Podeli:
Foto: EPA-EFE/ETIENNE LAURENT

U drugom nastavku svog dnevnika iz kućne izolacije, španski reditelj Pedro Almodovar piše o svom prvom izlasku napolje posle 11 dana, filmovima Brajana de Palme, mladom Vorenu Bitiju i nevaspitanoj Madoni.

Prenosimo drugi deo Pedrovog dnevnika iz kućne izolacije, originalno objavljen 1. aprila na španskom, a 10. aprila na engleskom jeziku.

Kada su, u ponedeljak uveče, donete oštrije mere za karantin, prvi put sam počeo da osećam simptome klaustrofobije. Pojavili su se kasno; već neko vreme patim od klaustrofobije i agorafobije. Znam da su to oprečne patologije, ali moje telo je paradoksalno, to je oduvek bila jedna od njegovih karakteristika.

Te noći sam znao da ću sutra probati da izađem napolje. Osećao sam se kao da ću da počinim zločin sa predumišljajem. Kao kada sebe prepuštaš zabranjenom zadovoljstvu i ne možeš ništa da učiniš da to izbegneš. Zvuči kao neka petparačka priča, što uistinu i jeste, ali ja za to krivim posledice ove tamnice.

Minimalno sam planirao: izaći ću da kupim hranu, što je istina, jer živim sam. Dok sam se, tog utorka ujutro, oblačio za izlazak, imao sam osećaj kao da radim nešto nesvakidašnje: sređivanje! Poslednji put sam to učinio pre 17 dana. Oblačenje za određenu priliku sam, inače, uvek smatrao intimnim i posebnim. To me je podsetilo na razne druge situacije kada sam morao da se doteram i sada shvatam da su to bili veoma važni trenuci u mom životu, koji su mi sve do sada, evo, ostali u sećanju.

Na primer, sećam se kada sam se 1980. spremao za premijeru filma “Pepi, Lusi, Bom i druge devojke”. Iako je bioskop Penjalver bilo mesto gde su prikazivali reprize, ja sam se osećao kao da idem na premijeru u Kodak teatar u Los Anđelesu. Prvi put jedan moj film prikazivan je pred publikom, prvi put u pravom bioskopu, kao deo komercijalne kampanje. Sala je bila puna i svi su došli da gledaju film koji sam sa svojim prijateljima snimao godinu i po dana. Oni koji nisu napustili projekciju slatko su se smejali. Sećam se da sam nosio crvenu satensku “spitfajer” jaknu koju sam kupio na buvljaku Portobelo u Londonu.

Potom se sećam i ljubičastog svilenog smokinga dizajnera Antonija Alvarada i poludubokih čizama sa nitnama koje sada pravi Lubuten a koje sam nosio na prvu dodelu Oskara 1989. Nismo pobedili i moje prijateljstvo sa Karmen Maurom se tada raspalo u paramparčad, ali pamtim taj put u Los Anđeles po nekim divnim događajima.

Četiri ili pet dana pred svečanu dodelu Oskara bili smo na večeri u kući Džejn Fonde; bila je opsednuta time da naprvi rimejk “Žena na ivici nervnog sloma”.

Pozvala je probrano društvo: Andželiku Hjuston i njenog tadašnjeg partnera Džeka Nikolsona, koji je pomenuo Bibijani Fernandes da ju je primetio kako tog popodneva gleda “Lejkerse”.

Šer, sa prirodnom šminkom koja je izgledala kao da nema šminku, božanstvenija, slađa i niža nego što sam je zamišljao. I, Morgan Ferčajld. Da, da! (Pomislio sam da bi sledeća gošća mogla da bude neko poput Suzan Sontag).

Bio sam istinski iznenađen jer sam mislio da Morgan Ferčajld pripada nižoj ligi u odnosu na ostale (iako uloge u serijama “Flamingo Road” i “Falcon Crest” nisu beznačajna dostignuća). Džejn Fonda mora da je primetila moje iznenađenje, jer mi je posle objasnila da je išla na proteste sa Morgan, koja je možda i veća feministkinja od nje.

Proveli smo veče preplavljeni energijom ženskih gostiju i samog Džeka. Napravili smo mnogo fotografija sa njima ali i sa umetničkim slikama sa zidova, čiji je autor bio Džejnin otac, Henri Fonda.

Jutro posle ceremonije, u hotelskoj sobi zazvonio mi je telefon. Ženski glas. Kaže mi, kao da nije svestan utiska koji ostavlja: “Zdravo, ovde Madona. Snimam ‘Dika Trejsija’ i volela bih da ti pokažem set. Danas sam slobodna pa mogu da ti se posvetim u potpunosti”.

Mogla je to da bude lažna Madona ili neki psihopata koji je planirao da me isecka na komade, na jednom od onih napuštenih mesta koje Džejms Elroj tako dobro opisuje u svojim romanima. Ako ste čitali “Crnu Daliju” znate na šta mislim; Elrojova majka je oskaćena na jednoj takvoj pustoj poljani.
Ili, možete da gledate ekranizaciju meni omiljenog Brajana de Palme sa Skarlet Johanson i Hilari Svenk, ali istina je da film nije ispao tako dobro kao roman. Nije loš za karantin, mada bih vam preporučio neke druge njegove filmove umesto ovoga: “Sestre”, “Fantom raja”, “Karlitov put”, “Dublerka” – gde je Melani Grifit mršava k’o čačkalica – i, iznad svih, “Lice s ožiljkom” sa Alom Paćinom. Ne bakćite se “Crnom Dalijom” i napravite program od ovih drugih filmova. Zahvalićete mi kasnije. Sve su to biseri, ozbiljni, prijemčivi i zabavni.

Da se vratimo Madoni. To je, dakle, mogao biti neko ko zbija neslane šale sa mnom, ali moje samopouzdanje – uprkos tome što nisam uzeo Oskara – bilo je dovoljno visoko da ni za tren nisam posumnjao da je to bio autentični poziv. Madonin glas mi je dao adresu studija gde su snimali i pojavio sam se tamo, srećan kao malo dete.

Ceo tim, od Vorena Bitija do Vitorija Storara, dočekao me je kao najrođenijeg. Ophodili su se prema meni kao da sam Džordž Kjukor. Voren Biti me je naterao da sednem na rediteljsku stolicu sa njegovim imenom, kako bih mogao da posmatram scenu koju su radili. Taman sam se spremao da mu priznam da sam, kao dete, otkrio svoju seksualnost dok sam ga gledao u “Sjaju u travi” (onaj moler iz “Bola i slave” nikad nije postojao), ali sam se, naravno, ugrizao za jezik.

Snimali su deo u kojem neprepoznatljiv Al Paćino neprestano nešto trtlja. Sledeće godine je nominovan za Oskara za tu ulogu a film je osvojio ukupno tri statuete.

Madona me je provela po setu i upoznao sam nekog kome se duboko divim: Milenu Kanonero, kostimografkinju koja je do tada već osvojila tri Oskara (biće nominovana i za “Dika Trejsija”): za “Vatrene kočije”, “Berija Lindona” i “Klub bandita”. Preporučujem sva tri naslova, da lakše podnesete karantin. Meni omiljen je Kjurbikov “Beri Lindon”.

Milena Kanonero će uzeti i četvrtog Oskara, ne sećam se tačno za koji film. Tokom te posete najjači utisak na mene ostavila je upravo njena radionica. To bi bio jedini razlog zbog kojeg bih voleo da radim u Holivudu: opsednutost detaljima. Jedan od prepoznaljivih znakova Dika Trejsija, lika iz stripa, jeste njegov žut šešir. Milena je bila preokupirana time da dobije istu žutu boju koja je i u stripu. Pokazala mi je dvesta šešira, svaki za nijansu drugačije ofarban. Potpuno sam razumeo tu njenu opsednutost. U određenoj meri, onoliko koliko mi sposobnosti dozvoljavaju, i ja radim tako kada snimam. Ne umem drugačije (ali umem da radim sa manjim budžetom).

Kad vas pozove Madona i posveti vam toliko pažnje, uprkos tome što nisam dobio Oskara, to znači da je materijalna devojka veoma zainteresovana za potpisnika ovih redova. Nije prošlo dugo i opet smo se sreli, sledeće godine, prilikom njene turneje Blond Ambition.

Pedro Almodovar i Antonio Banderas na snimanju filma “Žene na ivici nervnog sloma” 1988; Foto: EL DESEO S.A / Entertainment Pictures / Profimedia

Izlazio sam sa njom dok je bila u Madridu. Organizovao sam veliku flamenko žurku sa La Polakom i njenim suprugom, sa Loles Leon, Bibijanom Fernandes, Rosi de Palmom, ali Madona mi je jasno dala do znanja da, sem mene, jedino koga još želi da upozna jeste Antonio Banderas. Obećao sam joj da će Antonio doći, ali sam izostavio deo da nisam mogao da ga pozovem bez njegove tadašnje supruge, Ane Lese, velike Madonine obožavateljke.

Madona je odredila kako ćemo da sedimo (bilo je nekoliko okruglih stolova). Normalno, ona je sedela za glavnim stolom, ja sa njene desne a Antonio sa njene leve strane. A Anu Lesu je poslala za najudaljeniji sto u tom velikom salonu.

Sem prema nama dvojici, i pomalo prema božanstvenoj La Polaki, Madona nije obraćala pažnju ni na koga drugog. Jedan član njenog tima je imao veoma kvalitetnu kameru i sve je snimao, “za uspomenu”, kako mi je rekla. Delovalo mi je čudno, ali dobar domaćin ne zabada nos u tuđe stvari.

Morao sam da joj prevodim neka pitanja za Antonija, prema kojem je pokazala naročitu zainteresovanost. U tom trenutku svoje karijere, Antonio se spremao da eksplodira kao raketa. “Veži me” je upravo imao premijeru u SAD a kritičari iz Holivuda (kao i Madona) zaljubili su se u njega, ali, te večeri 1990. on nije znao ni reč engleskog.

Ovo kažem zato što je godinu dana kasnije bila premijera dokumentarnog filma “Madona: Truth or Dare” i dobar deo materijala je snimljen na mojoj žurci. Glavna priča je bila ta da je celo veče smarala Antonija, ali ona je tako sve izmontirala da je ostala samo ona rečenica kada je odbrusila Ani Lesi.

Na kraju večere, Ana se usudila da priđe našem stolu i sarkastično kaže božanstvenoj plavuši: “Vidim da Vam se dopada moj muž. Ne čudi me, svim ženama se sviđa, ali meni to ne smeta jer sam veoma moderna”. Na to je Madona odgovorila: “Gubi se” (kad si već tako moderna).

Sve ovo sad zvuči toliko površno i kao da je ispalo iz neke trač rubrike a ne da je deo teksta o izolaciji u kojoj živimo ali, sećanje je apsurdno u svojoj selekciji. Baš me briga ako ovo nekom deluje kao poravnjavanje računa; da je bilo drugačije – da sam ja snimao Madonu i njen tim kako i onda to prikazao u bioskopima širom sveta – tako bi me zviznula tužbom da bih se još uvek oporavljao od nje.

Madona nas je tretirala kao naivčine i morao sam to jednom da kažem. Nije tražila dozvolu da koristi naše likove u filmu a mene je čak i nadsinhronizovala jer moj engleski verovatno nije bio toliko dobar.

Ali, nazad na moju priču. U nekom trenutku tokom večere, Madona mi je rekla, “Pitaj Antonija da li voli da udara žene” (kunem se da je tako bilo). Preveo sam mu. Antonio nije rekao ništa, promrmljao je nešto i napravio izraz lica kao da kaže, “Ja sam španski džentlmen i uradiću sve što dama od mene traži”. Za mene je to bila vrlo rečita tišina i vrlo rečit gest. Ali, Madona je htela više. Pitaj ga, ponovo mi je rekla, da li voli da žene njega tuku. Preveo sam mu. “Tući” i “žene” bile su reči koje su mi bile i te kako poznate 1990. Antonio je naparavio isti gest, koji je značio “niti/niti” ali, bio je na usluzi za damine želje.

