"Ako vi verujete da može, muzika će promeniti svet": Dragan Ambrozić u "Saundtreku za moj život"

U svakoj ozbiljnijoj priči o muzici u ovoj zemlji nalazi se ime Dragana Ambrozića, muzičkog kritičara, organizatora koncerata, pre svega stranih, urednika programa Doma omladine Beograda, umetničkog direktora Exit Main stagea i ovogodišnjeg dobitnika nagrade "Tanja Petrović". On je „dobri duh“ onog Beograda koji se još ne da i koji uvek teži nečemu što će nas oplemeniti, barem kad je muzika u pitanju. Za našu rubriku "Saundtrek za moj život" pisao je o svom odrastanju tokom sedamdesetih.

- Sedamdesete godine prošlog veka bile su prepune muzike koja je išla u svim pravcima, mogao si da biraš šta hoćeš da slušaš i samim tim šta hoćeš da budeš, a da ti nikad ne bude dosta novih uzbuđenja. Ili se bar meni tako činilo, dok sam još u osnovnoj školi kupovao prve singlove i albume, pokušavajući da napravim „pametne“ izbore. Otkud mi pare da kupim ploče? Ušteđene od novca za kifle koje nikad nisam pojeo, mada su moji roditelji verovali da sam novac uredno trošio na doručak za vreme školskih odmora. Postojalo je nešto zbog čega je vredelo žrtvovati sve kifle na ovom svetu... No, pored mnogih ploča za koje bi se danas reklo da su „pametne“, i o kojima sad rado pišem ili pokušavam da dovedem autore da bar jednom odsviraju koncert u našoj zemlji – voleo sam u to vreme i neke potcenjene hit-pesme uz koje smo svi rasli, kao što su Slade „Look Wot You Dun“, The Sweet „Teenage Rampage“, Suzy Quatro „48 Crash“, ABBA „SOS“, Liverpool Express „You Are My Love“, Al Stewart „Year of the Cat“, Lindisfarne „Lady Eleanor“, America „Horse With No Name“, Steve Miller „Fly Like an Eagle“, Blue Oyster Cult „The Reaper“, Sniff ’n’ the Tears „Driver's Seat“, Cockney Rebel „Sebastian“, rane albume Tangerine Dream i sve ono drugo do čega je mašta mogla da dobaci. Ali ovo su tri klasične pesme između kojih se rasteglo moje odrastanje u sedamdesetim godinama:

The Beatles – “A Day in the Life”

https://www.youtube.com/watch?v=UYeV7jLBXvA

“Čuo sam današnje vesti, o bože” – koliko ste to puta u međuvremenu sebi rekli? Kad sam 1974, sa 12 godina, otkrio “A Day in the Life” pred kraj A strane kompilacije poznate kao “Plavi album” The Beatlesa – još ne znajući da se njom zapravo završava jedan od najboljih albuma rok muzike svih vremena: “Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band” – znam da sam bio zanemeo. Preplavio me je istinski strah, jer stvarno nisam znao šta može do kraja kompozicije da se desi? Ta jeza me je proganjala i dok sam, sasvim sam, u sobi slušao “Strawberry Fields Forever” i “I Am the Walrus”, kao i još neke njihove stvari sa iste ploče, što je uz “Crveni album” bila prva u životu koju sam kupio za svoje pare. Bio sam siguran da su The Beatles nekako znali mnogo toga što mi nismo znali i pribojavao sam se onoga što ću čuti, isto koliko me je i privlačilo.

Bilo mi je zaprepašćujuće to što se kompozicija “A Day in the Life” odvijala kao film o našim svakodnevnim životima u gradu. I danas, kad joj se vratim, ništa se nije promenilo: taj osećaj kako više nismo u stanju da shvatimo ono što nam saopštavaju u vestima, kako ne možemo da prepoznamo svoje mesto na ovom svetu, kako lutamo po ulicama kao jedinom prostoru na kome smo sami sa sobom i svojim mislima, naslućujući neki mir… Sve to što nam je tako poznato – a nikad nije bilo opisano u jednoj pop pesmi. U njoj je popularna muzika prvi put uspela da čoveku podari duboku samospoznaju i opiše stanje ljudskosti u modernim vremenima, odrastajući tako u ozbiljnu artističku formu.

Te “čudne pesme The Beatlesa”, kako ih je neki muzičar nedavno nazvao, navele su pola sveta da shvati kako se muzikom može nešto više reći od la-la-la. One čine najrevolucionarniji poduhvat u istoriji popa, jer su došle od umetnika koji su u tom trenutku bili najuticajniji i tržišno najuspešniji. Sad kad smo se u XXI veku vratili na la-la-la, u nadi da nas niko neće uznemiravati dok gubimo vreme na planeti Zemlji – vredi se ponovo podsetiti kako umetnost uvek ima moć da promeni svet, a muzika da odgovori na naše najdublje potrebe. “A Day in the Life” stoji kao dokaz da je to tako, sa sve 40 sekundi prolongiranog završetka koji odlazi u večnost…

David Bowie – “Heroes”

https://www.youtube.com/watch?v=lXgkuM2NhYI

“Možemo biti heroji – samo na jedan dan”, koliko ste to puta u međuvremenu sebi rekli? U drugoj polovini sedamdesetih, tokom gimnazije, već sam verovao u iste stvari u koje verujem i sad. Muzika mi je bila glavna inspiracija, naravno, uz knjige, filmove, TV serije i stripove – drugim rečima, popularna kultura, plus moja ozbiljna zastranjivanja u svet vizuelnih umetnosti i avangardnih umetničkih pokreta. Ali, čak i u najapstraktnijim izrazima, uvek su me privlačili aktivizam i potreba da se kroz umetnost javno iskaže kako društvo treba promeniti tako da bude što pravednije i primerenije ljudima. Dakle, bio sam obično jugoslovensko dete.

David Bowie je za mene bio neko ko je pratio naše odrastanje tokom te decenije, iz godine u godinu. Na njega smo mogli da se uvek oslonimo da će pogoditi gde smo i kako se osećamo, kao da nas je sve vreme odnekud posmatrao, dajući baš nama važno mesto u svojoj pesmi. Prijatelj koji nas je razumeo i u kog smo mogli da budemo sigurni. Gde ćete bolju potvrdu te tvrdnje od numere “Heroes”.

Kad se pojavila, bila je 1977. Pank je tek stigao kao velika nova stvar, paralelno sa Frakcijom Crvene Armije. Ali, ko je drugi nego Bowie mogao jednim pogledom da obuhvati sve te ogorčene mlade pobunjenike i podari im okvir u veličanstvenoj pesmi koja konstatuje: “Možemo biti heroji – samo na jedan dan”. Jer sve je to trajalo tačno toliko, pošto u modernim vremenima nikad ništa ne traje duže, a Bowie ih je učinio besmrtnim upravo zbog toga.

David Bowie je stvorio najbolji kontinuirani soundtrack za sedamdesete, često inicirajući promene, naročito one u nama. Slušajući njega, shvatio sam koliko je ta priča o tome kako muzika ne može da menja svet, apsolutno smešna & nevažna. Ako vi verujete da može – onda i može.

Joy Division – “Love Will Tear Us Apart” 

https://www.youtube.com/watch?v=674KGKRQBPE

“Ljubav će nas iskidati” – koliko ste to puta u međuvremenu sebi rekli? Ljubav je najveća od svih misterija, u pitanju je vrhunac našeg osećaja da smo živi. Tako i treba da ostane, jer bez tajni i privatnosti – koje tako uporno pokušavaju da nam oduzmu digitalnim sredstvima – mi nismo ljudi.

Joy Division su celo svoje stvaralaštvo koncipirali oko spoznaje čovekovog bola, i oko toga su svojom svečanom muzikom izgradili hram u kome se ljudi još uvek mole. “Love Will Tear Us Apart” vrhunac je ovog nastojanja, najbolniji mogući ljubavni iskaz – satkan je od spoznaje njenog dolazećeg kraja i fatalističkog prepuštanja istom, do samouništenja. Kad znamo da je Ian Curtis izvršio samoubistvo pre nego što se singl pojavio, cela ova priča dobija novo, teško značenje, podcrtano istinskim očajem.

Pesmu je, naime, napisao čovek koji je zaista bio u klopci – između dve žene i dve egzistencije – osoba kojoj je epilepsija upravo ukrala do tad izvesnu budućnost rok zvezde. Kao oproštajno pismo, “Love Will Tear Us Apart” jeste najpotresnija ljubavna pesma u popularnoj muzici, jer je piše čovek koji voli ljude i život, stojeći na raskrsnici sa koje nema povratka. Njena strašna uzvišenost dolazi sa one strane egzistencije, jer Curtisa već više nema dok je peva. To što je svoju finalnu muzičku tačku posvetio ljubavi, dovoljno govori o čemu mislimo u poslednjim trenucima.

Slušao sam je celog leta pre nego što sam otišao u vojsku 1980/81. Kad sam se vratio, naša stara porodična kuća na Dorćolu, u Mike Alasa 24, već je bila srušena, Jugoslavija je takođe počela da se urušava nakon pobune na Kosovu 1981, a ja sam se još nadao da će neko jednog dana saznati koliko ga volim. Moralo se odrasti.

Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu