0
Kad pukne cev u zgradi i voda probije u zidove stanara po vertikali, suštinski niko nije kriv. Stara je zgrada, cevi su dotrajale, protok vremena, šta ćete. Pišem pod uticajem privatnih dešavanja koja su me proteklih dana odmakla od razmišljanja o politici ili vestima kao takvim, i užasne tragedije koja je pogodila Srbiju 3. maja. Nisam siguran kako će se politička kriza koja traje deset godina - a koju u svakodnevnom razgovoru nazivamo periodom vlasti Srpske napredne stranke - okončati. Ali znam zasigurno da ona više ne pretpostavlja politička rešenja. Politika je u Srbiji izgubila smisao davno pre 3. maja, ne znam tačno koji bi to trenutak u vremenu mogao biti.
Možda je to bilo onda kada je otkriveno da je vrh države bio ne samo u kontaktu nego u aktivnoj saradnji sa kriminalcima koji su konkurenciju uklanjali kidanjem glava u Ritopeku. Možda je to bilo i ranije, kada smo otkrili da nas je država lagala u vezi sa tim koliko je ljudi umrlo od korone u Srbiji. Ili nakon što je otkriveno da je država subvencionisala farmu marihuane u Jovanjici, koju su obezbeđivali pripadnici tajnih službi. Ili kad je pao helikopter. Ili Savamala. I tako dalje.
Problem sa razmišljanjem o ovim aferama je u tome što one nisu političke. Nema ovde stranačkih intriga, nekih trulih kompromisa, koalicionih dogovora i slično. Ovo nije politika – ovo j ludilo.
Pa, kakve veze sa politikom imaju ove afere? One su u domenu Krivičnog zakona. A kakve veze sa politikom ima ubistvo osmoro dece u školi na Vračaru? Isto nikakve. Osim što ima.
Sve što je država uradila u pokušaju da sanira štetu i ublaži užasnu traumu kojoj je društvo izloženo – bilo je pogrešno. Od prve reakcije, putem konferencije za novinare, na kojoj su jedan od čelnika MUP i ministar iznosili detalje istrage, preko reakcije ministra prosvete, koji je pokazao dubinu konfuzije i za masakr okrivio neke zapadne vrednosti, društvene mreže i slično. Ministar prosvete, naslednik Dositeja Obradovića.
Preko prvog obraćanja predsednika Vučića, koji je opet ponovio isto što i njegovi ministri, pa još na to dodao neka nekoherentna politička razmišljanja, pa predložio snižavanje granice krivične odgovornosti na 12 godina, pa onda… Ne mogu više ni da se setim.
Pa onda ostavka na koju smo čekali tri dana, pa njeno nesuvislo obrazloženje, pa odlaganje dana žalosti, pa ona jeziva utakmica u onoj jezivoj atmosferi. To nije smelo da se desi, manite me sporta dok deca ginu. Na kraju, njegov nastup na Hepiju. U nekoliko crtica, to je ovako izgledalo: Milovan Brkić, vođa opozicije; bilo je 9.000 građana u šetnji, on ih je izbrojao; „Tukao sam se po ulicama, to je poznato“;
Snimci navodnog inspiratora masakra koji nisu smeli nikada biti objavljeni; Vlada je raštimovana, možda je rekonstruišemo; „Njujork tajms“ je tajkunski medij; Baba, deda, majica, Hitler, vi ste glupi ne razumete vi to. Ja priznajem, evo, ne razumem, predsedniče. Ništa mi više nije jasno.
Nije, zato, ključni argument za desetine hiljada građana koji su protestovali u ponedeljak bio masakr na Vračaru. To je bio povod, ali uzrok je bio mnogo dublji. Ne može se vladati duže od decenije na lažima, nasilju i potkupljivanju, bez dijaloga, bez konsenzusa, sa štanglom u jednoj i svežnjem evra u drugoj ruci.
Ne može to doveka, predsedniče. Nije normalno. I sami vidite: Počeli ste od: „Ne dam Gašića i Lončara“, stigli ste do: „Ne dam Zadrugu“. Kad pukne cev u zgradi i voda probije u zidove stanara po vertikali, suštinski niko nije kriv.
Ali proboj vode otkriva odmah, u deliću sekunde, sve što treba da znate o toj zgradi, onom ko njom upravlja, komšijama, gradskim službama, komunikaciji sa majstorima, saniranju štete, snošenju troškova popravke.
Niko nije kriv kad pukne cev, a opet sve se vidi kad voda poteče.