Ovo kažem, prvo zato što je to, ruku nas srce, bio najzabavniji deo večeri, ali ona nije smatrala da je prikladno da ga ubaci u film. A svet je morala da zadesi pandemija pa da sazna kako je ta večera zaista izgledala.

Pedro Almodovar i Asier Ećeandija na snimanju filma “Bol i slava”, Foto: Promo/Imdb.com/Pain and Glory

Jedanaestog januara ove godine morao sam da idem na dva događaja u Los Anđelesu. Na dve ceremonije, gde je “Bol i slava” nagrađen za najbolji strani film. Nosio sam “živanši” odelo i rolku ispod.

Prvu ceremoniju organizovalo je udruženje AARP koje lobira za prava ljudi starijih od 50 godina. Španija nema tu kulturu lobističkih grupa koje bi izvršile pritisak na vladu da odobri mere za dobrobit određenih društvenih grupacija.

AARP ima svoje pretižne nagrade, Nagrade za filmove za odrasle. I, zaista, uvek istaknu ono najbolje iz godišnje kinematografije što nije, da tako kažem, infantilno ili detinjasto. Anet Bening je nagrađena za životno delo, “Irac” za najbolji film, Skorseze za režiju, Rene Zelveger za “Džudi” a Adam Sendler za “Neobrađene dragulje”.

Sendler je sedeo za mojim stolom i bio je veoma uljudan te nije pomenuo koliko ga je uznemirilo što mu je Antonio”oteo” nominaciju za Oskara (Sendler je zaista bio odličan u “Draguljima”). Noa Baumbah je nagrađen za divan scenario za “Priču o braku” (baš sam se zbližio sa Noom i njegovom suprugom Gretom Gervig i dogovorili smo se da se vidimo svaki put kad dođem u Njujork).

Pedro na dodeli AARP nagrada, Foto: Jean-Baptiste LACROIX / AFP / Profimedia

Anet Bening prišla je da me pozdravi. Zračila je, uz supruga Vorena Bitija, koji je takođe zračio u 84. godini. Čestitali smo jedno drugom na nagradama i Anet mi je pomenula kako je tražila prava na knjigu “Priručnik za čistačice” Lusije Berlin i da su joj rekli da sam ih ja otkupio. Pričali smo o knjizi – zaista je preporučujem za ovaj karantin – i rekao sam joj da bi bila idealna opcija za stariju verziju junakinje. Mogao sam to da kažem (starija) jer smo svi mi dobitnici imali preko 50.

U govoru zahvalnosti pomenuo sam Vorena, i bilo je pravo čudo da mu nisam ispričao o svom seksualnom buđenju. Ali, jesam veselo pomenuo da je on, konačno, završio u jednom od mojih filmova – sećate se slika Natali Vud i Vorena Bitija tokom monologa Asiera Ećeandije? (u filmu glumi Antoniovog bivšeg ljubavnika Alberta).

U istom odelu i uz istu želju da mi ugađaju i da ugađam, pojavio sam se u Hotelu “Interkontinental”, na dodeli Nagrada filmskih krtičara Los Anđelesa gde su dodeljivali svoja vrlo ugledna priznanja i održali lekciju (Oskaru) kako je trebalo sve da se završi: Najbolji film je “Parazit”, najbolji glumac Banderas, najbolji strani film “Bol i slava”.

Glavni trg u Madridu, Foto: EPA-EFE/Fernando Villar

Ali, da se vratim na poentu. Izašao sam, prvi put posle 17 dana apsolutne tamnice. Razlog je bio opravdan: da kupim hranu u bakalnici u kraju. Imao sam čudan osećaj, ali i utisak neke smirenosti, veoma prijatne tišine i praznine.

U tom trenutku nisam razmišljao o žrtvama i zaraženima, osećao sam se delom do tada nezamislive slike Madrida i jednako izvanredne situacije koju još ne znam kako da opišem. Radije ne bih da razmišljam o žrtvama (što nije istina, ali pokušavam da utičem na to koliko god mogu). Svi znamo užasne brojke i ovo sam i pisao baš da bih zaboravio na njih; ovo je neka vrsta naprednog eskapizma. Ako prestanem da se suočavam sa realnošću, mislim da ću pasti mrtav. A to nikako ne želim.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar