Literarni omaž Biljani Jovanović, buntovnici i simbolu građanskog otpora

Romansirana biografija književnice Biljane Jovanović “Roman o Biljani” Dragana Lakićevića Lakasa, izašla je nedavno u izdanju CID iz Podgorice. Biljana Jovanović (1953 – 1996), Beograđanka i kosmopolita, završila je filozofiju, i pored pisanja, bavila se građanskim aktivizmom i antiratnom delatnošću. Objavila je nekoliko romana, zbirki pesama i drama, od kojih su najpoznatija dela “Pada Avala”, “Psi i ostali”, “Urlike Majnhof”… Tokom 90-ih godina bila je među osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta i Beogradskog kruga. Sa svojim stavovima i načinom života, bila je posebna i neobična žena za ove prostore. Preminula je marta 1996. u Ljubljani, a sahranjena dva dana kasnije, na Novom groblju u Beogradu. Bivši muž Biljane Jovanović, Dragan Lakićević Lakas, (Beograd, 1952) je filozof, pisac i prevodilac iz Beograda. Objavio je devet knjiga iz političke filozofije, metodologije i društvene teorije.

Za početak, otkud jedna ovako interesantna knjiga o važnoj ličnosti za srpsku kulturu, nema izdavača u Srbiji, nego je morala da izađe u Crnoj Gori? Kako je došlo do toga?- Bilo je mnogo peripetija sa izdavačem iz Beograda, uz mnogo odlaganja. Ispostavilo se da je mnogo lakše napisati knjigu nego je štampati. Glavni urednik CID-a iz Podgorice Dragan Vukčević se momentalno odlučio da knjigu objavi.Ovo je na neki način netipična biografska knjiga iz prve ruke, bivšeg supruga i kasnije prijatelja. Kad bi vas neko pitao da mu u par rečenica opišete Biljanu Jovanović, šta bi ste rekli, ko je bila ona?- Ovo je pre svega roman o tragičnoj sudbini jedne romaneskne ličnosti, pisca i buntovnika. Zatim pokušaj estetske analiza jednog autentičnog stvaralaštva i dovođenje u neposrednu vezu osobenih životnih okolnosti i umetničkog dela. Tek u trećem planu autobigrafija. Dakle, za onog ko knjigu ume da čita, reč je o pokušaju jednog kompleksnog pristupa. A to ko je moja junakinja ne može se saopštiti u par reči, jer takve ličnosti izmiču uprošćenim definicijama. Ali ako baš hoćete Biljanu je krasila hrabrost, talenat, originalnost u poeziji, prozi i dramama, posvećenost porodici, prijateljima, pravdoljubivist, borbenost i angažman protiv svake nepravde.U nekim trenucima dok se čita knjiga, deluje pomalo čudno kako ste se vas dvoje spojili, s obzirom na razlike u karakterima i u načinu života. Da li je pogrešan utisak da ste bili jako različiti?- Kada smo se upoznali bili smo veoma slični. Oboje studenti filozofije, oboje vatreno zagrejani da svet učinimo boljim, oboje strasno zainteresovani za umetnost… Tek kasnije su počele da se pokazuju razlike, i to u karakteru. Kao što je primetio prof. Ratko Božović, Biljana je bila plamen, vihor, strast. A ja sam zemljani element, dakle nešto drugo.

