2
Prošlog leta jedna domaćica podno Povlena ničim izazvana upitala me: „Mrze li nas Poljaci“? Priznajem da me iznenadila, udahnem da dobijem na vremenu, a onda odgovorio kontrom - mrzimo li mi Poljake? Dobio sam ekspresni odgovor: Jok, što bi ih mrzeli. Pa onda, rekoh, valjda ni oni ne mrze nas.
Nije to zadovoljilo gazdaricu, nastavila je da mi nudi elemente za „ispravan“ zaključak:
– Ali, Poljaci su katolici.
Pa šta?
– Katolici mrze Srbe!
Ko to kaže, nisam se ni ja dao.
– Na televizoru stalno govore – objašnjavala mi je žena već zagazila u osmu deceniju i razočarana odgovorom nekog novinara iz Beograda.
Kasnije sam saznao da je povod za priču bio mladi par iz Poljske koji se pojavio tu, obilezeći Zapadnu Srbiju i tražeći da kupi med i sok od maline. Još su bili i simpatični, ali narod
nepoverljiv prema drugima, zatrovan sa nacionalnih frekvencija nije znao da li da ih primi u avliju, ili da „javi Đuri“ da su stigli špijuni.
Koliko je poštenih i mirnih građana Srbije zatrovano raznim gadostima koje režim servira. To valjda jedino zna onaj koji naručuje kojekakva istraživanja na svakih šest sati. Isti taj nam
svaki dan ispira mozak – ponekad nekontrolisanim izlivima, a češće smišljenim drskostima ne bi li ogadio narodu svakoga ko njemu protivureči. Za strance bira reči – lažovi i prevaranti,
dok za mnoge Srbe ima jači arsenal. Sem za Zdravka Ponoša, njemu redovno menja nacionalnu pripadnost.
Za predsednika svih građana Ponoš je „gospodin Hrvat“. Zna vođa da je to laž, ali ne zna ona čestita žena sa početka teksta. Za nju je Ponoš Hrvat, čitaj katolik, a „katolici mrze Srbe“. Laž bačena na plodno tle za mnoge je vodilja kada idu na glasanje. Podla prevara, „najboljeg studenta prava“.
Nisam Ponošev advokat, niti imam nameru da ga branim od predsednika države, ume to general bolje od mene, ali mi je muka da slušam Vučićeva podmetanja. Taj „gospodin Hrvat“ je rođen u okolini Knina, u srpskoj porodici. Sredinom osmdesetih doselio se u Beograd. Tokom 1999. branio je Kosovo od NATO bombi i zato dobio orden. Sadašnji prvi čovek Srbije je baš u to doba kačio zavese u novom stanu.
Predsednika države nije stid da koristeći autoritet funkcije igra omiljenu radikalsku igru – prebrajanje krvnih zrnaca. Da nacionalnu pripadnost ističe kao kvalitet sam po sebi. I da obmanjuje. Nema veze što njegove nastupe mnogi razumeju kao vrednosni sud – mi smo dobri, a drugi nas mrze. I što tako podstiče mržnju. Njemu mržnja i omogućava da ostane na vlasti i radi od države šta mu je volja.
Sve i da je Ponoš Hrvat zašto bi to bilo važno. Ljudi se dele na pismene i nepismene, na poštene i lopove, na vernike i ateiste, na dobre i loše… ne po tome kojoj naciji pripadaju i kome se
bogu mole. Ali nepismeni, lopovi i loši tipovi upravo isticanjem nacionalne pripadnosti žele da sebi pribave monopol na javne poslove, odnosno na naše pare.
Istovremeno Vučić nikada svoje partijske drugove rođene u Hrvatskoj nije nazvao Hrvatima. Ne smeta mu kad „njegovi Hrvati“ jurišaju na profesore univerziteta, kad proteruju glumce, skrnave Narodnu skupštinu, vređaju zdrav razum i sve što nije naprednjačko. Jer, u naprednjačkom vrednosnom sistemu Hrvat je, najčešće sinonim za neprijatelja.
Da su kojim slučajem živi Patrijarh Pavle, Milutin Milanković, Dejan Medaković, Nikola Tesla… pa i Siniša Mihailović – sve bi njih radikalska pamet proglasila Hrvatima. Čak i vojvodu Đujića. Samo ako bi se ko usudio da kontrira mafijaškoj vlast koja je zarobila Srbiju. Tugo, nesrećo.
Inače, mnogo mi je bliža Srbija kakvu želi Ponoš za razliku od ove razvaline u šta je državu pretvorio Vučić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
