Treba li opozicija da "vrati" mandate? Ne treba, a evo zašto

Ova politička aporija proističe iz činjenice da opozicija, zbog očigledne i dokazane izborne krađe, opravdano, ne priznaje ove izbore i traži njihovo poništavanje.

Onda se, principijelno, postavlja pitanje kako se i zašto mogu prihvatiti mandati koji su osvojeni na neregularnim izborima koje ne priznajete. Odgovor, sa stanovišta "moralnog čistunstva" je jedan i nedvosmislen: ne ide to jedno s drugim, dakle, mandate ne treba uzeti, nego istrajati na "prkosima".

Međutim, moral u politici postojao je još samo u antičko vreme, i to na stranicama Aristotelove "Nikomahove etike" a nad njim je uvek pobedu odnosila pragmatičnost. Da se u politici meri, radi i sudi po moralu ne bi ni bilo ove priče, izbori bi bili fer i pošteni, njihovi akteri bi se civilizacijski nadmetali i jedni drugima priznavali pobedu.

Uzgred, po moralnom osnovu, AV i slični bi za vjeki vjekov bili zakonski udaljeni od javnog delanja, ako ne bi i robijali. Međutim, to, kako vidimo, ne biva.

Obaška što "istrajavanje" u ovim uslovima ne znači nikakvu pobedu nego sigurnu pogibiju, od koje Aleksandru Vučiću i njegovom kleptokratskom i autoritarnom režimu neće biti lošije, nego će mu biti samo bolje.

Bojkot izbora iz 2020. (iako u tom trenutku i ambijentu jedina moguća opcija) nije naštetila naprednjacima koji su se onako većinski samo raspojasali i od Skupštine napravili štalu za svoje orgije.

To bi se i sada desilo, jer bi opozicioni mandati na kraju pali njima u ruke.

Kao što ne možemo reći da im je baš sve bilo potaman kad je posle izbora 2022. opozicija ušla u Skupštinu. Da je tamo nije bilo ovih godinu i po dana, ne bi sada građanska opozicija ostvarila napredak od deset odsto osvojenih glasova.

Dakle, bojkot parlamenta je vraćanje u neizvesnost "ilegale" i jalove borbe na ulici, ulazak u Skupštinu i srčana borba u njoj, uz vanparlamentarne pritiske, pre može da dovede do novih izbora i novog rasta rejtinga opozicije.

Borba s ovim režimom jeste maraton, a ne trka na kratke staze.

Naravno, treba po svaku cenu istrajati na ponavljanju beogradskih izbora, gde je krađa vladajuće kaste bila najveća i najuočljivija i gde je vlast još na prošlim izborima izgubila legitimitet.

Čak i ako ćemo moralisati, postavlja se pitanje zašto bi i kome to opozicija "vraćala" mandate (by the way, institut "vraćanja" mandata i ne postoji, mogu da se podnesu ostavke) ako ih je, sa svoje strane, pošteno osvojila.

Izbori jesu bili neregularni, ali nije krala opozicija nego vladajuća stranka. Za opoziciju je glasalo oko 900.000 građana koji od nje očekuju da se bori za ono zbog čega su ih birali i izabrali i postoji dug prema tim ljudima.

Ostanak van Skupštine opozicione stranke ostavlja bez dodatne vidljivosti, mogućnosti polemike sa uzurpatorima (ova vladajuća fela nema drugo tačnije ime) kao i bez finansijskih sredstava bez kojih će se, ionako krhka, stranačka infrastruktura dodatno rastočiti.

Istovremeno, opozicionari bez poslaničkog imuniteta postaće glineni golubovi koje će vlast moći mnogo lakše da odstreljuje i da im se sveti.

Ulazak u Skupštinu ne isključuje i vanparlamentarnu aktivnost za fer i demokratske izbore, što i jeste primarni cilj ovog stadijuma političke borbe opozicije, na koju će lakše pozvati i podrobnije je objasniti u direktnom televizijskom prenosu parlamentarne rasprave, nego što će to uraditi uz pomoć megafona na gradskim skverovima.

Bojkot parlamenta bi imao smisla samo u dva slučaja.

Pod jedan, da opozicija izvede na ulice bar trećinu ljudi koji su za nju glasali i da se na taj način traže i dobiju novi (regularni) izbori, ali to - videli smo - nije baš moguće.

I pod dva, ukoliko bi svi, ali bukvalno svi, dakle cela "prava" opozicija, i SPS, i "marsovac" Nestorović, i predstavnici manjinskih stranaka odbili da prihvate mandate i u Skupštini ostavili samo naprednjake da sami sebe gledaju u zrcalo, ali tek to je u sferi nemogućeg i iluzornog.

Dakle, priča o "vraćanju" ili prihvatanju mandata je zapravo lažna dilema, ukoliko nema garancija da se kompletni izbori ponove, a sve ih je manje. I ako smo već u tamnom vilajetu, bolje je, ipak, uzeti pa se kajati.

Ovako bi se kajali praznih ruku.