0
"Bolje se bori za svoje pravo na žurke", poručili su Beastie Boys na svom prvom albumu "Licenced to Ill". Dokumentarac "Priča o Beastie Boysima" skoro 35 godina kasnije prilika je za podvlačenje crte posle velike žurke, ne samo u karijeri benda, nego i u životima njegovih članova.
Film „Priča o Beastie Boysima“ (The Beastie Boys Story) trebalo je da bude premijerno prikazan na festivalu SBSW u Ostinu, pa je zakazan za april i u bioskopima, ali je sve to otkazano zbog pandemije. Dokumentarac je konačno preksinoć prikazan na Epl TV-u.
Spajk Džounz, prijatelj i reditelj spotova benda, u filmu od 120 minuta pribegao je rešenju ne baš tipičnom za rokumenarce. Ad-Rok (Adam Horovic) i Majk D. (Majkl Dajamond), dvojica od trojice članova benda, pred publikom u sali pozorišta u Bruklinu, pričaju o počecima, usponima i padovima, pa ponovo usponu Beastie Boysa. Adama MCA Jauka nema.
– Tu smo da vam ispričamo priču o tri klinca koji su se sreli, postali prijatelji i radili kojekakve lude stvari više od 30 godina. Nas dvojica ćemo dati sve od sebe, jer jedan od nas nije ovde. Adama Jauka, poznatog i kao MCA, izgubili smo 2012. godine, od raka. Kada je Adam umro, prestali smo da budemo bend. Bend je i bio njegova ideja. Šta bi Jauk uradio nam je uvek bilo na pameti. Ali pokušati da zamislite šta bi Jauk zaista uradio jako je teško, jer je on bio nepredvidiv – počeo je priču Ad-Rok.
Ležerno obučeni (džemper, duks, patike), on i Majk D. komentarišu fotografije, snimke, napise u novinama i spotove što im se smenjuju iza leđa na velikom ekranu.
Povremeno sve to zaliči, treba to odmah reći, na one Tedeksove konferencije, pa i na pokušaj stendap komedije, sa sve ponekom usiljenom forom i smehom i skandiranjem iz publike. Prava vrednost filma leži u obilju materijala koji predstavljaju i komentarišu iz prve ruke.
Priča je vođena linearno: Njujork, rane osamdesete, upoznavanje drugara i osnivanje prvog benda koji će tek nekoliko godina kasnije promeniti stil, ustaliti se kao trio, objaviti prvi rep album koji se ikada našao na Bilbordovoj top-listi, pa onda još sedam, pa obezbediti sebi mesto i u Dvorani slavnih rokenrola.
Ranih osamdesetih je, priča Majk D, svako iz društva bio u nekom bendu. Išli su na koncerte grupa poput Bad Brains. Dead Kennedy’s ili Misfits, CBGB još je u zamahu, a Jauk je, kada su se upoznali (delovao mu je kao neobičan tip, panker, nosio je glomazne čizme, ručno pravljene bedževe i – sintisajzer), navaljivao da i oni osnuju bend. Zanimljivo je da su već prve probe i koncerti društva iz kraja, sa devojčicom za bubnjevima, dokumentovani snimcima i to je jedna od draži ovog dokumentarca.
– Bili smo hardkor bend, ali smo bili „Monti Pajton“ jednako koliko i Black Flag – kaže Majk D.
A MCA na jednom od ranijih snimaka jednostavno kaže: „Zvučali smo kao klinci koji se dobro zabavljaju“.
Mali pankeri sreću Run DMC
Ad-Rok priča, a on govori bar dvaput više od Majka, da su slušali različitu muziku (soul, pank, rege, rep…), a da je njihova prva snimljena pesma, „Cooky Puss“, parodija na neku reklamu, bila pranksterski predstavljena i Afrika Bambati u jednoj TV emisiji. A onda su čuli i videli Run DMC.
– Run DMC su bili hit i hteli smo da budemo kao oni. Prostudirali smo sve, svaki detalj, svaku pesmu, svaki stih, gledali im svaku sliku, patike, odeću, sve. Ponavljali smo sve svoje omiljene pesme po ceo dan – priča Ad-Rok.
Upoznali su se tada sa nešto starijim didžejem Rikom Rubinom – njegova podrška bendu i u slučaju Beastie Boysa je ogromna – i on im je producirao prvi vinil.
– Nije da smo mislili da ćemo biti neka rep grupa, ali smo počeli da pišemo svoje rime – navodi Majk D.
Bubnjarka Kejt se povlači, ostaju njih trojica, pod svoje ih uzima menadžer Run DMC-a Rasel Simons, počeli su da (im) grade imidž belog rep benda sa izgledom „metalaca iz crtaća“, a takvi nastupaju i kao predgrupa Madoni.
– Znali smo da nikoga neće biti briga, da svi čekaju Madonu, pa smo odlučili da divljamo i da glumimo idiote – pričaju Beastie Boysi.
Rik Rubin producirao je album „Raising Hell“ Run DMC-a (gde je i „Walk This Way“), pa onda i debi Beastie Boysa.
Iz andegraunda pod velika svetla
Za trio je to značilo prelazak iz andergraund klubova u velike dvorane (Stiven Tajler i Džo Peri doleteli bi avionom na koncert samo da bi odsvirali „Walk This Way“, pričaju Ad-Rok i Majk D, a onda im na scenu uleti Jauk sa basom i svi se pitaju ko je on.)
– Video koji ste napravili kod kuće, u stanu kod drugara, odjednom je na MTV-u, između spotova Majkla Džeksona i Tine Tarner – opisuje Ad-Rok.
Beastie Boys postaju polako ono što su, na neki način, parodirali. „A to nam se i dopalo“, iskren je Majk D.
On primećuje i da je na pesme koje su do tada napisali „palo novo svetlo“.
– Imali smo pesmu na prvoj ploči koja je trebalo da bude tupava i ironična šala, ali nije isapala toliko smešna, razumljivo je. Evo tih stihova: „Devojke, one peru sudove, devojke, da mi srede sobu, devojke, da mi peru veš, devojke, i u spavaćoj sobi, devojke“. Nismo znali da ta šala nije bila šala u to vreme. Baš smo ga uprskali – objašnjava Ad-Rok tako kao da prekoreva samog sebe od pre 35 godina.
Tada je nastala i „Fight For Your Right“, neka vrsta ismevanja žurki, a sam trojac upuštao se u šablonsku priču o usponu novog benda: top-liste, naglo povećanje prodaje ploča, spotovi, žurke, alkoholi, droga, pa opet žurke i žurke posle žurki. (Uzgred, magazin „Rolingstoun“ je članak o njihovom debi-albumu doneo pod naslovom „Tri idiota stvorila su remek-delo“.)
– Ploča se prodavala kao luda, a nastupi su bili još luđi. Mnogo pića, i prokletstva. Bilo je i onih koji su hteli da nas zabrane zbog nedoličnog ponašanja. Dešavalo se da se sa scene iskrademo u kombi i pobegnemo preko državne granice da ne budemo uhapšeni – seća se Ad-Rok.
Kao dečaci katapultirani u za njih novi svet, pokušavaju da se snađu: na turneje vode celo svoje društvo, zahtevaju kaveze sa go-go igračicama na sceni, rajder liste zasipaju razuzdanih zahtevima…
– Provodili smo se kao nikada u životu i stvari su letele i raspadale se – sažet je Majk D.
A onda i prvi lom.
– Jauk je prvi počeo da pokazuje znakove da ne želi da bude u svemu tome. Šou je počinjao da bude samo to, šou, j…. foliranje. Bili smo umorni, nedostajale su nam naše porodice. Nedostajalo nam je da budemo ljudi kakvi smo bili. Sve te gluposti što smo pričali, i kavezi sa go-go plesačicama, i svo to j…. pivo, sve je to postajalo neprijatno. Pregorevali smo. U suštini, Beastie Boys su se od luckastih momaka sa abažurima na glavama pretvorili u ružne likove iz čijeg stana ljudi gledaju da pobegnu – sumira Ad-Rok, taj deo života.
Majk D. na to dodaje samo: „Nismo bili dovoljno zreli da se nosimo sa svim tim”.
Mesecima se momci iz benda ne sreću i ne pričaju. Ad-Rok u Holivudu glumi u nekom traljavom filmu za koji sada moli ljude da ga ne gledaju, MAC kod kuće osniva svoj bend Brooklyn, a Majk D. „eksperimentiše sa raznim drogama“.
Luksuzna vila u Holivudu i fijasko
Horovic kaže da je imao 22 godine, a „nije znao šta se dešava“, na nekoj je žurki čuo bend The Dust Brothers i odmah je zvao ostalu dvojicu u Los Anđeles. Tamo potpisuju novi ugovor, nalaze novog menadžera (jer ni od platinastih ploča nisu videli zaradu), zakupljuju luksuznu vilu, „kao muzej života u 70-im godinama“, i počinju da snimaju „Paul’s Boutique“.
Uprkos velikim očekivanjima od albuma, doživljavaju fijasko.
– Taj period zvali smo „Polov purgatorijum“ – opisuje Ad-Rok.
Odlučuju i da na sve to stave tačku. Sele se u selo van Los Anđelesa, Jauk bira drvenu baraku za život, i tamo otvaraju svoj studio.
– Ovaj put smo hteli da sve uradimo drugačije. Do tada smo semplovali muziku koju volimo, a što sada ne bismo počeli da je sviramo, sopstvenim instrumentima? Jauk je kupio akustični bas i odjednom je, kao nekom magijom, znao kako da ga svira. A ne znam ni da li je ikada pre toga i pokušao… Pravili smo muziku kakvu smo zaista voleli. Ali postojao je i problem: nikako da završimo neku pesmu – priča gitarista benda.
Žanrovski je raznovrstan, „tu je sve što smo voleli“, pa se hip-hop slaže uz hardkor. Na albumu „Check Your Head“ su pesme poput „Jimmy James“, „Something’s Gotta Give“ i najveći hit sa tog izdanja „Pass the Mic“. Nakon toga, usledio je albuma „Ill Comunication“ (1994) sa planetarnim hitom „Sabotage“, možda i najpoznatijom pesmom Beastie Boysa.
Kako je nastala „Sabotage“
– Ušao sam jedan dan u studio i čuo kako Jauk svira bas liniju. Zvučalo je tako dobro, mislio sam mora da je to gotova pesma. Kažem mu „hej, Jauk, šta je to?“, a on će: „Gitare, samo što sam napisao ovo“. Seo sam i počeo da sviram bubnjeve na to. Onda su krenule klavijature, Adam je uzeo gitaru, brzo smo uradili aranžman i snimili sve to – priča Majk D.
Ad-Rok dodaje da je to pesma koju su napravili najbrže od svih.
– I bila nam je kao neki omiljeni instrumental. Iz nekog razloga se vukla tako mesecima, bez vokala. Nismo još bili spremni da završimo ploču, znali smo da imamo nešto u toj pesmi. Imali smo, kao, ideju da od toga napravimo rep pesmu, ali to nije radilo. I onda sam dobio ideju da odem do Marija, a da me on snimi kako vrištim mnogo nečega. Reči su bile kako je Mario bio najgori čovek na svetu, kako nas je uvek sabotirao, i usporava nas. Mislio sam da će biti zabavno da sedim kraj njega i urlam sve to dok on snima – priča on uz osmeh i dodaje:
– I sve je to opet poteklo od Jauka koji je “samo svirao liniju na basu”.
Spot za „Sabotage“ režirao je Spajk Džons, a momci su zamislili da se u njemu pojave „kao neki policajci iz 70-ih godina, da jedu krofne i sve“.
To im je „promenilo sve, ponovo“ i ponovo su bili glavne zvezde festivala.
„Adam Jauk bio je pokretačka snaga“
Jauk se pri kraju snimanja tog albuma vratio u Njujork, a za njim su došla i ostala dvojica. U svom gradu snimaju i „Hello, Nasty“.
– To nam je možda i najomiljeniji naš album, jer je sav tako eksperimentalan – primećuje Majk D.
U dokumentarcu „preskače“ narednih 10 godina. Primera radi, njihov povratnički „To the 5 Borouhs“ se uopšte ne spominje, a Ad-Rok nešto kasnije drhtavim glasom čita svoj zapis o njihovom poslednjem koncertu 2009. godine.
U filmu se jako oseća da nema Adama MCA Jauka. On je, vidi se posredno, najkreativniji člana Beastie Boysa: od magnetofona, stola i dva mikrofona napravio je neki primitivni lup (iskorišćen za snimanje “Rhymin and Stealin”, sa ritmom preuzetim sa ploče Led Zeppelin), tekstovi su najčešće njegovi, njegove su fotografije završavale na omotima albuma, režirao je spotove, bavio se filmom, putovao u Nepal i izučavao budizam (organizovao je i čuveni veliki koncert za Tibet).
Uz dva albuma snimljena u Los Anđelesu i Jaukove stihove su, kažu ostala dvojica, “počeli da razmišljaju o svetu, a ne samo o svom svetu”. Oseća se da MCA nedostaje i u životima Ad-Roka i Majka D.
– Ne samo što je govorio mnogim ljudima, govorio je i nama – kaže Majk.
Na momente se obojica i danas ponašaju kao dečaci. Ali bore se, uprkos svoj žovijalnosti, ne mogu sakriti. Ad-Rok je sedokos.
– Nije kao da smo se smirili, više je kao da smo se uklopili. Do tada (povratka u Njujork) smo već skoro odrasli, a sa pivom, izmotavanjima i prankovima bilo je gotovo. Sada smo stariji, imamo drugih stvari da se njima bavimo. Stvarima za odrasle. U ozbiljnim smo vezama, imamo izdavačku kuću, magazin, prodavnicu bicikala. Ali nas trojica zarađivali smo za život snimajući ploče i nastupajući zajedno. Nije toliko da smo odrasli, nego smo postali pametniji. Moglo bi se reći da je promišljanje grešaka kakve smo pravili došlo od Jauka. I mislim da nas je on prizvao nama samima. To je delom tačno. Bili smo spremni da se promenimo. Podsticali smo jedni druge da radimo ono što smo hteli da radimo. Ako je Jauk hteo da napravimo pesmu o budisti koji hoće da od sveta stvori bolje mesto, rekli bismo „naravno, to je sjajno“ – priča Ad Rok, na ivici suza.
Adam Jauk je bio pokretačka snaga, kažu obojica.
– Sazrevanje nam je pomoglo da shvatimo da pravimo, i da smo pravili, stvari koje su važne. Stvari koje utiču na ljude, na dobre i loše načine. Zahvalni smo na tome što smo dugo tu da možemo da to komentarišemo, i srećni da možemo nešto da uradimo u vezi s tim sada – zaključuje Majk D.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare