Ne možete da jednu uglednu profesiju, za koju su se ljudi školovali i rade pošteno, pretvoriti u prosjake. Nikome nije prijatno da živi od milostinje svojih kolega, nije nam prijatno ni da živimo od jednokratne pomoći. Ljudima se mora smisliti i pružiti model kako da svoje honorare pošteno zarade, kaže Minja Bogavac.
Dramaturškinja i direktorka Šabačkog pozorišta Milena Minja Bogavac govorila je na javnoj debati „Kultura posle virusa“ u beogradskom „Dorćol Platzu“ o mogućnostima korišćenja savremenih tehnologija u pozorištu u uslovima pandemijske krize, kao i o načinima da se honorarno angažovanim glumcima, koji ne igraju zbog zatvaranja pozorišta, nađu novi angažmani i za njih im se isplate honorari.
– Umetnici u narednom periodu moraju da se skoncentrišu na kreativne načine na koje se može pobediti medicinska cenzura, a pozorište je to uvek i radilo. Kada mu nametnete neka ograničenja, ono dođe do svojih kreativnih načina, nekako ih asimiluje, uvuče u svoju strukturu i pobedi. Ali to nikako ne može da ostane nešto što je stalno i nikako ne može da postane nova tradicija i ne treba da se pravimo da se tome radujemo. Situacija je sada takva kakva je. Sad, ukoliko u tome treba da nađemo nešto dobro, činjenica je da ova situacija može da nam donese neku novu vrstu znanja i pismenosti koja je sada deficitarna u našim pozorištima. Čini mi se da „pozorište iz doba korone“ može da pomogne da se razbije paradigmatska ideja o „sceni – kutiji“ i o tom jednom tradicionalno postojećem prostoru. Mogu da se prave mnoge forme u kojima gledalac može sam da se odlučuje koliko je predstavi blizu ili daleko. To nisu nove stvari u izvođačkim umetnostima, niti u pozorištu, ali kada govorimo iz konteksta Srbije i institucionalnih pozorišta, mislim da jesu. U tri ili četiri veća beogradska pozorišta možete da vidite takve formate, nije uopšte takav slučaj čest Srbiji i izlazak iz „scene-kutije“ se posmatra kao nešto začudno i eksperimentalno – rekla je Minja Bogavac.
Spoj pozorišta i novih tehnologija
Ona je u situaciji sa pandemijom videla i još jednu priliku.
– Druga stvar koja mi se čini ovde kao šansa je neophodnost da se savlada korišćenje nekih novih tehnologija. Dakle, ili ćemo to naučiti ili ćemo nestati i neće nas biti. Nije digitalno pozorište kada stavimo svoje snimke onlajn, ali, recimo, ova situacija pokazala nam je koliko su očajni naši snimci, koliko je očajan zvuk na njima, koliko se nikad time nismo bavili. Nisam srećna kada neko ko nije pozorišni praktičar govori o tome, uvek mi dođe da kažem „a da li znaš da živiš u državi gde budžet za kulturu počinje sa nulom“. Ali kada to kažu pozorišni ljudi, ljudi koji to govore iz pozicije odbrane pozorišta, to mi se čini veoma važnim – navodi ona.
Minja Bogavac ističe da iskorake ka spoju pozorišta i novih tehnologija valja ohrabriti.
– Imali smo i mi ovde neke pionirske pokušaje strimovanja predstava na zumu. Sve te stvari treba ohrabriti, jer su se ljudi zaista snalazili da nešto rade, u situaciji za kakvu nisu mogli da budu spremni, a nije trajala dovoljno dugo da bi se razvili neki ozbiljni umetnički koncepti. Ali čini mi se da i u tim medijima ima neke šanse, da postoji mogućnost da se oni upotrebe i inkorporiraju u pozorište, ali je tome, naravno, potrebno bolje promišljanje. Ono što smo do sada imali prilike da vidimo u Srbiji je neka vrsta javnog čitanja na zumu, mislim da se nije mnogo razmišljalo o tome kako se neki drugi elementi pozorišnog čina mogu ukrstiti sa tim jednostavnim tehnologijama koje koristimo svakodnevno za sastanke. Trebalo bi da razmišljamo o formatima koji će rekreirati nešto vredno iz pozorišnog iskustva – kazala je dramaturškinja.
