0
Videli smo kako se žrtvuje individualna sloboda. Ja se toga plašim. Političari najavljuju da će svet biti drugačiji. Da li će to samo značiti da će politička moć i kontrola biti pojačana? Sigurno će doći do toga, kaže naš pozorišni reditelj Andraš Urban.
Razgovarali: Marija Jakovljević i Milojko Božović
Andraš Urban je jedan od najoriginalnijih i najangožavanijih savremenih pozorišnih stvaralaca u regionu. Pored rediteljskog posla vrlo uspešno vodi subotičko pozorište “Deže Kostolanji” i organizuje sve značajniji festival “Dezire”.
Pandemija ga je zarobila na Paliću, dok mu je porodica raštrkana od Sente, preko Mađarske, do Sarajeva.
Kako ste se vi i vaše pozorište „Deže Kostolanji “ suočili sa ovom krizom?
– Bili smo pred dve premijere i pred početak rada na novoj predstavi. Mi smo malo pozorište u kome ima svega 100 mesta pa smo se na početku čak i dvoumili šta da radimo, ali smo na Dan pozorišta krenuli da emitujemo predstave na internetu, naši glumci su se povremeno obraćali publici putem video poruka. Imamo dva problema: na jesen bi trebalo da održimo 12. Desire central station festival i trebalo je da imamo niz predstava mađarskih pozorišta koja rade van Mađarske. Sve je to za sada neizvesno. Ova epidemija je došla baš u nezgodno vreme. Kokan Mladenović je kod nas napravio predstavu „Gustav je kriv za sve“ za koju smo dobili mnogo poziva za gostovanje i bili selektovani za mnoge festivale, koji su sada ili otkazani ili se još uvek ne zna šta će biti s njima. Sve je na stend baju.
Pripremate li novu predstavu?
– Ja sam morao da otkažem tri svoje predstave koje je trebalo da radim. Sam sam na Paliću, moja deca žive u Mađarskoj, moj životni partner je u Sarajevu, moj stari otac u Senti. Ja sam zarobljen tu.
Da li vas ovo vreme podstiče na stvaranje?
– Ja nisam od onih pozitivaca koji govore o karantinu kao da je to susret sa samim sobom i nekim novim otkrićima. Ovo je težak period, a čovek ne želi da izgubi vreme i da prizna poraz pa se nada da i ovo vreme nosi nešto dobro u sebi. Međutim, teško je ovo podnositi, ne samo izolaciju nego i sve što se dešava.
Jedno od velikih aktuelnih pitanja, koje su epidemija i vanredno stanje samo podebljali, je položaj umetnika u našem društvu i nemaran odnos države prema kulturi. Kako vi vidite te probleme?
– Mislim da su slobodni umetnici u jako lošem položaju i da je to sramotno. Naše pozorište je iz sopstvenih prihoda isplatilo sve umetnike koji su bili angažovani u zakazanim predstavama, iako one nisu izvedene. Strašno je da ni Ministarstvo kulture, ni Vlada ne govore o kulturi i posmatraju je kao nešto sporedno, ali to govori o ljudima, ne o sistemu. Govori baš o ličnostima koje pripadaju mejsntrim politici ili politici uopšte. Lako je zanemariti. Njima kultura nije bitna. Samostalni umetnici bukvalno imaju problem sa preživljavanjem, drugi imaju platu, ali nisu samo pare u pitanju. Vrlo je teško ljudima koji su kreativni i kojima je to sastavni deo života. Ne verujem u talas navale pozitivnosti. Kada počnu da se prazne frižideri i kada svima dojadi da se ponašaju kao motivacioni treneri, onda vidite da ima i drugih problema. Svako je sigurno došao do toga da uveče oseti strah, da se zapita kakav će biti svet, kakav je taj svet danas. Svi političari govore da će se sve promeniti i ništa neće biti kao ranije. Toga se i plašimo, kako će se promeniti svet, ali ne zato što je sada to toliko dobar svet.
Basara kaže da je rat protiv Kovida-19 glupost astronomskih razmera, Jergović ističe “ako vam je zdravlje važnije od slobode onda bolje da nikad više ne izađete napolje”, Rajko Grlić pak tvrdi da će nam tek oduzimati slobodu pozivajući se na koronu. Šta vi mislite o načinu na koji smo se borili protiv ovog nevidljivog neprijatelja?
– Videli smo sve načine manipulacije i stalno smo se pitali zašto se to radi na takav način. Zašto se u jednom trenutku pravi atmosfera da je sve gotovo, da je sve olabavljeno, a onda krivimo narod da ne sluša? Onda smo videli da se jedan deo naroda kažnjava, drugi se ne kažnjava, da politika ne sme da dira u neke stvari, a neke baš sme da gazi. Vrlo se kontradiktorno ponašalo. U jednu ruku je to bilo svesno, a u drugu možda je u pitanju bilo ljudsko neznanje. Za sve ovo vreme prikupljene su ogromne količine informacija o ljudima, i u sociološkom i u ličnom kontekstu, i vrlo je opasno koja će vrsta političke moći biti korišćena u budućnosti. Videli smo kako se žrtvuje individualna sloboda i kako to uopšte nije bitno, da vrlo lako može da se devalvira. Ja se toga plašim. Zato sam rekao da političari najavljuju da će svet biti drugačiji. Da li će to samo značiti da će politička moć i kontrola biti pojačana? Sigurno će doći do toga.
Tokom ove krize najčešće su, kao simbol autokratskog vladanja, spominjana dva imena – predsednik Srbije Aleksandar Vučić i mađarski premijer Viktor Orban. Kako se vama čine ta dva sistema vladavine s obzirom na to da funkcionišete u obe zemlje?
– Ja sam u suštini za individualnost i slobodu. Ne volim nijednu politiku koja svojata određene društvene vrednosti, društvene pojmove i određuje kada ste dobri, kada ste tvrdoglavi. Sa takvim autoritarnim pristupom privatizuju se vrednosti. Što se tiče političkih stranaka, postalo je vrlo opasno kritikovati ih, i ceo svet ide u tom pravcu. To nije priča samo o Vučiću i Orbanu. Vidite da ogroman deo naroda to prihvata i veruje u čvrstu ruku. Ja ne verujem i mislim da nije dobro svesti tu priču na simbole tih politika. Jako je bitno govoriti o ličnoj odgovornosti ljudi koji to podržavaju. Mi smo skloni da odgovornost prebacujemo na drugog, amnestirajući sami sebe. To smo videli i devedesetih godina, za vreme ratova. Za sve je bio kriv neko drugi, a ljudi koji su izrastali iz toga i dan danas plaćaju. Izrazito sam protiv tog politizovanja gde se pojavljuju očevi nacija i sve rešavaju. Vidimo to u našoj svakodnevnoj politici – “obratićemo se predsedniku pa će on to srediti, a obratićemo mu se ovako jer se znamo”. To je naš problem.
Mislite da smo licemerni?
– Vrlo smo licemerni. Što se tiče Orbana, svi su se pobunili protiv te ograde koju je postavio na granici i uzvikivali: “To je fašizam”, a kada je migrantska kriza obuhvatila i teritorije sa kojih su dolazile takve osude, došle su i još radikalnije mere. Isti ti ljudi, koji su kritikovali, posle su se mnogo nepravednije ponašali. Daleko da ja branim Orbana, ali mnogo mi je značajnije da obratim pažnju na licemerje pod zastavom neke slobode, nego da pljujem po određenim političarima. Vi niste liberal, niste slobodni, samo zato što pljujete po nekim političarima.
Da li ćemo posle iskustva sa ograničavanjem sloboda tokom epidemije postati još pasivniji u borbi za svoje slobode i demokratska prava?
– Najradije bih odgovorio: Baš obrnuto. Ali, to je ipak utopija. Kod jednog dela naroda sigurno će biti obrnuto, bar se nadam. S druge strane, činjenica je da smo dva meseca živeli odričući se svih tema van naših ograda, kuća, stanova. Čovek nije imao uticaj na stvari i morao je da razmišlja o svojoj egzistenciji, u psihičkom i materijalnom smislu, ali taj kolektivizam u načinu upravljanja i dalje će ostati. Bojim se, i dalje će nas voditi kao stado. Imam neku nadu da će kod jednog broja građana postojati potreba da učestvuju u društvenom životu i da ne prihvataju, da ne budu ti amnestitori.
Kako vidite budućnost pozorišta, hoće li postati “onlajn”?
– Dokazano je da se kultura smatra manje bitnom stavkom u državi, samim tim što se država kulturom ne bavi. Nisu problem samo iznosi, nego činjenica da se ova država ne bavi kulturom. Ne mislim da će to dovesti do bilo kakve revolucije u teatru i da će sve ovo uticati na formu teatra. Bilo je od strane medija vrlo pogrešno korišćenih termina „onlajn pozorište“. To nije onlajn pozorište. To su snimci pozorišnih predstava koje se mogu gledati u onlajn prostoru. Digitalna komunikacija i postojanje virtuelnih prostora nateraće svakog da se pozabavi time. Ljudi će morati da se bave time. Evo i onlajn škola je naterala decu i roditelje da steknu malo više znanja o tim sredstvima. Ali, u biti, pozorište se neće promeniti.
Kako mislite da će biti rešeno pitanje nametnutog nam socijalnog distanciranja kad je u teatru kontakt neophodan?
– Što se tiče socijalnog distanciranja, mi smo sposobni da publiku rasporedimo kao u avionima, ali ako je to pravilo i za mizanscen, onda se zalazi u određenu umetničku kategoriju. Vi sada treba da režirate predstavu, a da glumci ostanu na rastojanju dva metra bez umetničkog razloga. Biće navale i nekih projekata koji se tiču korone i pandemije. U društvenom kontekstu to i nije nezanimljivo kada gledamo kako se čovek ponašao u svemu ovome.
Pročitajte još:
Šta ste vi ovih nedelja čitali, gledali, slušali?
– Ja nisam naučio korejski (smeh). Čitao sam, držao dijetu, provodio vreme sa svojim psom, gledao serije, razmišljao, planirao projekte i kao direktor teatra imao sam svakodnevnu komunikaciju. Ne mogu da se pohvalim da sam se baš bavio nečim posebno u izolaciji. Uopšte ne podržavam te “super ljude” koji kod drugih prouzrokuju da se osete kao da nisu bili korisni tokom ova dva-tri meseca. To je isto kao kada gledate one plastične žene pa se loše osećate što ne izgledate tako. Bilo mi je čak i degutantno na početku kada su ljudi sa radošću objavljivali šta je sve postalo dostupno onlajn. Ja sam se uglavnom trudio da budem pozitivan prema svima i svi umetnici su imali taj pristup da pokušaju da održe duh u ljudima, da oni ne očajavaju.
Koje predstave planirate da radite?
– U pozorištu “Kostolanji” treba da završim predstavu sa radnim naslovom “Vid”, koja se bavi vizuelnošću u teatru, i “Sindikat” u kojoj se bavimo temom kako laž postaje istina. Skoncentrisao sam se na pozorišni život mahom Subotice. Priča kako glumci stvore sindikat i krenu da se razračunavaju sa mnom i sa politikom i svima okolo koristeći laž i predstavljajući sebe kao žrtve u celoj priči. Trebalo je 13. marta da krenem u Bitolj da radim predstavu “Koriolan” na osnovu Šekspirovog dela, pa u Pešti je trebalo da počnem da radim “Mefisto”, ali ništa od toga. Stvari koje sam čitao u vezi su sa tim projektima. Kada ću nastaviti da radim ne znam, jer se najavljuje i drugi talas korone za jesen. “Koriolan” je zanimljiv za ovo vreme, to je priča o problemima i sukobu oko demokratije. Može biti poučno jer pokazuje kako se gubi demokratija.
Kada očekujete povratak u pozorište?
– Rediteljka (Kinga Mezei, prim.aut) koja radi predstavu „Rastrgajte me“, počela je krajem marta putem interneta probe i one i dalje traju. Svi rade od kuće, glumci obavljaju zadatke koje im daju reditelj i dramaturg, ali za sada nemamo informacije kada ćemo moći da se vratimo probama u pozorištu. Imamo troje-petoro glumaca sada na platnom spisku i oni će sledeće nedelje krenuti na treninge poštujući distancu, ali za sada nemamo ni nagoveštaj kada će pozorište moći da počne da funkcioniše. Ja i ne vidim razloga da se to radi po svaku cenu dok je ovakva situacija. Još nije kraj i glupo je postavljati se kao da je kraj svemu, kada znamo da nije. Nadamo se bar nekom predahu. Dolazi leto, svi nešto čekamo. Ja lično najviše čekam da se otvore granice, da odem u posetu deci ili da meni neko dođe u posetu.