Trebalo bi da nas brine to što predsednik Vučić sve češće razmišlja o Slobodanu Miloševiću. Nekad nam svoje misli otkrije i objasni, nekad nam ih pokaže. Prošle nedelje je, recimo, i jedno i drugo uradio nekoliko puta.
Recimo, u „Hit tvitu“ je o tome, čini mi se, prvi put nešto šire govorio. Pa je rekao ovako:
„Slobodan Milošević je, kao i svi mi, imao svoje mane i svoje dobre osobine. Iz njegovog ugla, neke stvari je morao drugačije da procenjuje bez obzira na cenu koju bi političku platio. Video sam ga nekoliko puta, ne mogu da kažem da sam mu bio prijatelj, već poznanik. Bio je nezadovoljan što nisam bio član SPS, već SRS. Iz nekog razloga sam mu se dopadao, a kasnije manje, naravno, kad smo ulazili u sukobe. Milošević je bio, kao i Tadić i Nikolić, mnogo šarmantniji od mene. Ja sam operisan od toga. On je bio jedan zabavan, zanimljiv tip, koji, kad sedite s njim, popio bi jednu ili dve kajsije. Imao je neki animozitet prema taksistima i advokatima, koji ja nikad nisam razumeo. Na nekim od protesta je Bogoljub Karić rekao da je Milošević gotov. A Milošević je više puta rekao: ‘Vučiću, kad god pomisliš da je neko šarmantan, znaj da je najgori čovek na svetu“.
Šta je rekla fokus grupa ne znam, ali ako mu je signalizirala da u narodu i dalje živi resentiman prema ratnom zločincu koji je sramotom tog naroda godinama vladao ovom zemljom, onda nešto ne valja. Ne da bih dovodio u pitanje fokus grupu, Bože sačuvaj, pa ona je naš oltar, ali ta vrsta nostalgije ne može biti potpuna bez konteksta, dakle – ratova, sankcija, političkih ubistava. Bojim se konteksta, ne nostalgije.
PROČITAJTE JOŠ:
A da imamo razloga za strah pokazuje ono što predsednik čini. Tu svakako mislim na kontramiting. Vidim da mu se ne sviđa taj izraz, dakle resentiman i dalje treba da bude prikriven, ali to je najprecizinija definicija onog što je napravio minulog petka. Način organizacije, profil ljudi, poruke, sve je podsećalo na neki od svenarodnih mitinga Slobodana Miloševića iz devedesetih. I kontrapunkt kontramitingu – protest protiv nasilja – odisao je sličnom atmosferom kao oni opozicioni, pred 5. oktobar.
Na devedesete miriše i Kosovo. Stalno mi se čini da sam sve ovo – pogrešne političke poteze na terenu, neoprezne bezbednosne poduhvate, paravojske, paradržavne glave i slično – već negde jednom gledao. Ja sam relativno mlad, rođen sam krajem osamdesetih, nadam se da su me samo loše informisali o tome da je ovako bilo i pred NATO agresiju.
A onda čujem predsednika kako priča o Miloševiću. Pa čujem i njega i Pink kako ljude na ulicama nazivaju „hijenama“. Pa čujem jednog poslanika kako tvrdi da sam ja – i sve moje kolege iz medija koji su njemu odbojni – strani plaćenik, špijun i slično. Pa onda pogledam RTS i ne vidim Komrakova, ali ne vidim ni proteste nešto preterano. Pa onda čujem predsednika kako će on da smeni RTS. Pa se onda setim da predsednik nema tu vrstu ovlašćenja. Pa onda pogledam saslušanje pred američkim Kongresom o situaciji u Srbiji. Pa vidim da senator Menendez svašta zna o našoj zemlji (a to nije dobra vest). Pa onda čujem da predsednik hoće i miting na Vidovdan, ali ne na Gazimestanu. I tako dalje.
Da li je moguće da nema nekih novih trikova u kuhinji? Pa, gde su oni leteći automobili i ekonomski tigrovi, to je bilo isto maloumno, ali makar je bilo benigno. Predsedniku su hitno potrebne fikcije. Verovatno računa da će mu brejnstorming u novom pokretu doneti i njih i neka nova lica. To je hrabar potez, nisam siguran da bih se na njegovom mestu kladio na kapacitet restlova koje nije do sada usisao.
No, to su njegove brige. Mene, ipak, više zanima kad će se setiti da poštuje zakon i posluša one ljude koji mu se ukazuju pred kućom svakog petka/subote. Vreme je.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare