Više pesnika je delilo strast prema plemenitnoj veštini, dok su mnogobrojni pisci i glumci bili pasionirani ljubitelji fudbala, pa su se čak tokom šezdesetih igrali i revijalni mečevi između pripadnika ove dve umetničke branše.
Na samom ulazu u stan-atelje Tadao Anda, jednog od najpoznatijih arhitekata u svetu, nalazi se par bokserskih rukavica. Crvene, poput ferari crvene 80-ih. Ando se u ranoj mladosti profesionalno bavio boksom. Arhitektura tajlandskih pagoda, posle jednog meča u Bangkoku, zatekla je Anda toliko da je imao osećaj „kao da je preživeo nokaut na nogama“. Magija tih građevina izbacila ga je iz ringa. Bokserske rukavice na ovdašnjim prostorima mahom su se nalazile kao suvenir, privezak obešen o unutrašnji retrovizor automobila, ne samo kao deo biografije vozača već i kao poruka vozačima drugih kola s kim imaju posla.
Kada sam priču o paru crvenih bokserskih rukavica preneo našem poznatom pesniku Božidaru Šujici, nije krio osmeh. I sam se nekada bavio boksom. Redovno sam ga viđao na bokserskim mečevima za „Zlatnu rukavicu“ kao i mnogim ligaškim mečevima u vreme eks-Jugoslavije od Hale sportova do Tašmajdana i Crvenog krsta. Nije bio jedini bokser među srpskim pesnicima.
Oskar Davičo je takođe delio strast prema plemenitoj veštini kao i – ko bi rekao – Mika Antić. Bio je prvak Banata u velter kategoriji. Iako su pesnici pesničenje upražnjavali samo na ringu, bilo je nastrljivaca, izazivača od ulice do kafana, restorana… Među najupornijim književnik i budući osnivač SNS-a Brana Crnčević. Otvorenog garda uz bujicu uvreda krenuo je ka pesniku Božidaru Šujici, koji mu je pružio jedinstvenu priliku da sa patosa prebroji sve muve na plafonu Kluba književnika.
Fotografija Severina Bijelića i Božidara Šujice kako igraju fudbal ispred zgrade Doma sindikata bila je svojevrsna najava tradicionalnog fudbalskog derbija „Glumci protiv pisaca“, koji je igran sredinom šezdesetih godina u hali Beogradskog sajma.
Pre nego što je stao pred filmske kamere, Severin Bijelić se našao između stativa. Bio je golman BASK i Obilića, kao i član mlade reprezentacije Kraljevine Jugoslavije do 21. godine. Bio je i veoma uspešan plivač, beogradskog plivačkog kluba Sever. Avgusta 1940. štampa prenosi da je Severin Bijelić oborio jugoslovenski rekord na 400 metara prsno za neverovatnih 13 sekundi. Još smo u vodi: Bijelić je bio i vaterpolista. Po završetku Drugog svetskog rata, kao član prve generacije vaterpolista Crvene zvezde zatim i Partizana.
Prema Šujičinoj proceni u timu glumaca, koje je pojačao i pevač Zlatko Golubović, najbolji fudbaler bio je jedan Čačanin. Ne Puriša Đorđević, koji je igrao za čačanski „Borac“, već Predrag Ćeramilac, koji je na Pulskom festivalu (1962.) dobio „Zlatnu arenu“ za debitantsku ulogu u filmu „Saša“. Njegove partnerke na filmu bile su među najlepšim jugoslovenskim glumicama: Dušica Žegarac, Neda Spasojević, Beba Lončar, Špela Rozin, Božidarka Frajt, Jelena Žigon… Ćeramilac sredinom sedamdesetih napušta flm, vraća se svojoj profesiji, ekonomiji. Život je tragično završio, kao i njegove ćerke.
Gol pisaca branili su Božidar Timotijević i Antonije Lule Isaković, ispred njih Mirko Kovač, Filip David, Mirko Miloradović, Milosav Buca Mirković, Slobodan Boba Selenić, Petar Džadžić, Muharem Pervić. Prema mišljenju njihovog kapitena Božidara Šujice, najbolji fudbal igrali su Petar Džadžić i Muharem Pervić, koji je pre dolaska u Beograd na studije uspešno igrao za zrenjaninski Proleter.
Među tim nedovoljno poznatim detaljima foto-istorije šezdesetih godina nalazim i fotografiju poznatog vajara Matije Vukovića kako sa Šujicom obara ruku. Vukovićevu ne samo umetničku snagu ilustruje scena kada korpulentni slikar Kosta Bradić u naručje podiže sitnog, takođe slikara Lazu Vujakliju i nosi ga. Matija Vuković iznenada podiže Kostu zajedno sa Lazom. Nosio ih je salom uz pljesak, dobacivanje, zviždanje. Taj urnebes izgledao je kao performans.