Da li je Biljanino crnogorsko poreklo uticalo na taj njen fatalizam i radikalnost u životu? Ima li to veze?- Njeno speciflno poreklo - deda po majci Jovan Ćetković, istoričar i opizicioni političar (osnivač Zemljoradničke stranke u Crnoj gori), koji je hapšen preko dvadeset puta u predratnoj Jugoslaviji, kao i baba po ocu, Jelisaveta Radović (udata Jovanović), komita iz Prvog svetskog rata - sigurno su ostavili genetskog traga na njen karakter. Baš kao i roditelji i najbliži rođaci, svi uvučeni u ratni milje i, politiku. Uostalom to jeste epika crnogorska, ali samo kao plodna podloga za ono što če postati. S druge strane Biljana je dete iz centra Beograda, moderna, emancipovana, načitana, svestrano obrazovana. Tako je nastao specifičan spoj tradicije i modernosti.Kako bi se Biljana danas ponašala da je živa, šta bi je okupiralo, oko čega bi se nervirala?- Ogavnost naše stvarnosti za moralnu osobu je takvih razmera i dimenzija da bolje i ne pokušam da odgovorim na ovo pitanje. Da je živa verovatno ne bi ovde boravila.Šta je ono najvažnije što je Biljana dala našoj kulturi, Beogradu, književnosti...?- Kao što su primetili književni kritičari ona je anticipirala jedno novo doba, puno trzavica i nervoze. U političkom smislu unela je borbeni duh, poštenje i hrabrost. Bila je simbol građanskog otpora diktaturi, provincijalnom duhu, skučenosti narodnjačkog duha prošlosti. Dakle, darovala je ideju kosmopolitizma.Vi ste 2019. napisali takođe interesantnu knjigu “Portret političara u mladosti”, o mladom Zoranu Đinđiću. U pitanju je delo sa vanrednim potencijalom da postane hit, ali prošlo je skoro potpuno ispod radara. Zašto?- "Portret u političara u mladosti", prema pisanju Arhipelaga je bila njihova najprodavanija knjiga, Neko vreme, razume se. Ne znam kojim se radarom vi koristite, ali budući da ne pišem skandalozne i vulgarne knjige, kvaziistorije i tračeve, koje se masovno kupuju, ne mogu se požaliti.Napisali ste nekoliko knjiga pod psedonimom Gordin Lakas, zašto pseudonim i zašto baš taj?- Pseudonim sam odabrao da me ne bi mešali sa Draganom Lakićevićem, urednikom SKZ, piscem i pesnikom. Dok sam objavljivao filozofske knjige i prevode, nije moglo lako doći do zablude ko je ko. Ali kad sam krenuo sa literaturom ("Gradovi i druge priče") upotrebio sam pseudonim. To se nije pokazalo kao srećno rešenje, s obzirom da sam već imao pristojnu reputaciju. Pošto je to Lakas ime mađarsko i finsko, većina knjižara i publike su me držali za stranca. Tako sam se vratio vlastitom imenu i prezimenu, uz dodatak Lakas. Opet da me ne pomešaju sa mojim dvojnikom.

Dok se čitaju vaše knjige o Biljani i Đinđiću, stiče se utisak da je 70-ih i 80-ih bilo važno angažovanje, čitanje, razmišljane, obrazovanje… Danas je, verovatno ne samo kod nas, sve postalo nebitno osim novca i jeftine zabave.- Bilo je to vreme velikog poleta i vere da se osmisli humaniji život po levičarskim utopijskim načelima - i on je u mnogim elementima ostvaren. Nakon toga došao je sunovrat u svetu i kod nas sticajem mnoštva raznih okolnosti. Što bi rekao s pravom Hajdeger: "Čovek je biće tehnike". Pogledajte, šta je, između ostalog donela nova tehnika. Kontrolu ljudi i medijski teror,  beslovesnu konzumaciju svega što im se ponudi. Ipak to još nije kraj ljudske evolucije. Da bismo živeli mora postojati Princip nade. Ona poslednja umire.Filozofija je takođe u našem društvu potpuno skrajnuta, ljudi ni ne znaju ko su naši savremeni filozofi, niti ih interesuje. U Francuskoj se filozofi pitaju, često su i zvezde. Kako sve to komentarišete?- Kad nas već četvrtu deceniju traje tektonski poremećaj u društvu. Neko bi to nazvao  vladavinom beskrupuloznih i neznalica, neko tranzicionim periodom. Ta nestabilnost instutucija važi nažalost i na svetskom nivou. Socijalizam i liberalizam su izrasli na prosvetiteljstvu, znači određenim filozofijama otelovljenim u realnosti. A onda je došao period ratova i diktatura, sumrak civilizacije.Kada se naš socijalizam raspao, raspala se i država. Ideološko pokriće, sasvim logično, nađeno je u kultu nacije i veri. U našem slučaju sama komunistička vlast organizovala je ultra nacionalističke partije, da bi zamaglila vlastitu travestiju. Tako je crkva daljom logikom razvoja dobila ulogu nekadašnjih svetovnih univerziteta. Umesto kritičke misli dobili ste aminovanje. Filozofsko mišljenje je zamenilo teološko, i to ne planski, nego je prosto zauzelo  ideološki prostor. Šta ćete, razvoj društva nije pravolinijski, pun je padova i nazadovanja, pa opet uspona. Budućnost je nepredvidiva, pa filozofija možda jednog dana povrati svoj ugled i uticaj.Bonus video: Podcast Snaga uma: Marko Vidojković

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumavidojkovicik01-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3667437"]