Kada su nas zabranjivali u Sloveniji i ondašnjoj Jugoslaviji za nas je to samo bio podsticaj. I zahvaljujući tim zabranama otišli smo u svet, kaže Ivan Jani Novak, član kultnog slovenačkog sastava "Lajbah".
Slovenački rudarski gradić Trbovlje bilo je mesto odakle je krenula revolucija od koje je vlast titoističke Jugoslavije najpre zanemela, a onda promptno reagovala. Nahrupivši na muzičku i umetničku scenu pod sloganom „Džoker slobode za sva vremena, čija je misija da zlo natera da izgubi nerve“, skupina „Lajbah“ formirana 1980. godine tokom protekle četiri decenije rušila je mnoge granice. Toliko da su ih u Americi svojevremeno nazvali „najopasnijim bendom na svetu“.
A poslednji put granice su srušili kada su 2015. godine postali prvi bend sa Zapada koji je zasvirao u najautoritarnoj državi na svetu- Severnoj Koreji na koncertu pod nazivom „The Sound of Music“.
Ali, i to kao da je bilo u skladu sa onim što su uradili još 1984. godine napravivši „Noje sloveniše kunst“ (NSK), neformalnu socijalno-političku organizaciju sa ciljem izgradnje „Utopije koja traje“. To je samo osam godina kasnije preraslo u „državu u vremenu“, bez teritorije, organa vlasti, sa pretenzijom „da sve ovce jednoga dana pripadaju njihovom stadu“.
Za četiri decenije održali su više hiljadu koncerata širom planete, u 293 grada i 45 država, objavili 36 albuma, prodatih u više od milion nosača zvuka. A sve vreme su izazivali kontroverze ili zabrane, optuživani su za totalitarnu ideologiju, koketiranje sa nacističkim simbolima… Ali, opet o fenomenu „Lajbah“ snimljeni su i brojni filmovi, emisije, pisane doktorske disertacije, knjige…
Poslednja u nizu dolazi iz pera njihovog nekadašnjeg člana i pisca Teodora Lorenčiča. Zove se „Laibach, 40 godina večnosti“ i nedavno je objavljena u izdanju „Službenog glasnika“. Reč je o fotomonografiji, koja bi mogla da se svrsta u žanr „road movie“, a koncentriše se na jedan od presudnih momenata u životu „Lajbaha“ – turneju „Occupied Europe 1983“. A ona je dragoceni dokument trenutka kada su krenuli u osvajanje svetske muzičke scene, jer otkriva do sada neobjavlјene fotografije iz Austrije, Mađarske, DDR-a, Zapadne Nemačke, Polјske, Holandije, Engleske…
Neke od tih fotografija iz knjige izložene su od juče u Jugoslovenskoj kinoteci, u okviru „Dana slovenačkog filma“, koji traju do 29. aprila. Uoči prikazivanja filma „Muzika je vremenska umetnost: LP film Laibach“, koji je potpisao Igor Zupe, predstavljena je Lorenčičeva knjiga.
A govorio je putem video-bima, zatvoren u svom domu u Sloveniji, Ivan Jani Novak iz „Lajbaha“. I nije se bavio samo knjigom, već i onim što trenutno rade „kako ne bi previše spavali“. A ako se osvrnemo na reči koje je izgovorio, ispada da „Lajbah“ u poslednje vreme malo spava, jer trenutno sprema silne projekte.
– Iako smo malo zatvoreni zbog ove situacije sa koronavirusom, trudimo se da radimo. Pokušavamo i sami da razumemo šta se, zapravo, događa u ovoj situaciji – priznao je Novak.
Bez obzira na situaciju, uspeli su da pripreme nekoliko projekata. I već narednih dana izlazi novi album „Lajbaha“:
– Nije u pitanju klasičan album, već dokument našeg koncerta, koji smo održali u Muzeju Reina Sofia 2017. Tada je u tom madridskom muzeju bila održana velika izložba „Lajbaha“ i NSK „We Forge the Future“. I već imamo spremna još dva albuma za „Mute Records“ koji bi trebalo da izađu ove godine – otkriva Novak.
Prvi projekat je, zapravo, produžetak onoga što su premijerno započeli prošlog februara u Berlinu, u pozorištu Hebel am Ufer.
– Reč je o performansu „Wir sind das Volk“ na tekst nemačkog dramaturga Hajnera Milera. To je nešto što smo prošle godine počeli da radimo u Berlinu, izveli smo nekoliko predstava, ali onda nas je u svemu sprečila situacija sa virusom. I nadam se da ćemo ove godine nastaviti sa tim predstavama. Dok se to ne desi, objavićemo album sa tim novim materijalom. A objavljujemo i album sa autorskom muzikom za film „Iron Sky: The Coming Race“. Imamo još nekoliko projekata na umu i materijala zaista ima dosta – priča Novak, dodajući da su usred još jednog novog poduhvata koji je prinuđen da čuva „pod velom tajne“.
I dok su poslednji put u Beogradu svirali krajem 2019. u Kombank dvorani, trebalo je prošlog leta da nastupe na „Egzitu“.
– Međutim, to je odloženo zbog pandemije, ali organizatori nam kažu da će „Egzita“ sada biti, i u julu smo u Novom Sadu na Glavnoj bini festivala – najavljuje član „Lajbaha“, uz opasku da „rade kako ne bi spavali previše“.
Osvrćući se na knjigu „Laibach, 40 godina večnosti“, Ivan Jan Novak ističe kako je u pitanju „zanimljiv dokument koji je trebalo da se napravi“:
– Sve ovo podsetilo me je na te dane, tu 1983. godinu. Dobro je da je Teodor napisao tu knjigu, jer ljudi ionako stalno sve zaboravljaju. I dok će neki misliti da je to subjektivna interpretacija jednog vremena, Teo je jedini koji je faktografski svojim fotoaparatom zabeležio tu pionirsku odbranu okupirane Istočne i Zapadne Evrope. I zato je to jako bitno.
Pomenuo je i značaj turneje „Occupied Europe“, prve internacionalne na koju su se otisnuli 1983. godine, nastupajući u osam država Istočne i Zapadne Evrope:
– Ne bih rekao da nam je ta turneja bila najvažnija u karijeri, pošto su nama uvek sve jednako važne. Ali, to jeste bila naša prva turneja po Evropi. I na tu turneju smo otišli, jer smo u to vreme bili zabranjeni u Sloveniji i tadašnjoj Jugoslaviji. Ionako smo i pre toga hteli da idemo na turneju van granica zemlje, ta zabrana samo nam je bila još veći podsticaj, pa smo odlučili da krenemo što pre. Nije ona bila bitna samo zbog zabrane, već i zbog toga što smo zahvaljujući tim koncertima po Evropi potpisali nekoliko ugovora za razne nezavisne diskografske kuće. Zapravo, već nakon prvog koncerta u Londonu potpisali smo ugovor sa, u to vreme, dosta bitnom diskografskom kućom „Cherry Red Records“ – priseća se Ivan Jani Novak i na kraju zaključuje:
– Bilo je važno za nas da se ne zatvaramo u lokalne granice i da idemo u svet. Mislim da je za svakog stvaraoca to bitno i dan danas. Nismo ni prvi ni poslednji koji su tako nešto napravili, ali unutar kulturne i društvene situacije koja je postojala u tim osamdesetim godinama u Jugoslaviji to zaista jeste bio nekakav pionirski poduhvat.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare