0
Ima Ljubomir Simović nekoliko prelepih stihova. Ima ih i više, verovatno, ali ove sam zapamtio, inače su deo pesme „Krunisanje bundeve“: Otkako je na glavu stavio krunu, to više nije onaj isti čovek! Ajde što je kruna promenila njega, na njegovu je glavu nataknuta, ali zašto je promenila i nas?
Uopšte sad ne mislim na Jednog Čoveka. Ovo mi je palo na pamet dok sam slušao i čitao neke sulude komentare na tekstove i pitanja mog kolege Žikice Babovića, koji je trenutno na radnom zadatku u Kataru, gde prati Mundijal i naročito igre reprezentacije Srbije. Žikica se drznuo da na jednoj konferenciji za novinare – jednom, dakle, tipičnom novinarskom zadatku, na kom je posao reportera da iskoristi priliku i aktere nekog događaja, šta od njega očekuju i kakav im je za njega plan – nešto pita.
To je, parafraziram, zvučalo ovako: „Zbog čega pitanja o porazu protiv Brazila treba da postavljamo igračima koji tu utakmicu ili nisu igrali ili su u njoj imali marginalnu ulogu, a ne glavnim nosiocima igre?“ Mislim da je isto na pamet palo svakom novinaru prisutnom u toj katarskoj sali, i takođe svakom ko je imao priliku da gleda pomenutu konferenciju.
Avaj. Ubrzo nakon postavljenog pitanja u pravcu kolege Žikice i redakcije Nova.rs otvorila se septička jama komentara na društvenim mrežama i nekim marginalnim medijima, pa i među onim ljudima od kojih to nisam očekivao. Da je samo do septičke jame od Tvitera ne bih se udubljivao, ali ovo poslednje me je iznenadilo i zabrinulo. Pa, šta kaže „struka“? Uglavnom, primedba nije bila da je pitanje besmisleno, nego prosto – zbog čega je uopšte postavljano?
I onda mi je pao na pamet Ljubomir Simović.
Zapravo, da li je moguće da nas je 10 godina demontaže medija u Srbiji (možda to traje i duže, ali je svakako poslednjih 10 najstrašnije i najočiglednije) toliko promenilo da više ne znamo šta je svrha medija, čemu oni služe i kako se koriste? Da li je moguće da su držači mikrofona toliko duboko penetrirali u kulturu ovog naroda da je to – čovek bez lica, samo ruka i mikrofon gurnut pod bradu nekog donosioca odluka – postala arhetipska slika novinara u Srbiji.
I nemojte mi kriviti (samo) novinare za to. Ova Simovićeva kruna (simbol režimskog odnosa prema medijima) stavljena je kao okov oko vrata medijima u Srbiji, pa je zatim stezana dok prvu polovinu nije pogušila, a drugu polovinu naterala da se predaju. I to mi nije sporno – ova vlast nije demokratska i više se čak i ne folira.
Ali zašto je ta kruna koja davi promenila vas, korisnike tih medija? A jeste vas promenila – da nije prepoznali biste novinara koji radi svoj posao. Sad da vam kažem da novinarstvo znači pisati, reći ili pitati nešto što neko drugi ne želi da bude objavljeno (što je inače citat koji se lažno pripisuje Džordžu Orvelu, ali to je manje bitno) – inače nema mnogo svrhe.
Sve nas je stisla kruna i tu izgleda više pomoći nema.
BONUS VIDEO: Mihailo Jovićević Civilizacija korača unazad
