U Milovanovim cipelama: Piše Jelena Bulajić

I baš na dan kada je trebalo ponovo da počne suđenje za nesreću u kojoj poginulo dvoje ljudi, od kojih je jedan Milovanov sin, u pogonima te iste namenske industrije došlo je do eksplozije. Na sreću, niko nije stradao, ali je šestoro ljudi povređeno. Opet je javnost bila šokirana onim što se desilo, krenula su podsećanja na sve eksplozije koje su se dešavale u ovoj fabrici, ponovljena su nebrojeno puta postavljana pitanja o zaštiti na radu i po hiljadi put je konstatovano kako ljudski život u Srbiji malo vredi.

Bila je to još jedna naša priča za jedan dan u kojoj se iščuđavamo i zgražavamo, ali na kraju ništa ne učinimo.
Da li treba da vas podsetim da je dan pošto je Milovanov sin poginuo jedan od svedoka u slučaju nesreće najpre potvrdio da nisu poštovane procedure zaštite na radu, da bi kasnije povukao tu izjavu zbog straha od gubitka posla, pa sve to godinama kasnije priznao?

Na jednu od najmučnijih scena viđenih na suđenjima u Srbiji poslednjih decenija sigurno ne moram da vas podsećam.
Da, to je ona kolektivna sramota ovog društva kada su se radnici preduzeća „Milan Blagojević“ iz Lučana okupili ispred suda u Ivanjici da bi podržali tadašnjeg direktora i rukovodioce fabrike, kojima se sudilo zbog odgovornosti za nesreću.
Sećate se, aplaudirali su direktoru, a napadali Milovana Milivojevića, njegovu ženu i kćerku, napadali su porodicu svog nastradalog kolege.

Nemojte da mi kažete da, kada ste čuli za eksploziju i povređene u Lučanima, niste pomislili da li je među njima neko od onih bukača koji su pred sudom vređali Milovana i njegovu porodicu. Ja jesam, priznajem. Grešna mi duša, ali palo mi je na pamet gde su sada ti ljudi, da li sa jezom iščekuju vesti iz fabrike, jer je neko njihov na smeni baš u onom pogonu gde je došlo do eksplozije.

Kolika uteha im je u tim trenucima neizvesnosti bila rečenica predstavnice fabrike da su sve mere zaštite na radu bili ispoštovane? Da li ih je tešilo ono što je Milovanu svojevremeno rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić kada je nesrećnom ocu objasnio da je “znao da mu sin kada ide na posao u fabriku oružja ne ide na modnu pistu”?

Jesu li tada možda pomislili na Milovana, kako je postao nepoželjan u svom komšiluku, fabrici i gradu kada je odlučio da traži pravdu za sina?
- To su ljudi koji su porasli sa mnom, sa mnom igrali klikere, koji su došli da podrže direktora, da meni psuju majku. Umro bih ne bih znao da su mi to neprijatelji, a ne prijatelji, koji su kod mene sedeli na slavi i dolazili porodično - sećao se Milovan Milivojević.

Da li je moguće da nikada nisu pomislili da bi problemi mogli da zakucaju i na njihova vrata? Ili je rečenica: „Dobro je da nisam ja ili neko moj“ postala deo našeg kolektivnog identiteta?

Ubijaju novinare bez kazne, nije važno, niko njihov nije novinar. Napadaju lekare, ali, srećom, niko njihov nije u zdravstvu. Ponižavaju profesore, nema veze, nema naših u prosveti. Pokrali su glasove, ali to nije važno, jer mi ionako ne glasamo, jer su svi isti.

Šta kažete? Preterujem, nije tako u Srbiji. Verovatno nije. Nije u Srbiji toliko loše koliko sam ja, i ovakvi kao ja, umislila. Da je zaista tako loše, da nesreća, tuga i kriminal caruju na svakom koraku, valjda bi se ljudi pobunili, tražili pravdu za sebe i svoju decu. Kao što Milovan iz Lučana godinama traži pravdu za svog sina.