3
Fudbal je nezaobilazna tema popularne kulture. I kao lajmotiv ili centralna tema pojavljuje se u književnosti, muzici, filmovima, likovnoj umetnosti… Da li je podsredi elitna književnost, romani, priče, stripovi, slikovnice, pesme, albumi, dokumentarci, igrani filmovi, svejedno je...
Još 1927. godine ruski pisac Jurij Oleša ispisivaće slovo o fudbalu u romanu „Zavist“ u kojem je opisao utakmicu Nemačke i SSSR-a, a ovaj motiv su koristili i Osip Mandeljštam, Nikolaj Zabolockij, italijanski pesnik Umberto Saba u „Pet pesama o fudbalskoj igri“, pa španski pisac Manuel Vaskez u romanu „Centarfor je ubijen u sumrak“…
„Golman je gledao kako lopta prelazi liniju“, rečenica je kojom Peter Handke otvara roman „Golmanov strah od penala“. U ovom romanu, koji je adaptiran i na pozorišnu scenu u nas, donosi priču o bivšem golmanu Jozefu Blohu koji ostaje i bez posla na gradilištu.
Luta Bečom, bez ikakvog jasnog motiva ubija bioskopsku blagajnicu, umišlja da ga ljudi prate, špijuniraju, i kao golman pred igračem koji izvodi penal, Bloh u grčevitom strahu pokušava da protumači pokrete protivnika i odbrani udarac.
Zna se koliki su ljubitelji fudbala, o kojem su katkad i pisali, bili peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa, ili Gabrijel Garsija Markes, kao i Alber Kami ili Orhan Pamuk.
Ginter Gras fudbal je video kao simbol nemačke borbe s identitetom u posleratno doba. Nobelovac Gras tako u autobiografskoj prozi evocira pobedu Nemačke nad Mađarskom u finalnoj utakmici na SP-u 1954. i piše o svojim mnogobrojnim fudbalskim idolima.
Svake četiri godine na vratima urugvajskog književnika Eduarda Galeana stajalo je: „Zatvoreno zbog fudbala!“ I tokom tih mesec dana Galeano bi se zatvorio u svoje odaje i netremice upijao svaki minut svakog meča. Naravno i pisao o svemu. I iz Galeanovog pera proistekla je jedna od najboljih knjiga o fudbalu – „Football in Sun and Shadow“.
Zamišljena je i realizovana kao kolekcija Galeanovih eseja, vinjeta o fudbalu, a u jednom od njih naziva Maradonu „jedinim oslobodiocem u sportskoj istoriji“, igračem kojeg je napred gurala sva mizerija koja ga je okruživala i sve uvrede kojima je bio izložen.
„Lepota je u ovoj divnoj igri ključ. U ovoj igri koja pruža toliko magije i čuda Kristijano Ronaldo jedva da igra“.
A objavio je tu knjigu 1995, godinu dana nakon što je sa strašću gledao kako u finalu Brazil na penale „tuče“ Italiju i postaje svetski prvak.
– Svet se vrti oko te lopte – govorio je Galeano, a toliko je dizao u nebesa Mesija da je jednom kazao kako nekadašnji fudbaler Barselone „krije loptu između nogu“.
Još jedno delo, ovoga puta meksičkog pisca Huana Viljora „God is Round: Tackling the Giants, Villains, Triumphs, and Scandals of the World’s Favourite Game“ promenilo je sve. Kada se knjiga pojavila 1995. pisac je izjavio:
– Želeo sam da čitalačka publika izgubi strah do fudbala, a da navijači izgube strah od knjiga!
„Istorija fudbala je tužno putovanje od lepote do dužnosti. Kada je sport postao industrija, lepota koja izvire iz radosti igre iščupana je iz svojih korena. Profesionalni fudbal osuđuje sve ono što je beskorisno, a beskorisno znači neprofitabilno“, pisao je.
Ni naša književnost nije mogla bez fudbala…
„Jedino što me drži to je fudbal. Opet ga igram i to izvrsno. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda, oslobodili su me!“, pisao je Miloš Crnjanski svom prijatelju Andriću, o neutaživoj želji za fudbalom, kojeg je izvrsno igrao.
I mnogi drugi naši pisci nisu mogli bez fudbala u svojim delima, od Stevana Raičkovića, Dobrice Ćosića, Milovana Danojlića do Ršumovića, Duška Radovića, Pere Zupca, Dobrice Erića…
„Sve što smo želeli, sve što smo hteli, to su nam dali crveno-beli“, stihovi su Ršuma, koji su postali nezvanična Zvezdina himna.
Duško Radović će reći:
– Mislim da je fudbal ili jedan oblik lažnog emocionalnog života, ili vrlo važna dopuna našeg mučenog života.
Jedan od najpoznatijih ovdašnjih romana kojem je u fokusu priče fudbal jeste „Crveni kralj“ Ivana Ivanovića, objavljen 1972. godine.
„Ja sam bio ružno pače našeg fudbala“, ponavlja pisac čija je priča o izmišljenoj ličnosti u stvarnim događajima ustalasala birokratsku javnost i izazvala brojne osude. Davnih dana Okružni sud u Prokuplju osudio je Ivanovića na dve godine zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika. Bio je kriv zato što je u knjizi „Crveni kralj“ izložio poruzi SFRJ. Glavni junak, fudbaler Zoran Jugović „omalovažavao“ je Jugoslaviju ovim rečima:
„Ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka. Za Jugu me baš briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga …“
Jedan od najznačajnijih predstavnika „fudbalske književnosti“, koja se prelila i na veliko platno jeste engleski pisac Nik Hornbi. Još pre 30 godina objavio je roman „Stadionska groznica“, u kojem na posredan način priča o odrastanju u senci sveprisutnosti londonskog Arsenala. Tačnije opsesije fudbalom i time kako su sopstveno odrastanje i njegov klub neraskidivo povezani.
– Najpre sam se zaljubio u fudbal, a tek onda u žene. Bila je to iznenadna, neobjašnjiva ljubav bez razmišljanja, ona koja se ne osvrće na bol ili za koju nema prepreka. Posle fudbala, ista stvar se desila s ženama – objasnio je jednom prilikom Nik Hornbi, koji će potom napisati i knjige, kakve su „High Fidelity“ ili „Sve o dečaku“. Ali, sve je krenulo 1992. godine sa „Stadionskom groznicom“, koja je, kao i njegova potonja dela, pretočena u uspešan film. Snimljen 1997. u filmu „Stadionska groznica“ u režiji Dejvida Evansa glumac Kolin Firt igra profesora Pola koji pokušava da uskladi strast prema Arsenalu i privatan život…
Kad su posredi najbolja ostvarenja velikog platna o fudbalu, neminovno je pomenuti film „Beg u pobedu“ Džona Hjustona iz 1981. godine. Radnja filma, u kojem igraju Majkl Kejn, Silvester Stalone, ali i Pele i Bobi Mur, smeštena je u Drugi svetski rat, kad grupa nacističkih oficira dolazi na ideju da nacistički fudbalski tim odigra fudbalsku utakmicu protiv tima sastavljenog od ratnih zarobljenika…
Pre 18 godina Nik Lav režirao je vrsno ostvarenje „Fabrika fudbala“, koje na najbolji način opisuje svu opsednutost Engleza fudbalom. Film baziran na romanu Džona Kinga donosi priču o Frodu Beginsu koji postaje pravi fudbalski huligan londonskog Grin strita, o čoveku koji želi da pronađe mesto kojem će osećati pripadnost…
Film, koji je govorio o istinitom događaju – boravku Brajana Klafa na čelu Lids junajteda, snimljen je 2009. godine. Ostvarenje „Prokleti Junajted“ Toma Hopera, iako se nije proslavilo na boks-ofisu, a pride je optuživano za „istorijsku nekonzistentnost“, kritičari su dočekali s hvalospevima. I danas je ova sportska drama s Majklom Šinom, kao čuvenim trenerom, ali i Timotijem Spalom i Džimom Broudbentom, na listama najboljih fudbalskih filmova.
I iako je još mnogo vrsnih ostvarenja na temu fudbala, jedno je u centar stavilo ženu – fudbalerku. Dok je gledala Svetsko prvenstvo u fudbalu 1998. godine indijska rediteljka Gurinder Čada došla je na ideju da snimi film koji je proslavio Kiru Najtli – „Igraj kao Bekam“. Ako imaš 18 godina, voliš Bekama i umeš da centriraš kao on, ceo svet ti je na dlanu. I bilo bi to tačno da nisi osamnaestogodišnja devojka Džes, pride indijskog porekla…
Ne samo književnost, ili film, već je i muzika neraskidivo povezana s fudbalom. I dok na svakom Svetskom prvenstvu postoji zvanična himna, koju si izvodili razni, od Rikija Martina, do Šakire, bilo je i alternativnijih, a i umetnički doslednijih numera, koje su prigrljene kao svojevrsne fudbalske himne.
