Više se i ne sećam kada sam na poziv Srđana Cevtkovića otišao u Topli Do, da sa meštanima staroplaninskih sela branim reke i planinu po kojoj je Balkansko poluostrvo dobilo ime.
Vodopadi Stare Planine, bistre reke i potoci, raštrkano selo trošnih kuća i gorštaci, velikog i toplog, ali pre svega hrabrog srca koji neustrašivo i istrajno brane svoje, inspirisali su mnoge ljude koji su došli u Topli Do da kasnije brane i Toplicu, Graševačku reku, Gornju Dobrinju, Levač, Gornje Nedeljice, Frušku Goru, Košutnjak.
Sećam se da je bila rana jesen i da su sa stoletnog oraha kraj mosta preko Toplodolske reke otpadali krupni plodovi, dok smo se grejali kraj velike vatre, pored koje su stajale vremešne gorštakinje oslonjene o motke toplodolke kojim su najurile nesuđene “investitore”.
Čitavog života pamtiću reči jedne od tih žena, izgovorene sa jasnom logikom ljudi koji su odrasli u ovom s jedne strane surovom, a sa druge nestvarno lepom okruženju.
Dok se nabildovani pripadnik “obezbeđenja” bahatog “investitora” obraćao jednoj baki, pusti nas bre da radimo, donećemo ti dozvolu kad je dobijemo, samo da iskoristimo ovo lepo vreme, evo i pare ima da ti damo, ona mu je odgovrila:
“Ne trebaju meni sinko tvoje pare. Ja sam naučila da živim i bez para i sa parama, al bez reke ne znam da živim.”
Te reči bile su najbolja pozivnica ne samo meni, već i mnogim građanima Srbije, da se priključimo opravdanim ekološkim protestima širom Srbije. Gde god sam išao odazivajući se na vapaj ugroženih ljudi, te reči su mi bile najbolja vodilja i putokaz.
Tu negde pred lažne izbore 2020. godine, baš kada je Vučić pobedio koronu prvi put, na poziv svog kolege sa fakulteta, uspešnog poslovnog čoveka, sprečavali smo nekog bahatog vozača crnog džipa, tetoviranih podlaktica, i drečave, dva broja manje majice, jedva navučene preko stomaka naduvenog kao tricepsi, da započne izgradnju male hidroelektrane na jednoj rečici između Valjeva i Kosjerića.
Reka zarobljena u cev, trebalo je da prođe baš preko imanja mog prijatelja i kolege iz studentskih dana.
Već prvog dana protesta za oko mi je zapao jedan vidno pripit momak, najglasniji od svih, koji je mene i mog kolegu dočekao sa rečima:
“Nećemo ovde političare i politiku.”
Kao iz topa mu je odgovorio jedan meštanin:
“Onda ti šerife prvi da ideš kući, ti si aktivista SNS, skupljač sigurnih glasova i predsednik mesnog odbora Vučićeve stranke.”
Šerif je narednih dana bio najglasniji, najsvadljiviji, ništa mu nije bilo po meri. Razumeo se najbolje u sve, od loženja vatre, preko rukovanja akumulatorskim zvučnikom, do otvaranja piva zubima.
Jedne večeri kada je i tamošnji “investitor” došao sa brojnim obezbeđenjem, saznali smo da se on i Šerif poznaju, da mu je Šerif još pre dve godine obećao svoju njivu za igradnju postrojenja za hidroelektranu, ali da je prilikom jedne partijske posete Beogradu, od partijskih kolega Šerif dobio bolju poudu.
I automatski je zaboravio da je uzeo kaparu uz obećanje da će na lokalu lično Šerif srediti sve dozvole samo nek oni završe to što treba u Beogradu. Iste večeri Šerif je nestao sa barikada. Posle par dana otišao je i inevstitor, videvši da od obećanog posla nema ništa.
Moj prijatelj i kolega je ostao.
Zov zavičaja, hladna voda sa potoka i malena trošna kuća koju je dobrano načeo zub vremena, naterali su ga da se vrati tamo gde su mu koreni.
Na rečici je umesto hidrocentrale nikla vodenica potočara, kuća je dobila nov krov i kompletno je zanovljena, nikao je i voćnjak sa starim sortama srpskog voća, jabukama kožarama, kruškama bostankama, uređena je bašta u kojoj se gaji paradajz jabučar, a projektovan je i ribnjak za koji je moj prijatelj dobio i sve neophodne dozvole.
Pre petnaestak dana krenuo je kamion sa dve lake građevinske mašine da izvrši neophodne radove na imanju koje se od 1840. godine nalazi u vlasništvu njegovih predaka. Ali, put mašinama je blokirao Šerif.
Vidno pripit, sedeći na dve gajbice piva, sa dvojicom trojicom lokalnih dokoličara, vezao je dva lanca za obližnja stabla i razapeo ih preko puta, jedno deblo su isekli i navukli preko izlokane džade i ne puštaju mog prijatelja da uđe u svoju dedovinu.
Ne puštaju ni par meštana da uđu u svoje voćnjake dok im ne kupe pivo. Preko noći oni su postal čuvari puta i eko stražari.
Odbrana prirodnih resursa tog kraja je prerasla u samovlašće dvojice, trojice nasilnika i reketiranje dobroćudnih meštana od strane onih koji su se usprotivili izgradnji male hidroeletrane samo zato što Šerif i ekipa nisu dobili svoj deo od tog posla, a ne zato što su se suprotstavili ideji devastiranja mesta u kom su rođeni i iz kog bi odmah otišli samo kad bi dobili dobru cenu.
A dok ne stigne odgovarajuća ponuda, može da se živi i od hajdučije.
Jedan od te trojice preko dana živi od toga što šut sa Divčibara dovozi u obližnju šumu i tu ga istovara. Ali za sebe tvrdi da na barikadi čuva zavičaj da ga ne unište ljudi popout mog kolege.
Ljudi ovog kraja razlikovali su hajduštvo i hajdučiju.
Hajduštvo je podrazumevalo spremnost da se brani rodni kraj i narod koji tu živi, podrazumevalo je hrabrosti i spremnost na žrtvovanje, predstavljalo je svojevrstan bunt i prkosnu želju da se bahatoj sili stane na put.
Hajdučija je naprotiv predstavjala besramnu pljačku svakog ko bi ušao na teritoriju ovih razbojnika, bez obzira da li je reč o ubogim nevoljnicima koji su spas tražili u planini, ili putnicima namernicima koji su slučajno zalutali tražeći put.
Svako koga su procenili da je slabiji od njih, te secikese su nemilosrdno napadale.
U sveopštem trendu odbrane pšrirodnih resursa Srbije, uz mnoge fantastične ekološke pokrete i organizacije, na žalost se javlja i eko hajdučija kojoj je važno da jedino sebe namiri, a za životnu sredinu ih nakon toga i nije briga.
Na sreću, planinski potoci i reke Srbije su dovoljno bistri i jaki da takve mutivode ladna voda brzo odnese ko trule panjeve.
Zato je važno da se zna kome je na lokalnom nivou čuvanje prirodnih resursa zaista prioritet u delovanju, a kome je ta tema prilika za sitan ćar.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar