Obilno ću za potrebe ovog komentara pozajmljivati delove teksta kolege Miloša Lazića. Evo, odmah ću eksproprisati ovaj lid: "Iako se ne nalaze ni na jednoj izbornoj listi, bivši potpredsednik "Srpske liste" i organizator sukoba u Banjskoj Milan Radoičić, žandarm Nenad Vučković i kum predsednika Srbije Nikola Petrović su među ljudima čija sudbina po svemu sudeći najviše zavisi od 17. decembra, kada će u Srbiji biti održani izbori. Do tada, postupci koji se protiv njih vode, ili bi makar trebalo da se povedu, nalaze se na "stend baju".
I još: „Tri slučaja su posebno pipava, jer postavljaju brojna pitanja na koja vlast ne želi da odgovori: slučaj Banjska, žandarma Nenada Vučkovića i slučaj „meklarena“ kojim je predsednikov kum Nikola Petrović izazvao saobraćajnu nesreću vozeći pod uticajem alkohola i droge“. Kraj citata.
Što se tiče pitanja, ona su nam svima poznata: Ko je i kako organizovao i naoružao „ustanike“ u Banjskoj? Odakle Milanu Radoičiću novac da sagradi vilu u stilu Pabla Eskobara kraj Gazivoda? Odakle mu novac da na Dedinju zida vilu? Koliko je od tog novca dala država Srbija? Koliki je naš udeo u vlasništvu „meklarena“ Nikole Petrovića, inače Radoičićevog dedinjskog komšije? Koliko je ovakvih „divljanja“ na putu Petroviću oprošteno, ako ovo koje smo otkrili i obelodanili ne može da dobije sudski epilog evo već sedam meseci? Šta je SNS-u žandarm Vučković pa može nekažnjeno da organizuje huligane, pritiska policiju, krade telefone i uništava dokaze i još Darku Miličiću sredi uvežbavanje pucanja (kao da ga, ne daj bože, sprema za Banjsku)?.
To su samo neka od pitanja na koja bismo, možda, u glavnim pretresima dobili odgovore. Suđenja, avaj, nema.
A možda je vreme da prestanemo da lamentiramo nad prostom činjenicom da je u Srbiji aparat koji se bavi istragom i kažnjavanjem počinilaca krivičnih dela zarobljen. Možda je ovo rezon: sudiće im onaj koji bude pobedio 17. decembra. Ta činjenica, iako duboko poražavajuća (jer ne bi primena zakona trebalo da zavisi od toga ko ih primenjuje), ipak pruža neku utehu. Jer, ako prenesemo pitanje poštovanja zakona i kažnjavanja krivaca na politički teren, onda građani zaista i imaju određenu moć da kazne nekažnjive, i to na izborima. Nije normalno, ali je danas u Srbiji logično: ako želite da živite bezbednije, moraćete, izgleda, da na izborima zaokružite onoga koji vam tu bezbednost može pružiti. Ako uprkos ovim slučajevima (ne aferama, ovo su slučajevi koje čak i ova i ovakva naša tužilaštva nekako procesuiraju) i dalje budete hteli da glasate za režim, onda je i to ok, i to je poruka i stav.
Taj stav, ukratko, kaže ovako: „Potpuno mi je svejedno da li u državi u kojoj živim postoje zakoni koji uređuju odnose između mene i mog komšije. Meni je bitno da mogu da radim ono što je u mojoj neposrednoj koristi, a ako treba nekom da platim da bih to ostvario, ili da mu se na neki drugi način revanširam – to je za mene prihvatljivo.“
To je svetonazor najbollje predstavljen u jučerašnjem proglasu istaknutih srpskih intelektualaca u kojima pozivaju građane da izađu na izbore, i dodaju: „(Ovo je zemlja u kojoj) korupcija postaje stil života“. To je izgovorila Svetlana Ceca Bojković, a ovo kaže Dragan Bjelogrlić:
„Ja sam došao danas ovde, zajedno s ovim ljudima, da kažem da ne želim da živim u zverinjaku. Želim da živim u normalnoj Srbiji. Ovi ljudi ovde koji su pred vama su okupljeni ne da bi bili politička partija, nemaju političkih ambicija i ne vide sebe ninakakvim političkim funkcijama u budućnosti. Mi smo se okupili da pokušamo da ponudimo pelcer aktivacije, da pokušamo da probudimo ljude koji su izgubili veru u društvo u kome žive, da ih izvadimo iz njihovih četiri zida i da ih pozovemo da vrate otetu državu“.
I to vam je, na kraju, to: je li vam bilo dosta da gledate nepravdu? Ako vam je dobro, onda ništa.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar