Sve uvek stigne na naplatu: Piše Jelena Bulajić

Pre samo godinu dana u Beogradu, prema zvaničnim podacima, nije postojao nijedan registrovan slučaj ove zarazne bolesti, da bi ih sada bilo na stotine. Kako nam se desio taj civilizacijski korak unazad i ko je za njega kriv? Kako smo se vratili na probleme koje su naši roditelji prevazišli?

I umesto da ozbiljno otvorimo raspravu o tome gde smo kao društvo pogrešili, počinje prepucavanje nivoa pijačnih prodavaca koji najgrđim ocenama časte robu sa konkurentske tezge ne bi li za sebe ušićarili kog kupca više.

Pojedini odmah krive i na krst razapinju roditelje nesrećne dece zato što ih nisu vakcinisali ne vodeći računa o tome da umrla deca nisu dobila šansu da dođu ni do prve doze vakcine. Roditelji ove dece nisu ni stigli da razmatraju imunizaciju svojih mališana.

Stvar je na nivou celog društva mnogo kompleksnija. Neko je izgubio dete, jer su neki drugi ljudi godinama odlučivali svesno da ne vakcinišu svoju decu protiv bolesti, protiv kojih su njih njihovi roditelji vakcinisali.

I ne samo što roditelji iz godine u godinu u sve ozbiljnijem broju odbijaju da cepe svoju decu, već celo ovo društvo to sa strane pasivno gledalo, kao da te odluke ne utiču na sve nas i kao da je to samo stvar tih roditelja.

Pad broja vakcinisanih, zbog kojih je bolest ponovo počela da buja, nije se desio preko noći. Nije potrebno posebno stručno predznanje da se to razume.

Lekari godinama upozoravaju da zbog sve manjeg obima vakcinacije, posebno među najmlađim stanovništvom, postoji opasnost oživljavanja nekih davno „sahranjenih“ bolesti. Međutim, činjenica je i da se poslednjih godina velika pažnja u javnom prostoru daje i glasovima koji potpuno neutemeljeno i sa vrlo opskurnim argumentima preispituju opravdanost vakcinacije. Raspravu o smislu imunizacije dodatno je pojačala pandemija koronavirusa.

Porazno je što neki od tih vrlo jakih glasova protiv vakcina pripadaju lekarima, koji pozivajući se na svoje znanje i titulu dodatno zbunjuju ionako već sluđene građane Srbije.

A struka, nauka, zdravstveni, društveni i državni autoriteti sve ove godine ili blago reaguju ili ignorišu celu priču. Za to vreme na opskurnim portalima i društvenim mrežama rasplamsava se diskusija o padu poverenja u vakcinaciju. Naravno, kao što je vrlo često slučaj u Srbiji, najglasniji su oni sa vrlo diskutabilnim argumentima, pa to sve više postaje agresivna kampanja protiv cepiva i cepljenja uopšte. Za to vreme sve manje dece se vakciniše, čime se otvara prostor da još neke zaboravljene i skoro iskorenjene bolesti ožive i dobiju zamah.

I onda polako stižu stvari na naplatu. U vidu, recimo, vesti iz beogradskog Instituta za majku i dete, sa početka ovog teksta.

Sve su to posledice upornih i nesavesnih podsticanja sumnji u svaku vrstu prevencije zaraznih bolesti i poigravanja šarlatana, bilo da imaju lekarsku diplomu ili ne, sa savešću roditelja koji moraju da donose odluke o zdravlju svoje dece. I, naravno, rezultat nesposobnosti društva i države da neodgovorne šarlatane, bez obzira na titule koje imaju, smeste tamo gde im je mesto.

U Srbiji, zemlji apsurda, rasturenih institucija i poremećenih vrednosti, u danima kada deca životom plaćaju danak padu vakcinacije, upravo protivnici vakcina ulaze pobedonosno kao nova politička snaga u državni parlament, a mogli bi i da vladaju glavnim gradom. Vama ako je dobro, onda ništa!