0
Da nema filmskih festivala, ne bismo znali za većinu najznačajnijih autora i njihova dela. Ta vrsta filma bila bi nevidljiva, oni ne bi imali gde da se pojave, jer svojom formom i osobenom poetikom, nisu dovoljno komercijalni za redovan bioskopski repertoar. Najzad, tu je i publika, kaže za Nova.rs Nenad Dukić, autor knjige “Filmski festivali” koju je, u saizdavaštvu Filmskog centra Srbije i SEE Filma, predstavio danas u mts Dvorani.
Dugogodišnji filmski kritičar Radio Beograda, potpredsednik Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana i član Evropske filmske akademije, knjigu je bazirao na svom doktorskom radu. U njoj sumira višedecenijsko iskustvo na brojnim svetskim filmskim manifestacijama.
– Pokušao sam da odgovorim na centralno pitanje – šta su elementi, fenomeni koji čine strukturu jednog filmskog festivala i na koji način su početkom 21. veka nove tehnologije i digitalizacija promenili i kinematografiju i, posledično, filmske smotre. I bilo je potrebno istražiti istoriju nastanka najznačajnijih festivala, pre svih Venecije, Kana, Berlina, potom, sistematizovati vrste i odrediti njihov odnos prema specifičnoj publici, politici, geopolitici, najzad, i prema filmskoj industriji.
Ističe da su Kan, Venecija i Berlin najznačajnije filmske smotre jer su taj status obezbedile višedecenijskom konzistentnom programskom politikom i velikim finansijskim ulaganjima tih gradova i država u organizaciju i infrastukturu.
– Po logici tog rejtinga, novi filmovi najznačajnijih reditelja i producenata nude se prvo njima a značajno je i to što se na ova tri festivala, u svim programima, prikazuju dela koja su ili svetske ili internacionalne premijere.
Nenad Dukić podseća da u svetu ima oko 3.000 aktivnih filmskih festivala.
– Za potrebe analize tretirao sam ih prema njihovoj osobenosti a ne po važnosti. Kan je važan za globalnu filmsku kulturu, industriju i glamur s obzirom na veliku medijsku pažnju. A neki manji festival, recimo Kotbus, bitan je za Istočnoevropske sineaste. FEST je važan ili je bio važan za domaću, lokalnu publiku i kritiku.
Takođe, kako kaže, nastojao je da izbegne subjektivan odnos prema pojedinim festivalima.
– Osim u jednom poglavlju knjige. Neka potencijalni čitalac otkrije u kom. Jer, bio sam na puno filmskih festivala, na svim kontinentima. U jednom poglavlju knjige koji se zove “Mali festivali – značajna kulturološka iskustva ” dao sam sliku nekih koji se održavaju u krajnje egzotičnim delovima sveta. Izračunao sam da sam za poslednjih 40 godina bio na više od 170 međunarodnih i 100 domaćih festivala a taj neko je onda izračunao da sam ukupno 10 godina života proveo na njima. Ipak, poslednjih godina nisam uočio neki posebno značajan ili interesantan novi festival jer svima je potrebno neko vreme kako bi razvili koncepciju i time privukli pažnju međunarodnih sineasta, producenata i kritičara. A, to nije jednostavno. Oni veliki se ne daju, nastoje da održe svoj rejting i da programiraju što veći broj novih a kvalitetnih filmova – zaključuje Nenad Dukić.
Bonus video: Radoslav Zelenović: Kako je filmski festival na Paliću opstao 30 godina