikada neće promeniti, optužio sam ga za defetizam. A opravdanje sam tražio u njegovom istorijskom iskustvu sa ovih prostora. Danas sve više delim tu misao iako se ne mirim s njom. Uočavanje da smo u kontinuiranim krizama uslovilo je da se i periodi između njih ne žive punim plućima. To su tek kratke stanke pune iščekivanja novih udara. Ali kao i da se naša fiziologija prilagodila neprekidnom izlaganju stresu, te bez njega deluje dezorijentisano, čak ga i zaziva. Osvešćivanje, kao potpuni emocionalni uvid, jeste put da trenutke stabilnosti i mira zaista proživimo slobodno. Što je jedini način da se zaustavi pandemija kriza", navodi Petar Matović, pesnik i esejista iz Požege, autor četiri zbirke poezije, a za najnoviju među njima, "Iz srećne republike", nagrađen je priznanjem "Branko Miljković".

Petar MatovićTEK, PREDAH SMO IZMEĐU KRIZAOtvaraju se vrata, i svetlost zarežeopustele predmete. Smrknuto meblofotelje primilo bi me u blagi zagrljajprašine. U kaminu, bukovina pucalakao prejaki smisao. Topli dimovi, toplidimovi iz sećanja, nek se pripremenovembar, troma kiša i ljubavišto se goje u neočišćenim dimnjacima.Mi smo bol u želucu, kažem za pustomtrpezom, ili tek predah između kriza.Breze govore o žudnji za severom,umnožavanju alergena, to su zastavenikad prežaljene domovine voljenihbolova. Postajemo srebro patiniranopod mesečinom, negde u pozadiniistrajno prede anksioznost, ne mačka,i tišina kuca poput infarktnog srca.***

Radmila Petrović objavila je ove, 2020. godine, veoma zapaženu zbirku "Moja mama zna šta se dešava u gradovima". Mlada pesnikinja, upitana da odabere jednu pesmu koja najbolje reflektuje vreme u kojem živimo, odmah se, umesto za neku od svojih pesama, odlučila za stihove Zvonka Karanovića, jednog od najpoznatijih pesnika srednje generacije, autora desetak zbirki poezije i tri romana.Zvonko KaranovićNARUŠENI KAPACITET LETAPogled na mladalačke daneispunjene bezrazložnim optimizmomlet košarkaške lopte koja cepa mrežicuploče naređane u vitrinizahteva novo rasipanje pepelavremena kada nisam postaoni jači, ni odlučniji.Previše opraštanja pribavilo mi jepreviše samopodsmeha.U vreme policijskog časabez spremljenih citatabez lamentanad izneverenim očekivanjimapostao sam reumatični akrobatau iznajmljenoj sobiu trenutku kadanarušeni kapacitet plućapostaje moj jedini adutza brzo nestajanje.Izmrcvaren lisicama izolacijeposiveo od petnaestočasovnogbuljenja u monitorstajao sam na prozorui gledao svetkoji je takođe stajaoodbrojavao sate, minutebeležio brojeve, crnu statistiku.Razmišljao sam o godinamakada je jezik bio virusa ne o sadašnjostikada je virus postao jezikanestezirane stvarnostio času kada jeu neočekivano izvedenoj petljilupingu vremenaprošlost postala romantična distopija.I uzalud su bila pitanjašta vetar čini srećnimzašto snovi izmišljaju ljudekoje ne poznajemozašto u kabuki pozorištumladići igraju uloge devojaka.To je bila poezijanekog drugog dobaSa sigurnošću mesečarapoezija je koračala po stanui vukla me za rukavgovorila da ne gledamna opustele ulicenego u nebo gde je suncestrpljivo izvodilosvoju jednu te istu predstavurađanja i umiranjai ptice znale sve odgovorea da ih niko ničemu nije učio.

“Poput Herbertovog 'Izveštaja iz opsednutog grada', 'Narušeni kapacitet leta' Zvonka Karanovića opisuje dane izolacije tokom prvog talasa pandemije koronavirusa, samo što sada ne važe Herbertovi stihovi: 'znam monotono je sve to nikog neće moći da uzbudi', jer smo pogođeni svi. Rekla bih da je ljudima koji pišu izolacija nešto lakše pala jer su oni navikli da u osami petljaju nešto sa ljubavlju i večnošću. Pomenutu Zvonkovu pesmu naći ćete u časopisu za književnost 'Koraci', a tamo će vas sačekati još jedna Karanovićeva pesma: 'Imala sam planove kako da prebrodim noć', koja je zapravo moj favorit ove godine", kaže Radmila Petrović.***"Svet je zastao pred silom. Ranjiv na nov način. Smene događaja imaju drugi ritam, svet je sporiji, u iščekivanju spasa. To je i trenutak kada ono, što se ranije nije ukazivalo, pokazuje. Nešto bitno, dar simboličkog uma, bonus. Tačka iz koje se može krenuti u bezbroj pravaca, tačka u vremenu koja se izdvaja od drugih. Ti, simbolički zastoji u dvadesetom veku, poklopili su se i sa velikim tragedijama, naroda i pojedinaca. Ovde nije reč o velikoj tragediji, iako pandemija još traje i odnosi živote. Ovo nam je vreme darovano da razmišljamo o promenama o kojima smo inače sanjali ali smo mogućnost da se one dogode odbacili i zaboravili. Tamo gde leži opasnost, raste i ono spasonosno", kaže, podsećajući na Helderlinovu misao, Nenad Milošević, dobitnik nagrade “Biljana Jovanović” ove godine za zbirku "Pesme iz limba".

Nenad MiloševićSVETSKA KNJIŽEVOST U ZEMUNU U DOBA KORONEDva sata uoči početka policijskog časapustim ulicama šetao sam.I turista i vodič, osunčan i srećanšto sam oduvek u kontra smeni sa svima bio,što sam se pred patkamana kej izašlih iz Dunava - povukaoi novom poretku povinovao.Beograd beše izgubio huk, a tek Zemun.Zbog velikog straha svetu nevinost regresirao, lepota se u okvir vratila.Ilija Drugi gruzijski rekao: ne znamoda li je virus od Boga ili od zla došao.Oko Elizabetinog parka bolnica, kasarna, škola,Franjevački i sestara milosrdnih samostan,Crvenog krsta kuća, kulturno-sportski centarnikao na mestu Doma kraljevih sokola.U parku spomenici bombašu, taocima,Branku i Lamartinu,u travu zarastao rimski sarkofag,zakatančena Crkva Svetoga Roka.Pod krošnjom kavkavskog drvetau baraci - manastir, do njega jermenski hačkari Kontumačka, uvek pusta, otkako su beli Rusi,sa prstenjem Pamti Rusiju, otišli -Toše sapundžije sedmovrata crkva,ranije i Mihajlu, a danas samoarhanđelu Gavrilu posvećena,doktoru Bigoviću da je oživi bila poverena.Ispod prozora gimnazijeu darovanoj tišini zastajemSrbu bibliotekara i njegovog gostaarhitektu i protomajstora Bundala da čujemkako jedan drugome čitajui raspravljaju o svojim verzijamaprevoda Odnovih stihova.Na uglu Karađorđeve i, odskoraDanila Medakovića - garni hotelod škole prenamenjenu kojoj je moja verenica,profesorka svetske književnosti,predavala pravopis i korespondenciju,a ja je, tokom naše četvrt prolećai pola leta predbračne veze,zamišljao, uvek u drugoj suknji,kako skrušen pred njom stojimi govorim o Pesoi, Pavezeu ili Kavafiju.Stari naziv hladovite ulice Avgusta Cesarca -kojom sam, strepeći da je već zvonilo,žurno koračao da je na reku povedem -ostao je još samo na peskiranom stakluulaznih vrata zgrade broj 8u kojoj je Žarko, pre nego što se preseliou Beograd, u komunu kod Ere u Lole Ribara,sa roditeljima na trećem spratu stanovaoa David i Raša dolazili predvečeda prepisuju njegove beleške sa predavanjaiz svetske književnosti.Iza ugla levo, kada se Tiršovom ide,iz stana u ulici Dvadeset i drugi oktobarNovica je pred kraj životaprerušen u tužnog viteza izlazioda se sa demonima bori,pogledom mi odobravaošto se pravim da ga ne prepoznajem.U Prve pruge broj jedanMilica je sastavljalasedmični raspored primanja:Aleksandar, Danilo, Borislav.Oskara, sa buketom iza leđa,pod izgovorom da ima goste,na vratima je odbila.I da ga ima i da ga nemanije podnosila, pisma jeu smederevcu gospođe Miletićveć bila spalila.Preko puta, u Džona Kenedija sedam,adresa koja se kao Zemun vodi,a sledeći ulaz kao Novi Beograd,Miloš se bolan sa krevetaostacima dana, kao nekadobičnom jutru, smešio,snove u sećanja pretvaraoi sutradan ih Lari, studentkinji gitare,kojoj Zlata ni smućkanu kafunije nudila, diktirao.I Miroslav Mandić se u Zemunubio odomaćio, kao da je u njemu,baš je Žarko tako rekao, oduvek živeo.A i takav je on, sa petsto selaVojvodine se pobratimio.Šta ne bih dao za jedan njegovsumrak ulaska u selo, za zoru odlaska.Ovako samo žalim za njim,za rukama što zagrlišei otpustiše i nas i umetnost.Uspeo sam da se oženim u XX veku.Bratu prvi broj Pismasa posvetom ukrao, i iskupio se:da pišem preko tuđih stihova - osmelio se.Kod Komadine zen budistebudistu krošnjara Tišmu doveo.Milicu sreo. Vujicu,teškog za voljenje, zavoleo.U Podbari sa Borom i Draganomu rekonstrukciji performansa Dei lečikroz pedesete - do FanetaIvice Fančevića dotrčao - i nazdravio mu.Pusti me i slobodan ću biti, ko sve nijeu Zemunu, na granici carstava,pred ulazom u karantin, ili u njemu zavapio,a ja u kontumac, odakle me izbavišeroditelji moji, istim, Bežanijskim putemsanjam da se vratim i otpočnem život novi.***