Za numeru „You Will Never Walk Alone“ neki će reći da nije pesma, već himna! Pevali su je mnogi, čak i Elvis, ali najznanija je po izvođenju Gerija i Pismejkersa 1963. godine, kad je završila na prvom mestu britanske liste singlova. A napisana je originalno za brodvejski mjuzikl „Karusel“, no kad su je Geri i drugari izveli postala je himna navijača Liverpula i opšteprihvaćena pesma na svim stadionima u Engleskoj, ali i šire!
Ne pripada samo onima u Liverpulu, i posetiocima Enfilda, s obzirom da je Seltik koristi kad se nadmeću u evropskim takmičenjima, pa fudbalski klub Tvente, pa Borusija Dortmund…
A standard, bar kad su fudbalske pesme u pitanju, odavno je postala „Que sera, sera“. I dok je nefudbalskim ljubiteljima poznata po „slatkom“ izvođenju u Hičkokovom filmu „Čovek koji je suviše znao“ 1965. godine „iz grla“ glumice Doris Dej, dve godine ranije The High Keys doneli su originalnu varijantu koja će postati nezvanična himna škotske, ali i irske reprezentacije i njihovih navijača.
„Šta god bude biće, ke sera sera“ pevali su razni, ali ljubitelji fudbala ne zaboravljaju izvedbu Roda Stjuarta.
Engleska kao da je sinonim za fudbal i muziku. I hit Kvina iz 1977. godine „We Are the Champions“ odavno je postao nezaobilazan na stadionima širom sveta. Čak je 1994. kad se održavalo Svetsko prvenstvo u Americi, bila „tematska pesma“. I dok je Fredi Merkjuri više voleo tenis od fudbala, kad je pisao „We Are the Champions“ na umu je, kako je davno priznao, baš imao „najvažniju sporednu stvar na svetu“:
– Želeo sam nešto što je usmereno na fudbalske mase. Nešto što bi svi uglas mogli da pevaju, poput fudbalskog skandiranja. A i mislio sam kako bi bilo lepo da postoji pobednička pesma koja bi značila svakom!
Kada se 1990. održavalo Svetsko prvenstvo u Italiji reprezentacija Engleske, kako su pisali ostrvski mediji, konačno je dobila istinsku himnu. Potpisao ju je engleski sastav Nju order, a u pitanju je pesma „World In Motion“. I dok su Bernard Samner i ekipa pesmu originalno nazvali „E for England“ ovaj naslov zabranila je Engleska fudbalska asocijacija, smatrajući da slovo „E“ može lako da se poveže s drogom „ekstazi“…
Pesma je preimenovana, a osim članova Nju ordera, u snimanju je učestvovala maltene čitava reprezentacija Engleske, a naročito se istakao Džon Barns. I danas je, zanimljivo, ovo jedina pesma Nju ordera koja je bila na prvom mestu britanske liste singlova.
Još jedan engleski bend, Farm snimio je iste godine, 1990, ali u novembru numeru „All Together Now“. I vrlo brzo ova numera postala je maltene himna Evertona. Obrađivali su je mnogi, čak i Žan-Mišel Žar, a 2004. upravo je ova numera bila noseća za kampanju reprezentacije Engleske u pohodu na Evropsko prvenstvo.
A ako je jedna kompozicija zacementirana kao jedna od najboljih fudbalskih pesama svih vremena onda je to „Nessun Dorma“. Iako je italijanski tenor Lučano Pavaroti još 1972. godine prvi put izveo finalnu ariju iz Pučinijeve opere „Turandot“, kada se 1990. godine održavalo Svetsko prvenstvo u Italiji, britanski javni servis BBC „vratio ju je u život“, s obzirom da ju je koristio kao zvučnu podlogu za izveštavanje sa Svetskog kupa.
Englezima nije dugo trebalo da je „usvoje“ kao nezvaničnu himnu. A kada je četiri godine kasnije Pavaroti, s Plasidom Domingom i Hozeom Karerasom izveo „Nessun Dorma“ uoči finalne utakmice Svetskog prvenstva u SAD između Brazila i Italije, uz prenos u stotinu zemalja sveta, povratka nije bilo… „Nessun Dorma“, Tri tenora i fudbal ostali su zauvek vezani!
Bonus video: Srbi na ulazu u stadion u Kataru
