Vreme kada se "sudilo" antologijama pesama: Zaboravljena istorija srpske književne scene šezdesetih

Sudeći po analizama JNA u nekadašnjoj Jugoslaviji, na puteve izdaje najčešće se skretalo zbog novca i žena. Da su i među literarnim dušama i romanopiscima tog vremena postojali isti ili slični „viši razlozi“ i niske strasti, svedoče sva ona zvučna „pucanja“ čvrsto skovanih prijateljstava, bratimljenja i kumstava.

Za pesnike i pisce novac nije bio problem. Novca nije bilo. Pa ipak krajem 60-ih i početkom 70-ih, „autorski tabak plaćali smo koliko je iznosila prosečna mesečna zarada u Srbiji“, nije krio Aleksandar Saša Petrov, osnivač i glavni urednik časopisa „Književna istorija“. Teško da postoji ijedan književni časopis u Srbiji koji danas za 16 strana eseja, pripovetke isplaćuje autoru 1.000 evra honorara, koliko je iznosio avgustovski prosečni bruto lični dohodak u Srbiji.

Petrov, nekada i predsednik Udruženja književnika Srbije (UKS), na Davičov predlog „Nolitu“ je ponudio eseje i kritike „U prostoru proze“. Honorarom koji je dobio od „Nolita“ te ‘68. mogao je da kupi kola. „I to ne ’fiću’, već ’fijat 850’“, objasnio je Petrov.

Teško da bi se neko i od starijih članova UKS (pri)setio kada je njihovo udruženje nekom od svojih članova dodelilo stan? Kao, recimo,1966. kada su predati ključevi četiri stana članovima: Petru Gudelju, Borislavu Mladenoviću, Bori Ćosiću i Brani Petroviću. Da li biste se baš iz prve setili šta je napisao Gudelj? Miljenko Jergović zna odgovor.

Iste godine iz Fonda za pomoć piscima podeljeno je dva milona dinara. Mirku Kovaču i Danilu Kišu po 200.000, Danku Popoviću, Draganu Kolundžiji po 100.000 dinara. Isti iznos pomoći dobija još šesnaestoro književnika i pesnika.

Đavoli dolaze s Buletom

Propusnica za UKS Miodraga Bulatovića bila je njegova prva knjiga asocijativnog naslova „Đavoli dolaze“. Predložio ga je, ne uz odobravanje mnogih članova, sam Ivo Andrić uz racionalno objašnjenje. „Ako ne uđe na vrata, ući će nam na prozor.“ U klinč s ovim ultimat fajterom srpske književne scene nije hteo ni Borislav Pekić, kada je Danilo Kiš od njega i Mirka Kovača tražio da napadnu Miodraga Bulatovića i Branu Šćepanovića (polemika Kiš - Dragan Jeremić i ostali, zbog „Časa anatomije“  i „Narcisa bez lica“).

„Danilu sam jasno rekao da nemam nameru da se na taj način uključujem u polemiku i da ću o tome pisati na svoj način, ali da na neki direktan napad na Bulatovića i Šćepanovića ne može računati. Ne samo zato što to nije moj stil, već i zato što u jednoj polemici s Bulatovićem ja ne bih ostao čitav, jer ne bih mogao da upotrebim sredstva koja bi on upotrebio“, piše Pekić u svom dnevniku („Život na ledu“ II).

Iako je katkad srpska književna scena ličila na zverinjak, nisu joj nedostajali poseban stil i duh. Tome u prilog i jedan neobičan književni proces. Krajem 1956. u prepunoj dvorani Ateljea 212 održano je suđenje književnom kritičaru Zoranu Mišiću. Povod je bila njegova „Antolgija srpske poezije“ (NOLIT). Predsednik suda bio je Dušan Matić, tužilac Eli Finci, a branilac Borislav Mihajlović Mihiz. Svedoci: Branko Pleša i Vasa Pantelić čitali su stihove iz „Antologije“. Mišić je na optužbe odgovorio da je „inkriminsano delo“ sastavio po savesti i nepristrasno dok je Mihiz kazao da se slaže sa tužiocem, da je u knjigu mogao ući ovaj ili onaj pesnik i da on može nabrojati još više pesnika kojih u knjizi nema, nego tužilac. Mišić je većinom glasova „oslobođen“, baš kao što je Vrhovni sud Srbije 1962. doneo oslobađajuću presudu za Oskara Daviča.

