Anđelina Džoli iz Venecije: Tužna sam što Marija Kalas ne može da vidi ovaj film i shvati koliko je bila voljena

Jedan od njih je Pablo Larajn sa ostvarenjem "Maria" koje je pre sinoćne premijere predstavio mnogobrojnim novinarima u Veneciji.

Kako je objasnio, "Marija" se fokusira na burnu, lepu, i tragičnu priču o životu najveće svetske operske pevačice, tokom njenih poslednjih dana 1977, kada je umrla sa svega 53 godine. Upitan na početku zbog čega je odlučio da snimi film baš o Mariji Kalas, Larajn je uzvratio pitanjem – A zašto da ne?

- Volim operu od detinjstva i od kada sam počeo da se bavim ovim poslom uvek sam se pitao zašto nema toliko filmova o operi, kada je to tako zanimljiv, intrigantan i magičan svet. A, kada sam se konačno odlučio da to ja uradim, o kome bih drugo pričao nego o najvećem i najznačajnijem glasu na svetu – Mariji Kalas!

Larajn je istakao da je Stiv Najt napisao predivan scenario bez kojeg ništa ne bi mogli, ali da pre svega film ne bi ni postojao da nije bilo “jedne jedine Anđeline Džoli” koja je svojim talentom i trudom doprinela da ovaj film postane prava proslava života Marije Kalas.

Anđelina Džoli se zahvalila reditelju na prilici da glumi glavnu ulogu, priznavši da joj je najveći strah da ne razočara sve one koji vole i cene Mariju Kalas.

- Volela bih da oni koji su je znali, koji su bili Marijini obožavaoci, budu zadovoljni, da ih ne razočaram već da im u srcu bude drago što smo na pravi način odali počast takvoj ženi. Za one koji nisu upoznati s njenim likom i delom, volela bih da ovaj film bude prozor u taj neverovatan svet opere i operskih pevača - kazala je Džoli priznavši da je njen muzički ukus ceo život bio usmeren ka rok i pank muzici, ali da, što je starija, sve više otkriva klasiku, a sada i operu:

- I dalje ću prvo pustiti Kleš (smeh), ali, kada s godinama proživite mnogo toga, kada osetite najveću bol i najveću ljubav, shvatite da klasika i opera imaju taj zvuk koji može dopreti do duše svakog od nas i da na najtačniji način prenesu bol i ljubav tom silinom.

Glumac PjerFrančesko Favino koji tumači jednu od glavnih uloga, kazao je da ljudi žele da budu kraj nekog kao što je Marija Kalas jer žarko žude da budu bar na trenutak obasjani njenom svetlošću kako bi se i oni osećali vrednima.

- Baš zbog toga, ona je bila izolovana u svom domu, sa samo dvoje ljudi pored sebe. Oni su joj bili više nego zaposleni, oni su joj bili porodica veća od njenih rođaka. Sve što su oni u životu bili, bili su zbog toga što su blizu nje. Voleli su se i čuvali je poput anđela čuvara - kazao je Favino.

Govoreći o Mariji Kalas, Anđelina Džoli je istakla da je disciplina bila najvažnija stvar kada je reč o životu operske pevačice.

- Marija Kalas je sama rekla da kada nešto stvaraš ne razmišljaš prvo šta ti osećaš ili misliš o tome, već slušaš šta kaže kompozitor. Onda se usmeriš ka cilju, budeš disciplinovana u učenju i neprestanom vežbanju. Na kraju kada znaš da si sve dovela do perfekcije, pustiš sebe i svoju emociju u to. Meni je Pablo dao prostora da osetim kada je trenutak da mogu da pustim emociju i sebe i napravim nešto najsavršenije što mogu.

Reditelj Larajn je priznao da je bilo teško da o tragičnom životu i kraju Marije Kalas ne naprave film koji je previše mračan.

- Njen život je bio tragičan, kao i njena smrt, ali ovaj film je pre svega priča o jednom biću koje je svoj talenat i dar podarilo drugima, ali je bilo vreme da pronađe svoju sudbinu.

https://www.youtube.com/watch?v=cc7iFR69qM4

Govoreći o tragediji njenog života, Džoli se prisetila jednog posebnog trenutka sa snimanja:

- Sedela sam ispred ogledala s njenim naočarima na licu, ogrnuta njenim ogrtačem, i razmišljala sam o tome koliko je bila velika, ali koliko je samo bila usamljena. Osećala sam se tužno što ne može da pogleda ovaj film koji slavi njen život jer mi se čini da je otišla ne znajući koliko je bila voljena i poštovana. Što je razumljivo jer kada je pred smrt želela da se vrati, kada je ponovo zapevala, kritika ju je napala. Bili su jezivo surovi. Volela bih da znam da nas nije napustila misleći da nije cenjena - setno je rekla glumica.

Pablo Larajn je kazao da je ponovo shvatio šta znači kada se kaže "operska diva Marija Kalas".

- U poslednje vreme ta reč se izlizala. Zaboravili smo da je "diva" samo ona koja teži perfekciji. Biti perfekcionista ne može svako. Marija Kalas je na probe dolazila apsolutno pripremljena i ukoliko neko pogreši jednu reč, odmah bi bio izbačen, a ona bi momentalno napustila salu. Ako nemaš dispilinu, otpadaš.

Upitana da li može da se uporedi sa Marijom Kalas i da li se u nekoj njenoj emociji prepoznaje, Anđelina je priznala da je mnogo osobina i sutuacija ali bi ih zadržala za sebe.

- Mnoge i vi pretpostavljate. Ali, ono što zaista mogu da priznam, nerado, to je ta mekoća i ranjivost iznad svega.

Pablo Larajn i PjerFrančesko Favino su za kraj kazali da mnogi lako dele epitete zvezdama, smatrajući da ih poznaju, a zapravo to je samo slika za javnost, ono što je duboko u njima samo oni znaju.

- Marija Kalas je bila duboko usamljena i izolovana. Svaka duša na ovom svetu ima emotivne i egzistencijalne strahove s kojima se bori. Za one koji su bili oko nje, bilo je važno da bude živa, da postoji i ostane kraljica. Jer, šta su oni ako nje nema? Oni su bili anđeli čuvari ali u isto vreme sebično su je želeli za sebe. Zato je film kao umetnost predivan jer možemo da vidimo sve te slojeve ličnosti. Svi smo daražljivi, ali nismo savršeni, nismo sveci. Kada gledate, slušate ili čitate, vi upijate umetnost i osećate različite emocije važne za vas. Dakle vi koristete sve što vam se pruža - zbog sebe. Zato je važno da budemo svesni da su zbog toga daroviti ljudi na kraju sami. Niko ne razume tu žrtvu koju daju za svoj dar. Ne govorimo mnogo o tome, ali umetnik živi za zahvalnost jer onda njihov dar nije istrošen uzalud.

Marija Kalas, jedan od najvećih soprana u istoriji opere, rođena je 1923. godine u Njujorku u porodici grčkih emigranata. Kada su joj se roditelji razišli, seli se sa majkom i sestrom u Atinu. Uprkos preprekama, s kojima se susretala, uspeva da se nametne na operskoj sceni svoje zemlje i to već nakon debija 1942. godine u Grčkoj nacionalnoj operi kao Pučinijeva „Toska“. Od tada se samo nižu uloge širom Evrope i sveta, a slava i pažnja kojom su obasipali Mariju Kalas bila je do tad bez premca.

Kao jedna od najvećih zvezda toga doba sve što se ticalo Kalasove punilo je stupce tadašnje svetske štampe. Mediji su se naslađivali njenim rivalitetom s italijanskom operskom zvezdom Renatom Tibaldi, a naročito privatnim životom Marije Kalas, prevashodno turbulentnom vezom s grčkim biznismenom Aristotelom Onazisom. Ali, i njenom depresijom, kao i zdravstvenim problemima, naročito s vidom.

Marija Kalas preminula je 1977. kada je imala samo 53. godine. Probudila se tog 16. septembra, doručkovala u krevetu i onesvestila se. Srčani udar bio je tako jak da kada je stigao doktor, mogao je samo da konstatuje smrt.

Bonus video: Otvaranje Venecijanskog festivala