1
Drugi je put kako se dodeljuje međunarodna bijenalna nagrada koja nosi ime velikog pisca Aleksandra Tišme. Mnogo se o ovom vrsnom i važnom piscu govorilo kao o stvaraocu – pripovedaču, pesniku, prevodiocu, uredniku, esejisti, putopiscu, autoru dnevničkih zapisa - retko ili gotovo nikako kao o književnom junaku, premda je našao svoje mesto u prozi srednje generacije pisaca poetički raznorodnih kao što su Dragan Velikić i Laslo Blašković.
Tišma je bio svestan koliko nemoći jezika da opiše zlo, toliko i ljudske ambivalentnosti prema zlu. Posvećen je sudbinama i identitetima u vrtlogu političkih promena; neizvesnostima ljudske egzistencije i proizvoljnostima istorije; naporu jezika da artikuliše zlo i apsurd; suočenju sa nasiljem i cikličnim obnavljanjem patnje. On je prvi slikao dželate i žrtve koji dele emociju i destrukciju, koji su na sablasno sličan način rastrzani protivrečnim željama. Njegov je stil težak i hladan, grub i tačan, kao ruka silnika koji zna gde se udara da najviše zaboli; taj stil se ne menja čak ni kad piše nefikcionalnu prozu, odnosno putopis.
Čovek koji se rodi u, kako sam Tišma kaže, pograničnom selu (kao on, u Horgošu) i od granice pamti pucnjeve iz pravca karaula i prepričavanja iz opštinskog zatvora u koji su dovođeni begunci na batinjanje, smatra da bi trebalo napisati studiju o švajcarskim železničkim stanicama, „tim polugama brzog i sigurnog kretanja i tvrđavama profesionalne odgovornosti”. U Švajcarskoj Tišma oseća i vidi „škrtu smišljenost”, u Parizu ga skole misli o tome šta bi bilo da je u taj grad stigao na samom početku svog sazrevanja, u Poljskoj u samom dočeku koji mu je priređen vidi „tragove nacionalne skučenosti, ambiciozne preorganizovanosti”, ali ove primedbe, kakve bi obično izneo sitničav i nadmen posetilac, Tišma upotpunjuje pronicljivošću i analitičnošću nekog ko iskreno, sa gotovo hladnom i pribranom samorazumljivošću, želi da upozna novo. Pred svakim iskustvom pozicioniran kao radoznali stranac, Aleksandar Tišma razlaže drugost sve dok u njoj ne prepozna samosvojnost, originalnost, neponovljivost, i samo takva iskustva čuva.
Podsetila bih samo da je prvi dobitnik nagrade nazvane po Tišmi mađarski pisac Laslo Darvaši, kome je nagrada pre tri godine uručena 24. juna u Matici srpskoj, za knjigu koja je na nemačkom objavljena u izdanju Zurkampa 2016. godine s naslovom „Wintermorgen (Gott. Heimat. Familie)”. Ovih dana Akademska knjiga objavila je delo „Bog, domovina, porodica”, u prevodu Arpada Vicka. Teme mađarskog pisca naoko se svode na muke i tuge, na poraz, zločin i mrak. Ipak junaci njegovih priča uveravaju nas da „ono što trune, u tome još ima života”. Nasilje i liričnost efektno uokviruje kratka forma, u želji da pripitomi teško opisivu trijadu iz naslova. Nema kod Darvašija želje da se dele ideološke lekcije, koliko postoji potreba da se progovori o marginalizovanim i nesrećnim bićima iz mađarske stvarnosti sa elementom horora, distopije i crnog humora.
Sa zadovoljstvom možemo konstatovati da je za nagradu koja se zove po Aleksandru Tišmi ove godine nominovano 26 autora predloženih na osnovu pojedinačnog dela, i 14 autora kandidovanih na osnovu celokupnog opusa. Zemlje iz kojih nominovani autori potiču su Rumunija, Finska, Senegal, Belgija, Francuska, Srbija, Hrvatska, Kongo, Irak, Slovenija, Slovačka, a mnogo je njih koji se mogu pohvaliti hibridnim identitetom: kandidovani su autor francusko-nemačkog porekla (Mika Birman), autorke rumunsko-kongoanskih korena (Ani Lulu) i finsko-estonskog porekla (Sofi Oksanen). Petoro kandidata potiču iz Srbije, dvojica iz Hrvatske, nekoliko je već više puta kandidovano za Nobelovu nagradu, mnogi su dobitnici važnih evropskih i regionalnih priznanja. Tu su Drago Jančar, Mirča Kartaresku, Dušan Šimko, Mihael Kriger, Slobodan Šnajder, Sesil Vajsbrot, Miljenko Jergović, Emanuel Ruben. Kada pomenemo da su, kad je nagrada dodeljivana prvi put, u najužem izboru bili Adam Bodor i Dragan Velikić, Dževad Karahasan i Andžej Stasjuk, jasno je koliko se brzo nagrada preporučila književnoj i kulturnoj javnosti.
Princip invencije na osnovu iskustva, koji dejstvuje slično Hemingvejevom i borba sa malo autobiografije i mnogo mašte da se prepoznati u prozi Davida Albaharija, gde se iskustvo nasilja, smrti, rata i migracije, ali i urbanog miljea, tematizuje kao okvir čitanja ličnih i emotivnih konflikata. U svetu Albaharijeve proze nalazimo kliničke opise strasti s jedne, i strasno prepuštanje uništenju s druge strane, narativni fokus se zadržava na trenucima tišine i beznađa, likovi govore kao u snu, lapidarno i smireno. Međutim, taj privid suvišnosti i uzaludnosti prati savršenstvo forme, usmerene na detalj, epifaniju, obrt i iznenađenje – savršenstvo koje nije ništa drugo do nepretenciozno i dosledno ispunjavanje proznih žanrovskih normi.
„Demarkaciona” linija koja Albaharijevo stvaralaštvo deli na „srpsku” i „kanadsku” fazu označena je romanom „Snežni čovek”, kada deo autorovog tematskog korpusa postaju i motivi istorije dvadesetog veka, izbeglištva, holokausta, rekonstrukcije individualnog sećanja, kao i konflikt privatnog osećanja sveta i istorijske realnosti.
Ipak, čak i u tumačenju nacionalnih stradanja, i individualnih trauma u okviru njih, Albahari ostaje postmodernistički pisac svestan metafikcionalne narativizacije istorije, njenog pretvaranja u priču podložnu zakonima verovatnosti više nego imperativu istinitosti. Čak i kad prati autentična svedočenja fiktivnih lica, pisac neće propustiti da istoriju predstavi kao moćnu narativnu tehniku koja ne preza od trivijalizacije detalja. U romanu „Mamac” pripovedač pokušava nemoguće: da majčinu životnu istoriju snimljenu na magnetofonskoj traci posreduje strancu, kanadskom piscu Donaldu koji o istoriji bivše Jugoslavije ništa ne zna, ali ga to ne sprečava da je zdušno objašnjava zakonima logike i verovatnoće, upravo kao da tumači književni tekst u kome je invencija modifikovala iskustvo.
Detalji doživljenog kod Albaharija su tako često u svetlu apsurdnog, neverodostojnog, iskošenog pogleda na realnost zapravo pretvoreni u košmarno snoviđenje. Piščeva mati u romanu „Mamac” menjaće nacionalni identitet sa svešću da u ratu dokument znači pripadnost, spas od smrti u masovnoj grobnici jednako koliko i sigurnu smrt, a smrt njene dece u saobraćajnoj nesreći u ratno vreme biće primer čudovišne ironije na koju život polaže pravo, pokazujući da njegovi zapleti nadmašuju književne. Atmosfera u romanu „Životinjsko carstvo” građena je tako da se oseti egzistencijalna strepnja i iskonski strah od bola koji rađa kukavičluk. Udruženje „Životinjsko carstvo” daleko je od idiličnog imena nekolikim generacijama odraslim u staroj Jugoslaviji poznate čokoladice: to je muški čopor u kom teče borba ne za dominaciju, nego za potvrdu svevlašća jednog od njih. Albahari piše pod uticajima Bernharda i Pintera, i tema mu nije toliko apsurdnost zla i nasilja, koliko krotki udeo mučenika i svedoka u njima.
Posredovanje između kultura
David Albahari (1948, Peć) autor je trinaest knjiga priča, četrnaest romana i pet zbirki eseja. Na književnoj sceni prisutan je od 1973, kad mu je objavljena prva zbirka priča, „Porodično vreme”. Laureat je Andrićeve nagrade za knjigu „Opis smrti” (1982), NIN-ove nagrade za roman „Mamac” (1995), nagrada Balkanika (1998), Brücke Berlin (2006), Stefan Mitrov Ljubiša (2011) i Todor Manojlović (2015). Do danas je prevođen na šesnaest stranih jezika, a šest njegovih proznih knjiga objavljeno je na engleskom jeziku. Albahari je značajan i kao prevodilac, urednik književne periodike i antologičar. Njegovom predanom posredovanju između kultura dugujemo prve prevode Vladimira Nabokova, Sola Beloua, Tomasa Pinčona, Margaret Etvud, Džona Apdajka, Sema Šeparda, Rejmonda Karvera i mnogih drugih značajnih pisaca svetske književnosti.
Kanada se u Albaharijevoj prozi pojavljuje kao uznemirujuća utopija u kojoj je sve podložno redu i pravilima, usporeno i jednostavno kao u snu, te samim tim zastrašujuće i neprirodno: okruženje artikuliše užas pred smrću i nestajanjem, dominantno raspoloženje ove proze. Drugačiji tematski fokus na stvarnost i identitet nalazimo u Albaharijevom romanu „Ludvig”, koji je smešten u Beograd. Monolog pisca S.-a, unesrećenog autora kom je oteto nenapisano delo, prvenstveno je hiperrealistički portret čoveka ophrvanog samosažaljenjem i osvetoljubivošću, a njegov antagonista Ludvig je beskrajno sujetan i proračunat umetnik koji je oteo prijatelju i vernom pratiocu ideju za roman, stekao i prokockao internacionalnu književnu slavu. Ko je ovde plagijator a ko je oštećeni umetnik ostaje neprozirno usled nestabilnosti pripovednog subjekta, a iako tumačenja prizivaju paralele sa književnim životom u Srbiji kaogod i neke slučajeve plagijata, nema adekvatne i verodostojne vanknjiževne identifikacije protagonista: biografija literate koji se prisno druži sa Aleksandrom Tišmom, Borislavom Pekićem i Slobodanom Selenićem zapravo je varljiva montaža više autentičnih književnih sudbina. Albaharijev izlet u autofikciju tako se završava novom vrstom mistifikacije: kreiranjem fiktivne realnosti koja se naslanja na autentično, ali ostaje nesvodiva na ijedan autentični podatak.
U svetu Albaharijeve proze pripovedna igra svetla i senke neretko čitalačku pažnju usmerava na tišinu i beznađe. Međutim, osećaj teskobe uvek se pretopi u savršenstvo sročene reči koja želi da dočara detalj, spoznaju i preokret. To savršenstvo nije ništa drugo do marljivo i predano ispunjavanje postulata i normi književne proze. U nagrađenom romanu „Danas je sreda” (Heute ist Mittwoch, Schoffling & Co, 2022.) Albahari govori o danas aktuelnim temama bolesti, starenja, pamćenja i zaborava. Motiv brige o bolesniku koristi se da bi se razvio narativ na temu odnosa pojedinca prema istoriji, oproštaja i pokajanja kao uslova da se duša i um spasu od ništavila.
Nadmoćnom većinom glasova, Žiri za dodelu nagrade „Aleksandar Tišma” odlučio se za roman „Danas je sreda“, u prevodu na nemački Mirjane i Klausa Vitmana, uveren da David Albahari zavređuje ovo priznanje ne samo zbog toka i opsega svog delovanja u literaturi i kulturi, već i zbog visokog umetničkog dometa uzbudljivog, raznolikog, čujnog i uticajnog književnog dela koje ostavlja trajan trag u imaginaciji njegovih čitalaca i poetici njegovih književnih sledbenika.
Reči Vladislave Gordić Petković sa dodele nagrade „Aleksandar Tišma” Davidu Albahariju