Oskar u ringu

Poznatog pesnika i pisca, koji lične stavove nije kovertirao već je hazarderski i otvorenog garda, svakome „izlazio na crtu“, tužili su Čedomir Minderović i Erih Koš. Davičo ih je u intervjuu titogradskoj „Pobjedi“ uvredio nazvavši ih „servilnim đacima, a ne umetnicima, koji misle račundžijski” uz to i „monolističke ambicije i tendencije“. Po oslobađajućoj presudi i Davičo je „presavio tabak“. Tužio je Minderovića zbog klevete iznete u „Književnim novinama“ nazivajući ga „mistifikatorom i egzibicionistom“. Sud je baš kao u Davičovom tako i u Minderovićevom predmetu doneo oslobađajuću presudu.Novom suđenju, u kom se Davičo posebno istakao, prethodila je „Antologiju srpskog pesništva“ (SKZ 1964) Miodraga Pavlovića. Posveta koja je pratila antologiju podsetila me je na glavni naslov beogradskih novina pred kraj rata: „Ruske jedinice oslobodile Beograd“ (1944). Godinu dana kasnije: „Ruske i jedinice Vojske Jugoslavije oslobodile Beograd”. Sledeće 1946 „Jugoslovenske jedinice sa ruskim oslobodile Beograd” i konačno oktobra ‘47. „Jugoslovenske jedinice oslobodile Beograd”. Naime, u prvom izdanju „Antologije srpskog pesništva“ stajala je Pavlovićeva posveta: „Prijatelju i pesniku Vasku Popi“.

U drugom izdanju Popa više nije bio prijatelj već samo „Pesniku Vasku Popi“ . U trećem ni prijatelja, ni pesnika, ni Vaska Pope. Do razlaza, raskida velikog prijateljstva došlo je čini se na Bledu. Miodrag Mija Pavlović je, prema sećanju Aleksandra Petrova („Memoroman“), zamerio Vasku da ga je, opijen iznenadnim uspehom, potpuno zaboravio tokom Kongresa PEN-a na Bledu. „Zahvaljujući samo jednoj pesmi ’Maloj kutiji’, pročitanoj na otvaranju, na engleskom jeziku, Vasko Popa je bio odmah prepoznat kao veliki pesnik. Vasko je postao zvezda tog međunarodnog skupa, a prema Miji, nije iskoristio priliku da strance upozna s još jednim velikim srpskim pesnikom, svojim najboljim drugom. Došlo je do kraćeg pomirenja, ali vrlo brzo i do konačnog razlaza Pope i Mije Pavlovića“, navodi Petrov.

Tupava mucanja popa Nikanora i Vaska Pope

U samoj antologiji inače našle su se samo dve Šantićeve i Rakićeve pesme. Istim brojem pesama zastupljen je i Miloš Crnjanski dok je Vasko Popa najzastupljeniji, sa deset puta više pesama – 20.

Miodragu Pavloviću te 1964. nije bilo lako. Dobrica Ćosić razdrljenih grudi u intervjuu „Novostima“ tvrdi: „Ova antologija može da uđe u antologiju neukusa i pokondirenosti. Molim čitaoce ’Večernjih novosti’ da kada na ulici sretnu Vaska Popu da ga dobro zagledaju i provere jesu li mu se zacrvenele uši. Priznajem, ja sam se zastideo“, naveo je Ćosić, koji je sedam godina kasnije, kao predsednik Srpske knijiževne zadruge, koja je objavila antalogiju, Popu nazvao „zlatoustim”.

Pavlovićeva antologija, koja je, kako se obično kaže i u drugim prilikama „uznemiriila javnost“, nailazi i na direkt Oskara Daviča. U pismu upućenom Pavloviću Davičo navodi da ne želi da se nađe u njegovoj antologiji iz dva razloga.

„Ne verujem u vaš ukus i to što ste me ponovljeno uverili u vašu pesničku nedarovitost i vaše nemanje smisla za vrednost jezika kojim pišete nedopustivo loše i za jednog lekara ( Pavlović je po struci lekar prim. aut.). Takođe, ne želim da ja kao vojujći atesit i humanist, pokrivam tupava mucanja ni popa Nikanora ni Vaska Pope.

Pavlović je prinuđen da iz svoje antologije izbaci četiri Davičove pesme, ali nije stigao da ih izbriše iz sadržaja. Sledilo je suđenje još jednoj „Antologiji srpskog pesništva“. Za poseban Dan JNA – 22. decembar u Domu omladine održano je suđenje. Učestvovali su Zoran Gluščević, Miodrag Maksimović, Miroslav Egerić, Milisav Mirković. „Sudsko veće“ presudilo je da se „Miodrag Pavlović oslobađa optužbi“, jer je „celokupnim svojim dosadašnjim delom bio zatočenik poezije“.Bonus video: Gojko Božović o Albahariju