Sa Matijom Vukovićem Šujicu je upoznala doktorka Smilja Vlašić, njegova koleginica iz Škole za medicinske sestre, gde se zaposlio ‘62. posle odsluženog vojnog roka.
Doktorki Vlašić srce je operisao profesor Isidor Papo, da bi mu ona u znak zahvalnosti izvajala njegov portret, objašnjava Šujica. U Zemunu je zajedno sa sestrom slikarkom Draginjom imala veliki sunčani atelje. Matija skučen u sobici na Starom sajmištu i hladnom vlažnom ateljeu rado je dolazio kod sestara Vlašić.
„Sećam se da smo jednom svi skupa banuli u Matijin atelje. Severin Bijelić se obratio Matiji da je došao da vidi tog vajara koga njegov otac Jovan Bijelić, poznati slikar, najviše ceni. Sa nama je bio i pesnik Libero Markoni (Slobodan Marković), koji je pronašao neku gramofonsku ploču sa južnoameričkim plesovima i igrao rumbu pevušeći neku svoju improvizaciju rimujući rumba argentino i Rudolf Valentino.“
Velikog srpskog vajara Šujica nikada nije pitao za osetljive delove iz njegove biografije. Sve dok mu jednom nije iznenada rekao: „Moja majka se zvala Marija Topler.“ Živeo je kod babe i tetke u sremskom selu Platičevo, gde je rođen 1925. Majka ga je posle porođaja ostavila i otišla iz sela. U dvanaestoj godini pobegao je iz Platičeva i došao u Beograd da vidi majku.
„Majka videvši me je rekla: ’Sad si došao i nemoj više nikad. Zalupila je zauvek vrata za mene.’ Živeo je Matija“, nastavlja Šujica, „na ulici, bez hrane i odeće, bez prebivališta. Spavao je pod savskim mostom, gde ga je pronašao vajar Ilija Kolarević, koji je zapazio dečakovu izvanrednu nadarenost“. Brinuo se o njemu koliko god je mogao u teškim ratnim godinama.
Matija Vuković je sam otišao na Sremski front. Ranjen je u ruku iznad šake. Lekari ratne bolnice planirali su da mu amputiraju šaku. Pobegao je iz bolnice. Ruku mu je spasao neki seljak glinom i travama. Matija je u vojsci oboleo i od tuberkuloze.
„Nekim čudom mene je preskočila žuta gospa“, sećao se. Asketa, oslobođen svih želja za materijalnim blagostanjem, život je proveo u sobici na Starom sajmištu, kasnije u kućici ateljeu na Banovom brdu.
Oskar Davičo u atelje Matije Vukovića dovodi Žana Kasua, koji se dugo zadržao cvokoćući od zime netremice gledajući skulpture „Bizona“, „Ranjenika“, „Umirućeg“ i novinarima izjavio da je u evropskom vajarstvu danas Matija jedan od najboljih. Matija nije mario za pohvale. Njega je dar sačuvao od prisnih neprijatelja umetnosti, od politike i konformizma, smatra Šujica.
Matija nije pio sve do poznanstva sa slikarom Slavom Bogojevićem, koji se doselio u atelje pored njegovog. Tada je počelo, i to se nije moglo zaustaviti. Slikar Petar Lubarda dolazio je u atelje i prekorevao Slavu i Matiju, dok je Slava ponavljao rečenicu iz nekog američkog filma: „Piće je logična smrt, ali je i dalje samoubistvo.“ Šujica se seća da je Lubarda sedeo na maloj stolici držeći na kolenu uprljane kartone i na njima crtao lavove. Crteže je po želji nevenčane Slavine supruge bacao na gomilu uglja. Setio se takođe jednog dana kada je u atelje došla supruga nekog ambasadora da kupi Matijine terakote. Bila je zima, u ateljeu su drhtali od hladnoće Matija, Slava i njegova supruga Maca ogrnuta samo šalom.
„U redu, dajem vam koje god hoćete terakote. Sve. Za vašu bundu. Bundu za Macu.“
Supruga ambasadora odnela je terakote.
Po pozivu austrijskog ministarstva kulture, Matija Vuković je stigao u Beč kako bi izvajao glavu Ludviga van Betovena. Na pitanje gde su fotografije, domaćini su mu rekli: „Izvajajte svoj autoportret i to je Betoven”.
Naravno pitali su Matiju šta mu još treba. Zatražio je gramofon i ploče sa Betovenovom muzikom. Dok je radio, slušao je neprekidno Betovenove kompozicije.
„U Betovenu sam vajao genija koji dolazi iz nezamislivosti.“ Prema Sergeju Jovanoviću, slikaru i bliskom Matijinom prijatelju, to su bile njegove poslednje reči koje je buncao u agoniji na samrti.
Bonus video: Kad pas prekine fudbalsku utakmicu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar