Andrej Bunuševac: Gade mi se narodnjaci, pa neka me kritikuju mladi levičari koji se lože na “narod”

Izložba "Novi dani" akademskog slikara Andreja Bunuševca (Beograd, 1974) predstavlja retrospektivu njegovih slika i crteža rađenih u kombinovanoj tehnici, u periodu 1996-2024, od fakultetskih dana do danas. Bunuševac je završio Master studije slikarstva 2013. na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, u klasi profesora Dragana Jovanovića. Studirao je i vajarstvo na FLU 1994-1996, a ikonopis 2003-2006 na Akademiji umetnosti i konzervacije SPC, gde je i apsolvirao. Dobitnik je dve nagrade: Zlatna paleta ULUS-a za najbolji rad u domenu slikarstva za 2022. godinu, i prve nagrade na Festivalu kratkog filma „Lo – Fi /video/ Rex“ 1997. godine.

- Moja prva ozbiljna samostalna izložba koju sam izveo 2010. u galeriji Doma kulture Studentski grad sa Maidom Gruden, zvala se “Poslednji dani”. Tada sam živeo neku vrstu lične apokalipse. U odnosu na taj, u vremenu veoma otegnuti period, osećam da za mene dolazi neko novo vreme. Tako sam izložbu koja zatvara taj ciklus i nazvao: “Novi dani”. To je želja da se zatvori krug i uđe u nešto novo, jedna tradicionalna holivudska prekretnica, u kojoj protagonista izlazi iz krize i ulazi u novu krizu koja ima pozitivne predznake i ishodišta. Naziv ima veze i sa magijom misli i reči, ali pre svega iskazuje želju i potrebu za pozitivnom promenom – priča Andrej Bunuševac za Nova.rs.

Kako bi ti opisao svoj stil?

- On nastaje spontano i u mom slučaju ima svoju vremensku konzistenciju, tako da na izložbi možete videti direktnu vezu između crteža iz 1996. sa slikom iz 2010, pa vezu te slike sa triptihom iz 2022… Stil je vrlo raznovrstan u izvedbi kad se pogledaju radovi. Volim snažne boje, crtačku spontanost, izraz koji snažno utiče na ljudsku percepciju. Trudim se da se izražavam što direktnije, tako da je stil vrlo komunikativan. Na početku, na studijama, shvatio sam da stvaranje iziskuje egzaktnu egkzekuciju, artikulisan napor kojim se prazni životna energija iz uma kroz ruke u papir, dok papir (nosioc) vraća silu nazad u um, stvara se povratna sprega sile, materijali su medijum. Misao, um, to je moj medijum. Što se uprošćeno kaže radim iz glave. Trudim se da budem što iskreniji sa motivima. Prenos motiva na nosioca je magični deo, koji nikad nije pod potpunom kontrolom, čak želja za kontrolom zna jako da smeta stvaralačkom procesu.

Tvoj otac Kosta Bunuševac je bio veliki umetnik, cenjen slikar i performer. Koliko je uticao na tebe?

- On je bio svojevrsni genije beogradske likovne scene, totalno autentičan lik. Pripadao je umetničkom pravcu, koji se razvio u SFRJ, koga danas uopšte nema u istoriji umetnosti, nema ime. On, Vladimir Jovanović Vlaja, Radovan Hiršl i drugi, stvorili su nešto novo u Beogradu sedamdesetih godina, što je, na primer, pokrenulo novi talas u muzici osamdesetih. To je scena koja se vrtela oko SKC-a i Doma omladine. Moj ćale je pravio alternativne predstave, performanse... To je scena koja je bila savremena i paralelno se razvijala sa konceptualnom i performativnom umetnošću, čiji je današnji glavni predstavnik u svesti građanstva Marina Abramović. Oni su retko dokumentovali projekte, nisu imali love ili ih nije ni interesovalo. Nisu bili dovoljno ambiciozni, previše su bili ležerni. Na ćaleta fizički ličim, i po pokretima, a čak i psihički. Ali i na kevu, od koje sam takođe nasledio genetske predispozicije za bavljenje umetnošću, tako da sam po začeću i rođenju bio blagosloven ili proklet belegom stvaralaštva. To što sam sin Koste Bunuševca, donosi mi dobrobit u mom poslu. Dopada mi se što nastavljam očev zanat, dobra umetnost je neuništiva. Svašta sam od ćaleta naučio, rekao mi je jednom kad sam imao oko 32 godine: “Nije bitno šta radiš, bitno je da radiš”. To je mistična rečenica koja se odnosi na svet slikara, crtača i grafičara, fotografa, muzičara, filmadžija, igrača, pisaca i tako dalje, koju samo upućeni u tajna znanja zanata mogu razumeti, iako na prvu loptu zvuči banalno.

Vaš odnos je bio blago rečeno kompleksan?

- Kad su se moji razveli, ćale je „odlepio“, nije oprostio kevi što ga je ostavila. Ja sam tada imao tri godine. Ubrzo se oženio novom ženom i sa njom napravio mog pokojnog brata Vidana Bunuševca koji je bio 1979. godište. Zadatak svakog oca koji ima dva sina iz dve porodice, jeste da integriše, da spaja prethodnu porodicu sa novom porodicom, tako bi trebalo da bude. Moj otac je pored toga što je bio tako ludo interesantan lik, istovremeno bio i klasični patrijarhalni Balkanac. On te dve porodice nije spojio, nije nikada uspeo da nadvlada taj sukob. Ne optužujem ga, ja mu opraštam sve grehe, kao što svima praštam kako znam i umem, ne mogu reći za sebe da sam hrišćanin ako bi se vodio duplim aršinima. U tom odvajanju dveju porodica mog oca, postradali smo svi, i on i moj burazer i ja. Ovo što kažem treba da bude upozorenje svim očevima i majkama, da ne ruše veze između prve i druge a možda i treće i četvrte porodice. Ljudi treba da žive u ljubavi i zajednici, komunalno, kako bi deca rasla normalno i kako bi oni sami bili srećni, što naravno ne biva uvek.

Kao Kostin sin upoznao si mnogo umetnika. Ko ti je najviše imponovao od njegovih prijatelja?

- Ćaletovi bliski ortaci su bili “ludilo” - Saša Brusilovski, slikar, Ljubomir Šimunić Šime, legendarni beogradski fotograf i filmadžija… To su ljudi koji su na mene ostavili jak uticaj. Najviše od svih njegovih prijatelja mi je imponovao Dušan Kojić Koja, imali su zajedno bend “Beogradska prevara uličnog i nadzemaljskog sjaja” pa me matori vodio na koncerte. Koja je bio legenda, bio sam sa ćaletom u bekstejdžu na jednom koncertu Discipline kičme na “Mašincu”, to je sve grmelo kako su svirali, bio sam zgranut koliko je bilo dobro. Ja sam tada sa mojim prijateljem Nemanjom Kojićom Kojotom imao bend, slušao se hard core i death metal, bili smo “naloženi” klinci. Koja i ta njegova ekipa su bili vrh za mene u tom klinačkom dobu. Nažalost, posle moždanog udara ostao je u Londonu. Naš zajednički prijatelj mu je preko Vibera nedavno poslao poruku da imam izložbu, a on je odgovorio: “Kaži mu da ga volim, da mu je ćale bio genije i da je mnogo uticao na mene.” Baš me potreslo.

Šta te još zanima osim slikarstva?

- Pre svega muzika i to eksperimentalna. Sviram nekoliko instrumenata i dobro poznajem softver na kojem se stvara muzika. Hoću sa muzikom da radim na galerijskom nivou, a i konceptualno uključujući i performans art i rad na netu. Moj ćale je obožavao muziku, sam je pravio instrumente i svirao ih iako je bio operisan od sluha. Njima je idol bio Dejvid Bouvi, sekli su vene na njega, tada niko nije slušao narodnjake, koji su sada opšte mesto u životima miliona mladih u regionu. Gade mi se narodnjaci, pa neka me kritikuju mladi levičari, koji se lože na “narod”! Takođe, hoću da napišem SF roman, SF psihodelija u štivu, to je moj žanr.

Ti si u mladosti imao period kada si bio iskreni vernik, ali danas to više nije slučaj.

- Ja sam se u crkvi krstio i venčao 1999. i od tada sam uredno, skoro svake nedelje, išao na liturgije. To je trajalo do 2019. godine. Još od starta sam intuitivno osećao da odnos između mene i te institucije ne ide baš dobro, što mi je kako je vreme odmicalo postajalo sve očiglednije. Nisam imao na koga da se oslonim u pogledu teologije, koju sam prilično dobro poznavao, dotle da je od crkve počelo da mi biva muka, osećanje kao da si u duhovnom zatvoru. Nas nekoliko prijatelja u našoj crkvenoj zajednici, okrenuli smo se levičarskim konceptima. Trebalo mi je dugo da razumem da crkvena ideologija sa anarhizmom i komunizmom ide kao babe i žabe. Najviše me je nerviralo što čak i u toj levičarskoj varijanti Bog ostaje gospodar nad čovekom, dobri i milostivi gospodar, ali ipak gospodar. U procesu sam otkrivanja, tako da ga nazovemo, “novog hrišćanstva” i nisam jedini. Milioni hrišćana su očajni na šta im liče crkve. Ja sam siguran da i za crkve predstoje “Novi dani”. Ili će se stvar menjati ili će propasti, što isto važi i za društveno uređenje, za koje je upitno da li ga uopšte više i možemo nazvati kapitalizmom, to je neka nova morbidnost, jedan horor bez istorijskog premca. Nalazimo se na istorijskoj prekretnici.

Član si ULUS-a, kakva je situacija trenutno sa udruženjem, i koji su najveći problemi naših umetnika?

- Kako je ranije bilo, sada je super. Program je odličan, evo paralelno sa mojom izložbom, koju je napravilo Udruženje, odvija se izložba slovenačke grupe IRWIN u “Cvijeti”. To je kultna umetnička grupa, po nekoj logici trebalo je da izlažu u MSUB-u, a ipak su se opredelili za ULUS. Postoji nivo koji su moji prijatelji i kolege iz Udruženja stvorili od 2019, bukvalno je transformisano u pozitivnom smislu. Osnovni problem umetnika kod nas je besparica, nedostatak sistemske pomoći države. Ako država hoće da bude moćna, potrebna joj je jaka umetnička scena, snažna kultura. A pošto se baš i ne ložim na koncept jake kapitalističke države, Srbija u tom smislu i nije loša, ako je moguće zanemariti siromaštvo. Mora da se “šljaka”, da se ide na posao. Mog ćaleta je podržavala porodica i njegova i njegove druge žene, on nikad nije išao na posao, imao je sreće, to mu je stvorilo prostor za rad. Klasičan posao je za umetnike pakao.

Bonus video: Priča o Urošu Prediću: Slikar čija dela čuvaju istoriju srpskog naroda