Pripovedna zbirka „Trideseta godina“ objavljena je pre punih šest decenija i danas je vrlo aktualna, dok roman „Pogovor“ vešto sjedinjuje istorijat jednog kontinenta i nekoliko malih ljudskih strasti i zanosa.
Ingeborg Bahman, „Trideseta godina“, Нојзац, 2021.
„Uvek iznova ponavljati grešku, načiniti grešku koja te odlikuje.“
Ingeborg Bahman (1926-1973) bila je pop ikona austrijske književnosti: tu titulu dokazuju nizovi autorskih trijumfa i emotivnih lomova. Osvojila je najvažnije nagrade nemačkog govornog područja; pisala je radio-drame, poeziju i prozu, operska libreta.
Pripovedna zbirka „Trideseta godina“ objavljena je pre punih šest decenija. U jednoj od sedam priča, naslovljenoj „Mladost u jednom austrijskom gradu“, odrastanje je niz čudnih, tmurnih iskustava predoziranosti istorijom: rođena u ratu, „deca nemaju budućnost“, i „plaše se celog sveta“. Žive u kovitlacu zloslutnih nagoveštaja, nakon kojih nastupa katastrofa, smrt i ruševine, sve dok, kad izbije mir, ne budu pozvana da „stupe u život“. U priči „Trideseta godina“ traganje za identitetom (koje, kroz bespuća unutrašnjeg monologa, može da bude i prostorno i mentalno) dovodi do suočavanja sa telesnošću: prva seda vlas je „svetli dokaz bola i prve starosti“.
U priči „Undina odlazi“ disput ženskog principa i muške egzistencije prerasta u poklič za duhovnu i intelektualnu slobodu. Prisvajajući nimfu vode (ili vilu brodaricu) Undinu, Ingeborg Bahman otiskuje se daleko od tradicije nemačke književnosti, raskida sve veze sa uobičajenim razradama mita u kojima se ženska spiritualnost stapa sa muškarcem od krvi i mesa. Undina reši da ode, da prekine sve veze sa svakim Hansom ovoga sveta: Hans je za nju i ime muškog roda, i ime čovečanstva. Undina je besmrtnost koju čovečanstvo želi da uništi, i tako joj se približi.
David Albahari, „Pogovor“, Čarobna knjiga, 2021.
„Kralj je, dakle, umro od naprslog srca.“
Sulejman iz Somalije godinama je verovao da Bob Marli može da pleše na vodi. Njegova ljubavnica Hani Gretl rođena je u podeljenoj stvarnosti veštački podeljene države, i odrasla u uverenju da je glavni krivac za sva zla sveta. A kralj koji je umro, vladar jedne od desetak najmanjih država na svetu, bio je rođeni pripovedač i sve se u njegovom životu pretvaralo u priču.
Bio je kralj Skitije, a pripadao je i modernom dobu, u Parizu je na skupu pesnika koji su recitovali poeziju inspirisanu vizijama dobio na dar kutiju sa desetak komada crvenkastog hašiša. Zapamtio je da Rimljani nisu znali za nulu, a da su je otkrili Arapi, i tako usmerili dalji razvoj prirodnih nauka.
Postajao je vidljiv samo kad je bio nevidljiv, bio je i potpuno izmišljen lik, i potpuno stvaran. Imao je dobre kontakte sa zapadnjačkim špijunima i trovačima komunizma: bio je mali kralj, ali je posedovao veliku sposobnost razumevanja.
Pomalo nalik na „Ludviga“, Albaharijev roman koji kao da je ravnodušno odgurnut u stranu, „Pogovor“ vešto sjedinjuje istorijat jednog kontinenta i nekoliko malih ljudskih strasti i zanosa, združuje Borhesa i Nabokova u postupku raščišćavanja književnog teksta od nanosa laži i stvarnosti. Albaharijev rastočeni i zatalasani pripovedni glas pokušava da pomeša bernhardovsku avanturu autodeskripcije, fabularno zasićenje postkolonijalnog romana i američku metafikciju. „Pogovor“ podseća na zacrtani Ludvigov ideal: da napiše „maskirani ep, enciklopediju u kojoj sve odrednice govore samo o jednom predmetu“.
Bonus video: Podcast Snaga uma – Marko Šelić Marčelo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar