Intervju Ana Đorđević: Što je čovek uspešniji, to mu je teže

Kultura 10. okt. 202119:50
Podeli:
Rediteljka Ana Đorđević Foto: Srđan Pabllo Doroški

Meni nije bio cilj da kroz pozorište "oživim" Handkea, da ga približim publici ili bilo šta slično tome. Zar je to njegovom delu, ili delu bilo kog književnika, potrebno? Ne. A tek nije potrebno pozorištu da pred sebe stavlja taj zadatak, da pretenduje da "objasni" šta je on hteo. Nije važno šta je on hteo u trenutku kada počinje predstava. Važno je ono što se dešava na sceni inspirisano njime, priča za Nova.rs Ana Đorđević koja je uradila dramatizaciju, adaptaciju i režiju predstave "Golman se plaši penala" po delu Petera Handkea u Srpskom narodnom pozorištu.

Ana Đorđević rođena je 1977. u Beogradu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Profesionalni je reditelj od 2000. godine. Za većinu predstava pisala je autorski tekst ili dramatizovala prozno delo. Režirala je „Red vožnje“ Andreasa Sama, „Švabicu“ Laze Lazarevića, „Zapisi iz podzemlja“ Dostojevskog  (JDP), Molijerovog „Don Žuana“ (Bitef teatar), Bokačovog „Dekamerona“ (Boško Buha), Gogoljevu „Ženidbu“ (Narodno pozorište Sombor), „Radničku hroniku“ Petra Mihajlovića (Narodno pozorište Republike Srpske)…

U SNP-u je radila predstave „Đakon“, „Anika i njena vremena“, „Smederevo 1941.“… Režirala je komade u pozorištima u Nišu, Vranju, Subotici, Novom Sadu, Banjaluci… U BDP-u je režirala komad „Moje dete“, a u istom teatru po njenom tekstu igra se „Crna kutija“ u režiji Andreja Nosova koja je jedna od najgledanijih predstava. 

U romanu Handke piše o nekoliko dana u života bivšeg golmana Jozefa Bloha od kad gubi posao na gradilištu gde je radio kao monter, ili onoga što on tumači kao otkaz. Fokusirajući se isključivo na opise njegovog stanja i njegovu svakodnevicu, pisac ne provocira empatije čitalaca prema sudbini glavnog junaka. Blohov svet je hladan, zastrašujuć, otuđen, narušene komunikacije ne samo između ljudi nego i na metafizičkoj ravni.

Zašto ste odabrali baš ovo Handkeovo delo da postavite na scenu?

– U najkraćem, jer mi se njegovo stvaralaštvo, posebno ovaj roman, učinilo kao odličan povod za stvaranje uzbudljivog pozorišta. Kako to obično biva s mojim izborom pisca, videla sam u njemu, a kroz njegova dela, odličnog saradnika na predstavi koja u ovom, baš u ovom trenutku, treba da se napravi i gleda. Kada odgovaram na ovakva pitanja, važno mi je da istaknem, pošto se to ne podrazumeva mada bi trebalo, da pozorišna predstava ne postoji da bi bilo produžena ruka književnosti, da bi prezentovala, prepričavala ili objašnjavala književno delo.

Šta ste postavili kao svoj cilj u radu na ovoj predstavi?

– Pozorište koje ja pravim, autonomno je u odnosu na literaturu, ono od nje pozajmljuje ili se njome inspiriše, ali u tom procesu teži tome da iz tog dijaloga nastane potpuno novo, do tada nenapisano delo. U tom smislu, Handke je pisac čija su dela nabijena gotovo nepodnošljivo i ujedno zavodljivo turobnom atmosferom, i naglim probojima zastrašujuće autentičnih svedočenja o emotivnoj rani negde preduboko u duši likova o kojima piše- svim onim što rezonira sa mojim osećanjem sveta, i to posebno u poslednjih godinu i po dana. Njegov „Golmanov strah od penala“, ali i „Nesreća bez želja“ i „Kratko pismo za dugi rastanak“ za mene su bili tačan opis onoga što sam videla da se dešava sa ljudima u poslednje vreme. 

Rediteljka Ana Đorđević Foto: Srđan Pabllo Doroški

Koliko ste „ispoštovali“ pisca?

– Gotovo svi motivi u predstavi su direktno preuzeti iz fabule romana, kao neka vrsta mape. Ali ono što se dešava u predstavi dok se taj put sa mape prelazi, to je isključivo moja stvar, ono što mi je obezbedila stvaralačka sloboda, vrlo karakteristična za tzv. rediteljsko pozorište, koje je u našoj sredini dominantno. Opet kažem, kada radim nekog pisca, vodim s njim dijalog. On ga je počeo onog trenutka kada je objavio delo. Ja na tu izjavu pisca odgovaram predstavom. Njome imam pravo i da izazovem njegove ideje, da se na njih asocijativno nadovežem, da se složim ali preformulišem sve, a imam pravo i da ga ne razumem. To jeste poštovanje pisca, kako ga ja vidim.

Kako ste doživeli glavnog junaka Jozefa Bloha i na šta nas opominje njegova sudbina?

– Što se Jozefa Bloha tiče, odmah moram da pitam: mislite li na Handkeovog ili mog Bloha? Šalim se malo, mada samo malo. Jozef Bloh u romanu „Golmanov strah od penala“ je bivši golman, čija je karijera, čini se, daleko iza njega. Međutim, u filmu Vima Vendersa, na čijem je scenariju Handke sarađivao, Bloh je aktuelni golman. To mi se dopalo, jer stavlja lik u središte one situacije o kojoj Bloh govori na samom kraju romana, i koja otključava ceo roman, tj. u situaciju konkretne odbrane penala. Onda sam došla na ideju da taj tzv. strah, (u originalu die Angst, a na engleski preveden kao anxiety) učinim događajem predstave, da napravim predstavu o trenucima kada je strah golmana od lopte koja leti ka njemu najjači. To me je zanimalo, jer verujem da se Handke upravo time bavio, samo na drugačiji način, koristeći druga sredstva. Zanimalo me da raščlanim te sekunde najjačeg straha od neuspeha, da ih razvučem, da ih usporim, da bismo videli šta to tačno muči čoveka kada se brani od snažnog životnog udarca, ili onoga što doživljava kao snažan životni udarac. I došla sam na ideju da se radnja čitave predstave dešava u glavi Jozefa Bloha u trenutku dok lopta leti ka njemu. On misli o tome kako neće odbraniti taj penal, i ta misao rađa sledeće, a sve na temu toga hoće li doživeti takav udar, da će se dezintegrisati. I naravno, neće, ne samo da se neće dezintegrisati, nego će se obnoviti. Ali pod uslovom da ne odbrani. Ukoliko odbrani, sve će se nastaviti po starom. A to je ono najgore.

 

Rekli ste da što je čovek uspešniji, to mu je teže, jer spoljni znakovi uspeha se ne podudaraju s njegovim osećanjem života. Da li možete to detaljnije da pojasnite?

– Što je čovek uspešniji, to mu je teže. Da. To je vrlo lako shvatljivo. Čovek uspešan po mejnstrim merilima je zarobljen čovek. Postoje primeri sportista, i to onih vrhunskih, koji su se povlačili na vrhuncu karijere, jer više nisu mogli da podnesu pritisak. Čega? Besmislene repeticije rutine, koje odavno više nemaju veze s razlogom iz kog su počeli da se bave sportom. Kod umetnika je slično. Što je umetnik hvaljeniji i priznatiji u svoje vreme, to je manje slobodan da eksperimentiše, da se menja, pa i da greši. Od njega se očekuje da nastavi da štancuje ono što ga je proslavilo. Ali nije reč samo o uspehu u karijeri. U predstavi se govori o jednom sportisti, ali to je sekundarno. Golman je svako od nas, mi smo golmani koji stojimo usamljeni na kapiji nečeg apstraktnog, omeđenog nekakvim linijama, nekom mrežom, nekim besmislenim predmetima koji su dobili značaj na osnovu nekakvog opšteg dogovora, koji kao imaju vrednost, kobajagi, igre radi, a onog trenutka kada nismo sasvim sami, znači da smo u opasnosti – približavanje ljudi znači opasnost. Neko nam ide u susret, spreman da nas porazi, ponizi. Jedini nam je zadatak da odbranimo ono nešto iza sebe, nekakva vrata koja ne vode nikuda. I što smo u tome uspešniji, to smo zavisniji od te igre. A ona nas čini nesrećnima.

Često pišete komade koje režirate. Koji je proces za vas zahtevniji, kada radite po svom tekstu ili kada adaptirate neko delo, kao što je slučaj sa Handkeovim?

– Naravno, mnogo je lakše raditi tekst predstave po motivima dela koje već postoji, jer to podrazumeva dijalog, i to, kad sam ja u pitanju, sa vrhunskim umovima, jer sam adaptirala ili dramatizovala Oskara Vajlda, Kiša, Lazu Lazarevića, Dostojevskog, Gogolja, Isidoru Sekulić, Andrića… Od njih se uči, oni provociraju rađanje sasvim novih ideja, neočekivanih. Ja nisam samotnjak, meni je saradnja sa ljudima najlepši i najvažniji deo i režije i pisanja. Deljenje procesa stvaranja i razmena ideja su me zadržali u pozorištu.

Koji je vaš naredni projekat?

– Uskoro počinjem probe za novu predstavu u Crnogorskom narodnom pozorištu, na poziv njihovog novog upravnika, Marka Baćovića. Dogovorili smo se da režiram svoj tekst „Crna kutija“, koji sam napisala 2017.godine za reditelja Andreja Nosova, i koji se od tada s velikim uspehom igra u BDP-u. Kasnije je taj tekst postavljen i u Nikšiću i u Banjaluci, a, evo, sada će biti i u Podgorici. Uopšte nisam očekivala da ću ikada režirati taj tekst, i sada ga malo prerađujem, jer se mnogo toga promenilo od onda. Naravno, pošto je u pitanju savremeni komad, vrlo konkretno lociran, prilagođavam ga sredini u kojoj će se igrati.

Bonus video:

Slavko Štimac o glumi

 

 

Komentari

Vaš komentar