Ona je navela i da je u Šabačkom pozorištu pitala Nikolu Zavišića, koji režira predstavu za jesen, „a šta ako bi režirao istu tu predstavu za selekciju Ivana Medenice ‘Svet bez ljudi'“.
– Iz tih formata i instalacija na Bitefu, sa tim naslovom, mogli smo da osećamo snažno ljudsko prisustvo u prostoru, iako možda ne vidimo da je neko fizički pred nama – podseća ona.
Rešenje da honorarci zarađuju
– Sva pozorišta se sada nadaju i svi sa mnogo entuzijazma očekujemo leto, ideja o julu i avgustu kao „bezbednim mesecima“ i igranje napolju, ali to je još jedno kopirajtovanje naših sadržaja za koje nećemo biti plaćeni, koje nam neće pomoći da rešimo pitanje honoraraca i svih mogućih saradnika koji isto nisu na platama, a daju veoma značajan doprinos kulturnoj sceni Srbije. I kao što smo celu svoju produkciju delili i stavljali onlajn, sada ćemo je igrati na otvorenim prostorima, gde nije uopšte izvesno da li ćemo za to moći da prodamo karte – navodi Minja Bogavac.
Direktorka Šabačkog pozorišta zatražila je i da se nađe način da se budžeti u ustanovama „prekomponuju“.
– Potrebna nam je mogućnost da kao institucije rebalansiramo svoje predviđene budžete i sredstvima opredeljenim za programe koji neće moći da se izvedu u tom obimu pravimo neke druge, manje, ad hok programe, vanredne programe, kojima se daje važna prilika za honorarce i sve druge da nešto zarade. Uvek me dirne svaka priča o solidarnosti među kolegama, slušali smo o brojnim inicijativama i fondovima solidarnosti, o ansamblima u institucijama koji su skupljali neki novac da pomognu kolegama honorarcima, ali to ne može da bude rešenje. Ne možete da jednu uglednu profesiju, za koju su se ljudi školovali i rade pošteno, pretvoriti u prosjake. Nikome nije prijatno da živi od milostinje svojih kolega, nije nam prijatno ni da živimo od jednokratne pomoći. Ljudima se mora smisliti i pružiti model kako da svoje honorare pošteno zarade, da zaista za to nešto urade – ističe Minja Bogavac.
Ona je kao primer dobre prakse izdvojila serijal na Jutjubu koji je Šabačko pozorište uspostavilo nakon nekoliko dana, kada se videlo u kom pravcu se kreće pandemija.
– Pravili smo Jutjub serijal koji se zove „Pričoteka“, to su poznate dečije priče, bajke i basne u nekim adaptacijama, gde su glumci pravili video minijature u pozorištu, sa lutkicama, sitnom rekvizitom… i to smo delili besplatno. Gledanost je dobra, očigledno je neki kulturni sadržaj, zabavni sadržaj stigao u neke dečije sobe, ljudi su nešto razgovarali sa decom kada su to gledali i to je u redu, ali sam pre svega ponosna što je taj ad hok, vanredni, „štap-kanap“ projekat upravo ta šansa da pružimo našim stalnim honorarnim saradnicima da svoje honorare zarade. I tu smo imali podršku lokalne samouprave, koju nemaju svi od svojih lokalnih samouprava i od ogromne je važnosti da Ministarstvo kulture, ako ima još ikakav značaj u ovoj zemlji i ičemu služi, da neke obavezujuće preporuke osnivačima lokalnih ustanova kulture u smislu kreiranja programa i formata koji će pomoći honorarnim saradnicima da nešto zarade, a koji se mogu uzimati iz sredstava koji su možda već opredeljeni za neke programe unutar samih institucija – navela je Minja Bogavac, pozivajući se na zakon koji „kaže o podeli resursa između institucija i nezavisne scene“, ali ocenjujući da ga se ustanove „slabo drže“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare