Pre 106 godina u podgrmečkom selu Hašani rođen je Branko Ćopić, "najzdraviji sin srpskog jezika, najduži osmeh Beograda", kako ga je opisao akademik Matija Bećković, opraštajući se od njega.
Ko danas čita i da li se dovoljno čitaju dela umetnika rođenog „na ličko-dalmatinskoj granici“ gde živi „jedinstven i čudan svijet“?
– Gotovo sa sigurnošću možemo da kažemo da će se u prazničnim programima naših televizija naći i film “Orlovi rano lete“ Soje Jovanović i to je najbrža potvrda nesmanjene komunikativnosti Ćopićevog književnog sveta i sa ovom našom stvarnošću koja je toliko daleko od vremena u kome je jedan od naših najznačajnijih pisaca stvarao – priča za Nova.rs književnik Vule Žurić, autor knjige „Republika Ćopić“.
I Branko Ćopić je žrtva rogobatne i pogubne reforme nastavnih programa, dodaje Žurić.
– Ali upravo njegov roman „Orlovi rano lete“ je još u obaveznoj lektiri i ne verujem da čitanje Ćopića deca čak i danas osećaju kao pod moranje, jer je reč o piscu koji je šeretski znao kako da “uhvati“ čitaoca nakon samo nekoliko reči i da ga onda golica i nasmejava dok ovog stomak ne zaboli – smatra Žurić.
Međutim, problem naše kulture je što je i nakon skoro četrdeset godina od Ćopićeve smrti nije ni pokušano da se njegovo književno delo izvuče iz rama književnosti za decu, pa ga i najveći deo onih koji su ga nekoć čitali kao Titovi pioniri i danas smatra tek vrhunskim spadalom:
– Čini se da od silnoga smeha koje i danas izmamljuju Ćopićevi dijalozi i opisi ne vidimo svu dubinu, modernost i veličinu njegovog književnog opusa. A krajnje je vreme da se uozbiljimo, sa lica otaremo suze radosnice i dopustimo Ćopićevoj seti i nespokojstvu da provale iz njegovih priča, pesama i romana. Način na koji je gradio svoj književni svet svrstava ga u red najneprikosnovenijih majstora pripovedačkog zanata, jer mu je uvek polazilo za rukom da od svega stvori naizgled laganu igrariju, a to je poetička odlika vrhunskih stilista – ističe Žurić.
Otišao je sa ovoga sveta kada je ostao bez stvaralačke energije, nesposoban da postoji van sveta koji je stvorio pišući nemačkim grafitnim olovkama u svoje sveske, ispravljajući zapisano tek retko, konstatuje Žurić.
– Oproštajna poruka koja je pronađena u ladici njegovog radnog stola skoro mesec dana nakon što je skočio sa mosta pod kojim je, pedeset godina ranije, proveo svoju prvu beogradsku noć, jeste i njegov poslednji književni tekst. Dok je čitate, neće vam uspeti da se ne nasmejete kad počne da nabraja ko je sve pokušao da ga spase od „crnih konja i crnih konjanika“ koji su nas, zar ne, već odavno uzeli pod svoje. „Branko Ćopić sam je kriv za svoju smrt“, napisao je marta 1984, a mi nikako da priznamo kako smo i te kako krivi što ga još uvek ne čitamo onoliko i onako kako je to odavno zaslužio – zaslužuje Žurić.
I naš sagovornik Željko Tešić, profesor srpskog jezika i književnosti u OŠ „Lazar Savatić“ u Zemunu i slaže se da je Ćopić i u trećoj deceniji 21. veka nezaobilazan pisac.
– Poslednjih godina nastavni programi su izmenjeni, ali se Ćopić zadržao kao pisac u okvirima školske i domaće lektire. U mlađim razredima osnovne škole čita se više njegovih dela, a izdvajam „Ježevu kućicu“ i „Doživljaje mačka Toše“. A, u starijim razredima pripovetke iz zbirke „Bašta sljezove boje“, kao i roman „Orlovi rano lete“. U osmom razredu, u dopunskom izboru književnih dela gde je izbor na nastavniku šta će obrađivati od ponuđenog, našla se pesma „Mala moja iz Bosanske Krupe“. Srednjoškolci u četvrtom razredu čitaju Ćopićevu zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“ – otkriva on.
Profesor Tešić kaže da na kraju osmog razreda uvek zamoli učenike da izdvoje tri književna dela koja su im bila najdraža iz lektire od petog do osmog razreda.
– Izvesnom slobodnom statistikom, da je tako odredim, zapažam da se među svim tim navedenim delima, u generaciji koja u mojoj školi broji obično oko sto do sto dvadeset učenika, profiliše roman „Orlovi rano lete“. Ta knjiga je očito večna i možemo je uzeti kao jednu od ključnih u đačkoj lektir – kaže Tešić.
Po njegovim rečima, jedan od najvećih užitaka za nastavnika književnosti jeste dinamičan čas, gde su učenici aktivni, tj. gde rado tumače delo, diskutuju, problematizuju likove i situacije.
– A takva radost nikada ne izostane kada se analiziraju Ćopićeva dela. Na kraju osmog razreda, kada se spremamo za završni ispit i podsećamo se dela i pisaca, retki su učenici koji se ne sećaju „Pohoda na Mjesec“, „Čudesne sprave“ ili „Orlova“. Moj, uslovno rečeno, eksperiment ide dalje, pa ih pitam i za „Doživljaje mačka Toše“ i „Ježevu kućicu“ – da, i tih dela se sećaju na kraju osnovne škole. Takođe, u toku školske godine svaki učenik treba da predstavi najmanje jednu knjigu po ličnom izboru, dakle delo koje nije u nastavnom programu. Svake godine bude više učenika koji odaberu Ćopićeve „Magareće godine“, „Doživljaje Nikoletine Bursaća“ i druga njegova dela. Verujem da ovaj podatak govori mnogo.
Кada je reč o nastavnom pristupu tekstovima iz naše književne tradicije, nastavlja naš sagovornik, činjenica je da je određeni leksički sloj tih dela dalek današnjim učenicima.
– Arhaične reči ili izrazi često umeju da zbune učenike, da ometaju recepciju dela ili da ih čak odvrate od čitanja. Dela Branka Ćopića neminovno sadrže takav jezički registar, međutim, to ne predstavlja problem ni današnjim učenicima. Ni Ćopićeva jekavica nikada nije predstavljala poteškoću deci iz dijalekata ekavskog izgovora. Štaviše, oseća se, rekao bih, dirljiva vezanost za Brankov tekst, za svet koji on otkriva, za sve one dečake i devojčice, junake dela, za događaje koji kod učenika pokreću različita, često ambivalentna osećanja. Dobar pisac za decu i majstor priče Ćopić uspeva da i danas, možda i bolje nego klasični časovi istorije, približi deci sliku Drugog svetskog rata, da u njima pokrene saosećanje i brigu. Tako i nastavnik dobija priliku da pokrene temu besmisla rata.
Profesor Željko Tešić je povodom veka od rođenja Branka Ćopića 2015. s učenicima organizovao petodnevnu manifestaciju Dani Branka Ćopića u „Savatiću“ što je, kaže, bila jedna od najlepših sedmica u istoriji ove škole.
Istoričar Vukašin Zorić kroz biografiju pisca objašnjava nam, šta je Branko Ćopić nama danas. Na početku razgovora za naš portal prvo veli da je pisac u njegov život ušao – zemljotresom:
– Zemljotres je u njegovoj „Izokrenutoj priči“ sve ispreturao, a ja sam kao sedmogodišnjak jedva uspevao priču da pročitam do kraja, nemoćan da potpuno zauzdam plakanje od smeha. Sećam se divljenja koje sam osetio prema nekome ko se dosetio da takvu priču napiše i počeo sam da smatram Ćopića za najduhovitijeg čoveka na celom svetu – duhovitijeg čak i od moga dede!
Takođe se seća da je bio ljubomoran na njega nakon što je pročitao da je rođen 1. januara.
– Nije li najpraktičnije znati da si sa dolaskom Nove godine i ti tačno godinu dana stariji? Međutim, vredi se podsetiti da ni sam Ćopić nije znao kad je tačno rođen. Negde je pisalo 1. januar, negde 1. maj. Oba ova sekularna praznika bili su, te 1915. godine, ratni dani. S obzirom na to da je Bosna bila potčinjena Austro-Ugarskoj, Brankov otac Vid bio je njen vojnik. Vida Ćopića nije zaobišlo ni drugo zlo druge decenije dvadesetog veka, španska groznica, koja je prethodila njegovom samoubistvu 1918. godine. Ćopićevo okruženje u ranom detinjstvu činili su majka Sofija, deda Rade i stric Nidžo, kao i njegova sestra Smiljka i brat Rajko.
Na ovaj period Ćopićevog života, napominje, treba naročito obratiti pažnju iz nekoliko razloga:
– Njegovo krajiško selo bilo je mesto gde su se ispredale priče o junačkim megdanima iz vremena kada se Grmeč nalazio na granici dva velika carstva – Habzburškog i Osmanskog. Takođe, to je bilo mesto u kome su bile pevane srpske narodne pesme, usmeno prenošene od strane nepismenih pevača, u kojima su hvaljeni tragični junaci poput Banović Strahinje i Kraljević Marka. Takođe, kako su Hašani bilo siromašno mesto, u kome su se ljudi bavili zemljoradnjom i stočarstvom, odlazak u Ameriku u potrazi za poslom nije bila neobična pojava. Ćopićevi otac i stric su bili rudari u Sjedinjenim Državama, te je Branko od malena slušao o dalekim, nepoznatim zemljama iz prve ruke.
On ukazuje da je Ćopić odrastao u kraju sa složenom, slojevitom istorijom, na mestu gde se susreću habzburško i osmansko nasleđe, stočari i radnici-emigranti.
– Pa čak i, Ćopić bi dodao, Ličani i Bosanci, jer njegova porodica se u zaboravljenom trenutku naselila iz Like u Bosnu. Ćopić je u detinjstvu formirao sliku o dva sveta. Jedan je bilo njegovo rodno selo, u kom je bio okružen znanim i dobrodušnim ljudima, gde je sve poznato i jednostavno. Nasuprot ovom mikroverzumu, stajao je daleki svet, nepoznat i složen, u kojem se oslonac ne može naći u porodici i prijateljima. Zato i ne treba da nas čudi centralna dilema pripovetke „Pohod na Mjesec“: „Stojim raspet između smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.“
Ipak, nastavlja Zorić, školovanje je Ćopića odnelo iz sela i provelo kroz brojne gradove, u kojima se čudio ljudima što zidaju kuću do kuće i kako preživljavaju bez stoke. Gimnaziju je učio u Bihaću, a učiteljsku školu u Banjaluci, Sarajevu i Karlovcu. Uzrok menjanja učiteljskih školi je Ćopićevo usvajanje komunističkih ideja. Studije je proveo u Beogradu, na Odseku za pedagogiju Filozofskog fakulteta. Diplomirao je 1940. godine.
Kada je završio fakultet, Branko Ćopić je imao dvadeset pet godina. Već kao dvadesetšestogodišnjak, dočekao je napad Hitlerove Nemačke i njenih saveznika, koji su Kraljevinu Jugoslaviju porazili i rasparčali, dodaje naš sagovornik.
– Ćopić se pridružio ustaničkim jedinicama u Bosanskoj Krajini koje je okupila i organizovala Komunistička partija Jugoslavije. U ratu su kao partizani pali Brankovi brat i sestra, a on je Narodnooslobodilačku borbu ovekovečio brojnim dirljivim pesmama. Ljubav prema svome domu, koju slavi čak i u svojoj dečjoj poeziji, primer „Ježeve kućice“, u ratu i revoluciji iskazivala se kroz beskompromisnu borbu sa onim koji je taj dom došao da uništi. Ne čudi što je upravo Ćopić nakon oslobođenja imao misiju da deci približi tekovine Narodnooslobodilačke borbe kroz list „Pioniri“.
Vukašin Zorić podseća da je posleratni period Ćopiću doneo veliki profesionalni uspeh i lično razočaranje.
– S jedne strane, njegova dela su čitana u milionima primeraka, prevođena i nagrađivana. Za njega se govorilo da je najbogatiji jugoslovenski pisac. No, njegova principijelna netolerancija prema nejednakosti oštetila je njegovu poziciju. Naime, iako je Komunistička partija Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata izvršila revoluciju, ona nije ispunila očekivanje da će stvoriti društvo istinski jednakih ljudi. Ćopić je privilegovani vrh Partije kritikovao u „Jeretičkoj priči“ (1950) i na neko vreme postao persona non grata.
Ćopić je nakon Drugog svetskog rata, do svoje smrti, živeo u Beogradu. Nakon duže borbe sa depresijom, izvršio je samoubistvo 26. marta 1984. godine. Za života je ukazivao kako njegova duhovita strana krije stranu koju izjeda neutešna tuga. U njegovom oproštajnom pismu takođe se nazire ta dualnost jer ga završava čuvenom rečenicom: „Zbogom lijepi i strašni živote!“.
Na pitanje koja je buduća uloga dela Branka Ćopića u srpskoj kulturi, Vukašin Zorić odgovara:
– Pre svega, smatram da će publika koju je najviše voleo, deca, ukoliko joj se Ćopić na vreme otkrije, čitajući njegova dela biti inspirisana da budu sanjari, te beskomrpomisni protivnici nejednakosti i nepravde, i iskreni ljubitelji svoje domovine, zavičaja i porodice.
Odraslima, kako kaže mladi istoričar, ostaje da se sami pitaju po čemu je Ćopićevo vreme toliko različito od našeg? Jesmo li sad dovoljno siti da ne marimo o jednakosti? Da li bi partizani našu Republiku smatrali slobodnom i nezavisnom? Šta činimo kada u današnjem društvu progone jeretike? I, možda najvažnije, umemo li uopšte da zamislimo svet budućnosti koji će biti uistinu dobar?
– Ukoliko nam iskreni odgovori na ova pitanja unose nelagodu, treba da čitamo Ćopića. Iako je kontekst nastanka njegovih dela potpuno drugačiji od konteksta našeg vremena, on će nas uvek podsetiti da je život više od potrage za „sobom“. Podsetiće nas na neprocenjivu vrednost zajednice, na lepotu koja nastaje u ljudskoj interakciji i na opasnosti koje prete pravičnosti. Branko Ćopić i njegovo delo upravo počinju drugi stopetogodišnji period svog života u našoj kulturi – ne izgubivši ništa od svoje aktuelnosti i vrednosti – zaključio je Vukašin Zorić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare