0
Bio sam treći razred gimnazije i u tom trenutku sam stao ispred ogledala i odlučio da prihvatim sebi neizbežnu istinu koju znam celog života. A to je da sam gej. Godinama kasnije mi je psihoterapeut kod kojeg sam išao rekao da sam napravio sjajni psihološki trik sa sobom, a to je da sam se ofarbao u plavo i stavio minđušu i odlučio da stvorim svoj alter ego koji može prihvatiti sebe - iz ove perspektive gledano, deluje pomalo i smešno, jer sada ne vidim problem u tome što sam pripadnik LGBT zajednice, naprotiv, drago mi je da je tako.
Međutim, tada mi je bila potrebna pomoć, a nju sam pronašao u neprestanom preslušavanju Lejdi Gaginih pesama i slušanja njenih intervjua koji su me podstakli da preuzmem kontrolu nad svojim životom, prigrlim svoje nesavršenosti ili mane – one koje društvo smatra nesavršenostima i manama, a u koje više suštinski ne verujem.
PROČITAJTE JOŠ
Zbog Lejdi Gage i njenog čudnjikavog izgleda, koliko god smešno zvučalo, odlučio sam da uđem u svoju „rebel“ fazu, da se ofarbam u plavo, stavim minđuše i budem kul faca, vidno drugačiji, osoba koja se ne uklapa u malu sredinu gde živi, ali je ponosna i srećna zbog toga i želi da svi to vide. I bilo mi je super. Prvog dana.
Drugog dana sam bio u školi na času biologije. U odeljenju nas je bilo malo, svega dvadeset jedan učenik. Ja sam bio taj jedan. Sedeo sam u trećem redu do vrata, potpuno sam. Svi drugi su sedeli u prva dva reda sa svojim parom – odnosno, drugom ili drugaricom iz klupe. Ovo je bilo moje mesto gotovo od početka, i u tom trenutku je svaka iluzija o drugarstvu sa mojim vršnjacima iz odeljenja nestala. Shvatio sam da se ne razumemo i da se ne možemo družiti. Ne mogu reći ni da su svi bili neprijateljski nastrojeni prema meni, ali reč koju bih mogao da upotrebim je bila da su bili tolerantni – toliko da mi se jave, ne i da me uznemiravaju, ali ne i da se druže sa mnom.
Profesor biologije je tada prozvao moje ime i podigao me da odgovaram. Umesto pitanja iz lekcija koje smo učili, pitao me je vrlo ljutito, i to nikada neću zaboraviti, da li sam ja muškarac ili žena, i kako me nije sramota? Ponavljam, taj trenutak nikada neću zaboraviti. Nisam osećao svoje noge, nešto me je preseklo u stomaku, svi iz razreda su krenuli da se smeju, a moje samopouzdanje koje sam dobio gledajući Lejdi Gagu na Jutjubu u svojoj sobi je potpuno iščezlo. Nije ga bilo ni na vidiku.
Na dalje imam blagi blur, znam da mu nisam uzvratio, a da je on ispalio još par uvreda, ne tako snažih, ali da mi nikada nije postavio adekvatno pitanje iz biologije, već mi je rekao da izađem sa časa, znači izbacio me je, i upisao mi je jedinicu hemijskom olovkom u dnevnik. Zašto? Zato što za njega, starijeg čoveka pred penzijom koji živi u Prokuplju, malom gradu pored Niša na jugu Srbije, nije bilo normalno, već neprihvatljivo, da vidi svog učenika sa ofarbanom kosom i minđušama. Istini za volju, nisam izgledao kao neki top frajer. Imao sam bulimiju i 48 kilograma. Bio sam iste visine kao sada, 186 centimetara. Ali, to nije bitno, niti je suština ove priče, a problem koji bi bio vezan za nezadovoljstvo fizičkog izgleda svakako deluje mnogo strašnije tinejdžeru nego sada već, mogu reći, ispunjenom dvadesetpetogodišnjaku koju je prevazišao te male boginje.
Rasplakao sam se u hodniku škole. Nije bilo nikoga jer su svi bili u svojim učionicama, a čas je još trajao.
Sećam se da sam se nakon toga sabrao i prvi put bio jako besan. Besan na profesora koji nije mogao da shvati da će njegova reakcija samo ohrabriti moje vršnjake da vrše nasilje nad onima koji su drugačiji, meni na primer, ali besan i na sebe jer mu se nisam usprotivio. Tada sam otišao kod školskog pedagoga, direktora i svoje razredne. Svi su bili zgranuti i puni podrške. Mislim da je moj profesor biologije i bio pozvan na neku vrstu „pretećeg“ razgovora, jer mi se do kraja srednje škole, znači godinu i po dana kasnije, nikada nije obratio, a nikada me nije ni podigao da odgovaram. Uvek me je preskakao i upisivao četvorku, koju mi je na kraju i zaključio. Nisam se bunio, nije me ni zanimalo. Prošlo me je.
Tog dana, kada se to desilo, ipak jesam bio besan i želeo sam da ga tužim. Kao, želeo sam da pokrenem pravi postupak protiv njega kako bi bio adekvatno sanckionisan, dobio otkaz, ili šta god – nisam se razumeo u to. Prvi put sam rekao roditeljima da proživljavam nasilje u školi. Prvi put posle osam godina nasilja u osnovnoj školi i prvi put posle tri godine nasilja u srednjoj školi. Nikada to ranije nisam rekao. Bilo me je sramota. Stvari su tu mnogo kompleksnije, moj otac je očekivao da budem čvrst i jak muškarac, moj stariji brat je bio snažna faca koji je lemao druge kada mu se suprotstave.
Ja nisam želeo da budem pi*kica. Sada sam bio osnažen, a i situacija je bila drugačija – doživeo sam nasilje od profesora, ne od vršnjaka. Moj otac je dan kasnije došao u školu, ti razgovori na nivou razredna – otac – pedagog – direktor su trajali nekih nedelju dana, manje – više. Otac, koji je takođe prosvetni radnik, ali u drugoj školi, me je molio da ga ne tužimo. Prepustio je odluku meni, jer je video da sam povređen, ali me je ipak molio da to ne uradim. Kaže, „pusti ga, star je, uskoro će u penziju. Ne treba ti to da te proklinje do kraja života.
Bio je razredni tvojoj tetki, on je ovako okej, samo je mator pa ne može da skapira. Pusti ga.“
I pustio sam ga. Nikada nije snosio posledice ili dobio sankcije zbog toga što je uradio. Ne znam da li je nešto naučio iz toga i da li se ikada pokajao. Ne znam ni da li je više živ. Ali, znam da za mene to jeste bila jedna od prelomnih tačaka u životu. Bolelo je, ali je taj bol stvorio toliko jaku vatru u mom stomaku da nisam mogao da dočekam da im natrljam na nos svoj uspeh. Uspeh u životu.
Da li sam uspešan? To je isto druga tema. Imam dobar posao i pišem ovu kolumnu svojim imenom i prezimenom. Za sada, mislim da je dosta.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu magazina „Optimist„.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
