0
Ljubav i bolji život, nisu li to dve stvari koje je svako poželeo u novogodišnjoj noći, naravno uz neizbežno "dobro zdravlje"…
I dok o ljubavi, o boljem životu pričamo svakodnevno, sve ove teme obrađene su u umetnosti na bezbroj načina. I danas su one neizbežne, ne samo u svakodnevnom razgovoru, već i na filmu, u knjigama, serijama, pozorišnim predstava, muzici. A, naravno, i u slikarstvu.
I te tako željene „stvari“ bile su „predmet“ mnogih remek-dela, ali evo tri, u izboru „Midijuma„. Tuluz Lotrek, Pagal, Medoks Braun na svojim slikama doneli su strast, ljubav i potragu za srećom koje će vam osvojiti srce i dušu.
Opčinjavajući „poljubac u krevetu“ Tuluz-Lotrek naslikao je 1892. Prikaz dve nage dame, umotane u satenske čaršave, koje se strasno grle i ljube danas se čuva u jednoj privatnoj kolekciji.
Ako se zna da su Anrija de Tuluza-Lotreka nazivali „dušom Monmartra“, boemskim delom Pariza u kom je živeo i da su umetnikova dela često prikazivala čuveni Mulen ruž, lokale, kabaree, pozorišta s Monmartra, ali i tamošnje javne kuće, koje je često posećivao, što je onomad šokiralo javnost, s obzirom da je poticao iz ugledne aristokratske porodice, onda „poreklo“ slike „U krevetu: Poljubac“ (In Bed: The Kiss) nikoga neće iznenaditi.
Lotrek je, za one koji ne znaju, napravio desetak sličnih slika, a sve u okviru serijala „Bed“ (Krevet), koji je bio inspirisan damama koje su radile u pariskom bordelu u ulici d’Ambroise.
Zanimljivo je da je Tuluz-Lotrek dobio porudžbinu ovog pariskog bordela da svojim umećem ulepša salon ovog „kupleraja“. I dok je radio, združio se s prostitukama koje su radile u toj javnoj kući. I zahvaljujući drugovanju s kurtizanama mogao je tako verno da na ovom remek-delu ovaploti intimu tih dama koja obično ostaje iza zatvorenih vrata.
I ne samo što je napravio vizuelno tako uzbudljivo delo, već je na neuobičajeno spontan način uspeo da prikaže jedan tako impulsivni, nesputani poljubac. Pored uzajamne privlačnosti koje dve dame osećaju jedna spram druge, Tuluzu-Lotreku polazi za rukom da dočara i njihove individualne osobenosti.
Sasvim drugačiju temu obrađuje ulje na platnu nastalo oko 1855. godine, koje je danas deo zbirke Muzeja Birmingem. Ford Madoks Braun na ovoj slici „Poslednje od Engleske“ (The Last of England) dočarava danas, a i od vajkada aktuelnu temu odlaska s rodne grude u potrazi za boljim i sigurnijim životom.
Tokom 19. veka Engleska se „dičila“ jednim neslavnim rekordom. Naime, imala je jednu od najvećih stopa emigracije u čitavoj Evropi. Bežali su Englezi, zanimljivo, u kolonije pod upravom britanske krune. Većina onih koji su bili u potrazi za boljim životom bili su farmeri, zanatlije, radnici… I uglavnom su emigrirale čitave porodične generacije.
Inspirisan odlaskom svog bliskog prijatelja u Australiju, engleski slikar Ford Medoks Braun je 1852, u godini kada je iz te zemlje otišlo 350.000 ljudi, rešio da započne rad na slici, na kojoj je, u prvom planu, bračni par koji se tiska na palubi broda. Ženin ružičasti šal, zbog vetra, kao da „leti“ i ta jarka boja potpuna je suprotnost sivilu koje ih okružuje – mrkim talasima koji ljuljaju brod, ostatku „izgnanika“ neraspoloženih, u svađi, ili onih koji grčevito pokušavaju da se izbore s nemirnim vodama. Taj bračni par, iako ne deluje raspoloženo, opet je mirniji od ostalih na brodu. A moraju jer supruga ispod sive pelerine od svega štiti dete, i zarad toga sve i čine.
Svaki detalj tog, s jedne strane mučnog, a s druge putovanja koje ulica nadu, ovde je sasvim uočljiv. Jer, čak su tu i glavice kupusa i kelja, koje nose u obećanu zemlju…
Delo „Rođendan“, koje je danas u kolekciji njujorškog Muzeja moderne umetnosti, Mark Šagal naslikao je 1915. godine.
Pre nego što je uspeo da se nametne, Šagal, rođen u Rusiji kao Mojša Zaharevič Šagalau, bio je prinuđen pokušavajući da napravi karijeru u Francuskoj, da u rodnom Vitebsku (tada Rusija, danas Belorusija), ostavi svoju verenicu Belu Rozenfild.
Ali, Bela mu je u Parizu toliko nedostajala, i toliko je žudeo za njom da je počeo da strahuje kako bi njegova ljubljena mogla da raskine veridbu. Ne samo zbog toga što je otišao u „beli svet“, ostavivši je, već i zbog toga što je Bela dolazila iz imućne porodice juvelira, a on sam je odrastao u siromaštvu, u radničkoj porodici.
I kada se 1914. godine zaputio iz Pariza u Berlin, gde je bila zakazana Šagalova prva samostalna izložba, Mark je morao da iskoristi priliku i „skokne“ do Vitebska. Međutim, baš tada izbija Prvi svetski rat i Šagal biva prinuđen da ostane u Rusiji narednih osam godina. Ali, to je bila prilika da konačno ozvaniči svoju vezu s Belom. Odmah nakon venčanja bio je toliko inspirisan ljubavlju da je započeo seriju slika, svojevrsnih duplih portreta sebe samoga i supruge kojim je želeo da oda počast bračnoj zajednici. A kada je 1915. na njegov rođendan Bela svratila u slikarev studio, s cvećem u jednoj ruci i hranom u drugoj, taj trenutak sreće i poljubac želeo je zauvek da ovekoveči na platnu. Zaneseni emocijama Mark i Bela kao da „levitiraju“ na slici fantastične imaginacije „Rođendan“ (The Birthday). Toliko Mark voli Belu da potpuno izokrenut lebdi samo da bi je poljubio… Ovaj snoliki pejzaž otkriva sve čari ljubavi i života.
Bonus video: Pikaso
