6
Da li će se Pozorište "Boško Buha" posle 73 godine iseliti s dobro znane adrese na Trgu republike na Savski trg ili će ultimatum glumaca i ansambla teatra, koji je davne 1950. osnovala ćerka Branislava Nušića Gita Nušić-Predić, dat gradskim vlastima uroditi plodom znaće se uskoro. Već za 28. mart zakazana je sednica Saveta Skupštine grada za kulturu, a kako je do dela prostorija koje je do 2015. godine, kada je trebalo da počne nikad realizovana rekonstrukcija Pozorišta "Boško Buha", došla firma "Beojana", iza koje zvanično stoji Aleksandar Kajmaković, a nezvanično Predrag Ranković Peconi mnogima još uvek nije jasno.
No, ispostavlja se da se planovi za iseljenje „Buhe“ s Trga „kuju“ više od tri decenije.
Da čitava priča oko pozorišta „Boško Buha“ nije novijeg datuma, odnosno da se na prostorije u strogom centru grada odavno „puca“ svedoči i oglas iz daleke 1992. godine. Pretražujući godišnje izveštaje o poslovanju Pozorišta „Boško Buha“ naišli smo na oglas, objavljen 13. oktobra 1992. godine u „Politici“ u kojem se, nakon odluke Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 30. septembra 1992. godine, objavljuje usmeno javno nadmetanje za kupovinu dela poslovnog objekta – zgrade Pozorišta „Boško Buha“.
„U ulici Trg republike br. 3, površine 1.481 metar kvadratnih i poslovnih prostorija u objektu Čika Ljubina br. 1, u površini od 519 metara kvadratnih – početna licitacija, cena se utvrđuje na iznos od 700.000 dinara po metru kvadratnom“.
Pravo učešća na licitaciji, koja je bila zakazana za 16.10.1992, kako se precizira, imaju sva pravna i fizička lica, kao i da se „poslovni prostor prodaje u viđenom stanju“, ali i da će datum iseljenja „Boška Buhe“ biti uređen posebnim ugovorom između budućeg vlasnika i grada.
Samo koju godinu kasnije, polovinom devedesetih pokrenuta je ponovo ista priča, priča za naš sajt Ljubivoje Ršumović, dugogodišnji upravnik „Buhe“, a potom i predsednik Upravnog odbora ovog teatra. Za njegova „vakta“ na čelu teatra, kako nam otkriva, bilo je planova da se „Buha“ preseli na Slaviju, kraj današnje zgrade Narodne banke Srbije.
A sadašnji upravnik Pozorišta „Boško Buha“ Igor Bojović još jednom pojašnjava za Nova.rs čitavu zavrzlamu oko teatarskih prostorija:
– Otkriću vam javnu tajnu ako vam kažem da se nad delom prostora koji je nama ustupljen na korišćenje, bez vremenskog ograničenja, uknjižila firma „Rubin“ iz Kruševca, čiji vlasnik je Predrag Ranković alijas Peconi. Ta firma se kasnije promenila u firmu „Butik“ što je i ime kafe-restorana koji se nalazi na uglu zgrade i čije ime se može sada naći na internet portalu katastra, a čiji je vlasnik Aleksandar Kajmaković Alijas Aca Bosanac – priča Bojović i otkriva još jednu tajnu:
– Aca Bosanac nije kupio zgradu i u katastru nam je rečeno da je u pitanju greška. Šta je do sad preduzeto da se ta greška i ispravi pitanje je koje treba da postave čelnici Vlade Srbije a ne mi, koji smo samo korisnici ovog, očigledno, atraktivnog prostora.
Naslanjajući se na Bojovićevu priču, Ljubivoje Ršumović pita za naš sajt:
– Ko je mogao da proda Peconiju ili Bogu ocu dušu Milorada Mandića Mande koji je bukvalno umro na pozornici „Buhe“ zalažući se za renoviranje pozorišta tu na Trgu republike? I ko je mogao da proda dušu Mikija Manojlovića koji je prohodao na daskama „Buhe“, jer su mu i majka Zora i otac Ivan Manojlović bili deo ansambla pozorišta, i pošto su stalno igrali, nisu imali gde da ga ostave pa je stalno bio u teatru… Ko može da proda sve to nekom tajkunu poznatom iz kriminalnih rubrika – odsečan je Ršumović.
Naravno da se, kako ističe, pridružuje kolegama iz „Buhe“ u zahtevima i apelima, i uvek će im se pridružiti:
– Uvek ću braniti duh pozorišta, jer ja sam i smislio slogan „Više igre, više duha – Pozorište Boško Buha“. I sada bi trebalo da prodam Peconiju slogan. Pa, to su koještarije i improvizacije, kao što se i Srbija danas davi u koještarijama i amaterizmu – zaključuje Ljubivoje Ršumović.
Bonus video: Bprba za Buhu
